Kao da je bilo juče…

Specijalno za „Vreme“ iz Ročestera, Minesota

Nju Orleans se nekada dičio običajem da svoje mrtve ispraća uz pesmu čiji tonovi rasteruju tugu kao što upaljena sijalica rastera bubašvabe, ali je predlog gradonačelnika Reja Nejgina da grad obeleži godišnjicu od razornog udara uragana Katrine uz muziku, lumperaj i vatromet dočekan na nož. Luj Armstrong jeste pevao kako bi voleo da ga sahrane sa džepnim satom i steton šeširom, ali oko 1500 njegovih sugrađana koji su stradali tog kobnog 29. avgusta nije moglo da bira. Njih oko 400 se i godinu dana nakon katastrofe još vode kao nestali, dok oko 200 neidentifikovanih tela čeka da ih neko preuzme. U pozadini priprema za komemoraciju opet se nadvijaju teški oblaci, kao da je i priroda rešila da dâ svoj doprinos obeležavanju godišnjice. Najpre tornado na srednjem zapadu, a zatim uragan Ernesto, kao neki zli duhovi Katrine, podsećaju na nadmoć prirodnih sila.

DUBOKO: Ožiljci koje je Katrina ostavila iza sebe toliko su duboki da jedna godina svakako nije dovoljna da zaceli sve rane, ali se svi slažu da je Bušova administracija ozbiljno podbacila u saniranju posledica katastrofe. U danima uoči godišnjice sve ovde protiče u znaku Katrine – najstrašnije elementarne nepogode u istoriji zemlje. Samo iz ugla osiguranja gledano, iznos odštete je 55 milijardi dolara, što je više od zbira odštete isplaćene nakon uragana Endrju, napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku i zemljotresa u Los Anđelesu 1994. Površina razorenog područja iznosi oko 230.000 kvadratnih kilometara, što je teritorija Velike Britanije, ili bivše Jugoslavije ako joj se oduzme Slovenija. Odatle je raseljeno preko milion ljudi.

Amerika pokušava da sumira posledice, oceni vladinu efikasnost i izvuče pouke u bezbrojnim televizijskim programima, novinskim napisima i debatama. Ali, pošto je od izbora deli nešto više od dva meseca, u godišnjici od Katrine mnogi vide odličan povod da se osim pouka o odbrani od katastrofa izvuku i politički poeni. Nju Orleans, nekadašnji turistički magnet, tako je postao pravo političko poprište za odmeravanje snaga i međusobna optuživanja. Sve rane su ponovo otvorene, ne samo političke već i one rasne i socijalne, pošto je uragan pogodio jedno od najsiromašnijih područja Amerike, od Nju Orleansa u Lujzijani do Biloksija u državi Misisipi, sa velikim udelom stanovnika afričkog porekla. Njihovi predstavnici često ističu da „krvna slika“ ove oblasti nije posledica samo vladine nebrige pre katastrofe, već i toga što i danas, godinu dana nakon razornog uragana, na desetine hiljada porodica i dalje živi u prikolicama.

Položaj su prve zauzele demokrate i namestile se da predsedniku Bušu prirede „toplog zeca“ koji će pristići u grad kad ovaj tekst već bude bio u štampi. Za njima stižu visoki vladini službenici da vade fleke i brane vladine programe teške više od sto milijardi dolara, koji u ojađeno područje cure mnogo sporije nego što je velikoj vodi trebalo da se povuče nakon poplave.

NAJSPORIJE ZA SIROMAŠNE: A pre svih njih u grad je stigao proslavljeni američki reditelj Spajk Li, čiji četvorosatni dokumentarni film Kad brane puknu: Rekvijem u četiri čina uzburkao duhove ne samo potresnim snimcima stradanja i sahrana već i insinuacijama da su brane namerno oštećene kako bi siromašno crnačko stanovništvo bilo oterano, a na mestu njihovih kuća bili izgrađeni skupi stanovi u višespratnicama, ili da bi poplava oprala grad od siromaštva jednom za svagda. Deo filma gde jedan od sagovornika pominje i tu mogućnost pobrao je gromoglasan aplauz na premijeri u Nju Orleansu. Pre udara Katrine, na pomen Nju Orleansa zadrtiji Bušov glasač po pravilu neće prvo pomisliti na Luja Armstronga, na neizbrisiv trag koji je tamošnja scena početkom prošlog veka ostavila na istoriju muzike, niti čak na ljuti sos tabasko, već na populaciju koja se u njihovim očima ne razlikuje mnogo od šljama. Uostalom, Bušova majka je nedugo posle udara Katrine za one koji su se iz poplavljenih područja nekako dokopali Teksasa izjavila da nemaju za čim mnogo da žale, jer im je prihvatni smeštaj znatno bolji od njihovih domova. Mnogi su, što je poraznije, tek nakon slika očajnika koji čame na krovovima kuća čekajući spas otkrili da u Americi ima siromaštva i ljudi koji ne voze kola.

