Kancelar ujedinitelj

Helmuta Kola sam upoznao 1976. godine. Iako je na saveznim izborima dobio najviše glasova, kancelar je na čelu koalicije socijaldemokratske i liberalne partije tada ostao Helmut Šmit. Kol se kao šef opozicije preselio u Bon, pa je moj ambasador Budimir Lončar odlučio da ga posetimo u parlamentu. Veoma mi se dopao. Posle iscrpnog, prijateljskog razgovora ispratio nas je do automobila pred zgradom, što po protokolu zaista nije morao. Posle sam upitao Lončara za koga bismo mi glasali da smo Nemci? Nasmejao se, razumeo je šta sam želeo da kažem. Kao Jugoslovenima trebalo bi da nam je simpatičniji levičar – bolje rečeno sa našeg stanovišta „polulevičar“, socijaldemokrata i Kolov imenjak Helmut Šmit – ali ovaj krupni, nasmejani čovek je privatno bio simpatičniji.

Kol je pio vino, Šmit koka-kolu. Kol je najviše voleo specijalitet svog kraja, koji se na nemačkom zove Saumagen – u prevodu „krmačin želudac“. To je neka vrsta švargle, u želudac svinje se utrpaju sav sitniš od upravo zaklane životinje, suva slanina i šunka, mnogo crnog luka, smrvljeni krompir, može i pitomi kesten, naravno razni začini, to se skuva i služi vruće. Kol je pozivao strane goste u svoju kuću ili omiljeni restoran u mestašcu Dajdeshajm, morali su to da jedu. Neki gosti su bili oduševljeni, Boris Jeljcin je molio da se za njegovog kuvara prepiše recept, ali mogu da zamislim prefinjenog Fransoa Miterana kako se učtivo pravi da mu to prija. Šmit bi povraćao da je samo posmatrao takvu gozbu. Jedina ličnost koja se posle rugala takvom ritualu bila je Margaret Tačer, njoj se ručak kod Kola toliko zgadio da ga je posle nekoliko puta do detalja opisivala. Za razumevanje Kola valja znati da je uz takav specijalitet i mnogo pio i vodio najozbiljnije političke razgovore – koristio je situaciju da nametne svoje stavove.

Helmut Kol je bio zahvalna figura za karikaturiste. Podnosio je to sa humorom. Jedna od najpoznatijih prikazala je što je njegovo relativno uzano čelo, a široku čeljust, pa je ispao kao kruška, tako da mu je zbog nje čak ostao nadimak – Kol Kruška.

DIV MEĐU PATULJCIMA: Kol je bio visok 1,93 metara i isticao se visinom među državnicima. Bio je isuviše debeo, zbog toga je svake godine odlazio na letovanje na jezero Volfggangsze u Austriji i držao najstrožu dijetu, skinuo bi i do trideset kilograma za šest nedelja, ali bi posle za neki mesec opet sve nadoknadio. Tim načinom života je nagrizao svoje zdravlje. Pišem to jer govori o njegovom karakteru, a on se svakako bitno odražavao i na njegovu politiku.

U gimnaziji je Kol bio relativno loš učenik, maturirao je tek sa 20 godina, odličan je uvek bio samo iz nemačkog jezika, jedva se provlačio sa matematikom, ali su ga već školski drugovi priznavali za vođu – organizovao je izlete, igranke i druge zabave. Posle kao državnik voleo je da naglašava da je po struci doktor istorijskih nauka, iako je studirao i politologiju.

Helmut Kol važi za „kancelara nemačkog jedinstva“,“kancelara ujedinitelja“, svom snagom je radio za taj istorijski čin, ali spoljna politika u širem smislu inače