NEUMOLJIVA STATISTIKA: Spajk Li jeste sklon teorijama zavere, ali je činjenica da se najsporije oporavljaju najsiromašniji delovi grada. Statistike, kojima se ovde ovih dana svi bave, jer je ona moćno oružje u zahuktaloj političkoj borbi što se vodi i preko leđa žrtava Katrine, kažu da se u siromašne delove grada, kao što je npr. Lower 9th Wade, vratila tek svaka peta porodica. Ogromna većina onih koji su ostali bez krova nad glavom jesu oni koji su živeli od prihoda manjeg od 20.000 dolara godišnje, što je u zemlji gde minimalna nadnica na sat iznosi oko pet dolara granica bede.

Iako zvanični podaci Bele kuće o multimilionskoj pomoći treba da prikažu velike napretke u obnovi, i još važnije, odlučnost vlade da stradalnike neće ostaviti na cedilu, statistika je neumoljiva. Još su nemilosrdniji prizori koji se vide golim okom. U Nju Orleansu su čitavi kvartovi pusti, iz mnogih kuća se širi smrad od buđi, a vlasnici se nisu pojavili od nesreće, iako je grad doneo propis da svaki vlasnik mora da očisti svoju kuću najkasnije do 29. avgusta, do godišnjice nesreće. Vlasti za sada ne pokazuju nameru da ovaj zakon ozbiljno i sprovedu. U gradu je pre Katrine živelo oko 460.000 stanovnika, danas ih je polovina manje. Više od 60 odsto domaćinstava i preduzeća ne dobija redovno struju, veliki su problemi i sa snabdevanjem vode, a i pošta stiže neredovno. Neki delovi grada i danas izgledaju kao da je Katrina udarila pre nedelju – a ne pre godinu dana. „Glavne službe jedva rade“, kaže Dženet Hauard iz jednog istraživačkog centra u Nju Orleansu. „Grad praktično ne funkcioniše.“

Broj lekara u gradu se prepolovio, a broj psihijatara desetkovao. Pri tom, broj samoubistava povećan je za 400 odsto. Tek jedna trećina škola radi.

„Prilikom svakog obilaska vlada tišina kao na sahrani“, kaže vlasnica jedne turističke agencije koja je turiste nekad dovodila u znamenitu Francusku četvrt, a danas ih vodi na obilazak grada autobusom koji traje oko tri sata, kako bi sagledali stepen razaranja. „Čak i oni koji su imali prilike da vide sve to na televiziji, zaneme od užasa, svi kažu da je mnogo strašnije nego što su mislili.“ U čuvenoj ulici Burbon muzika trešti iz lokala i barova, ali nećete naleteti na pijanog čoveka, a ranije bar jednog niste mogli da promašite. Vlasnica butika iz ulice Rojal koja preseca turističku četvrt kaže da je jedva opstala u biznisu. „Samo što nisam krala“, kaže, i dodaje da ni puškom ne možete da pogodite turistu.

Ni sve đubre nije uklonjeno, procenjuje se da je na ulicama grada još oko 250.000 istrulelih automobila. Kada mu je novinar uglednog programa „60 minuta“ CBS-a skrenuo pažnju na tu okolnost, gradonačelnik Nju Orleansa Nejgin se brecnuo rečima zbog kojih je kasnije morao da se izvinjava: „Vi u Njujorku ni nakon pet godina niste u stanju da sredite već jednom tu jednu rupu u zemlji. Prema tome, budimo fer.“

„Oluja je donela tragediju, to znamo, ali je još tragičnije kako je vlada reagovala“, izjavio je senator Heri Rid, šef demokratskog kluba, obilazeći grad nekoliko dana pre godišnjice. Senatorka iz Lujzijane Meri Landrije, takođe iz redova demokrata, kaže o Bušovom odnosu prema stradalnicima: „Razumem da ima i drugih važnih prioriteta – rat u Iraku, sukobi na Bliskom istoku – ali za Katrinu kao da nema mesta. Pitam se da li uopšte misli na nas.“

SAM SA SVOJIM RANAMA: Do kraja nedelje, važni gosti iz Vašingtona će se razići, i ostaviti grad da liže svoje rane kao što je to radio i do sada.

Buš je za sebe imao običaj da kaže da je „osećajni konzervativac“ i taj imidž je uspešno održavao sve do prošle godine, kada je čak i mnoge svoje pristalice razočarao reakcijom na tragediju. Trebalo mu je četiri dana da prekine odmor i poseti mesto tragedije, a Amerika će dugo pamtiti sliku kako sa bezbedne udaljenosti – iz predsedničkog aviona – posmatra užas i pustoš koji je Katrina ostavila iza sebe. Od prošle godine je u pogođenom regionu bio desetak puta, ali poslednji put pre više od osam meseci. U redovnom godišnjem obraćanju naciji o novogodišnjim praznicima Katrinu jedva da je pomenuo. Sva istraživanja koja ovdašnji vodeći mediji sprovode u saradnji sa agencijama za ispitivanje javnog mnjenja pokazuju da mu se od prošle godine u ovo doba rejting prilično srozao, i da više od 60 odsto ispitanih smatra da predsednik nije na visini zadatka. To njegove saborce iz redova republikanaca čini prilično nervoznim uoči izbora u novembru. Do tada Misisipijem, koji izvire na severu u Minesoti i teče do Nju Orleansa, ima još dosta vode da protekne. U međuvremenu, naciju 11. septembra čeka još jedna teška godišnjica.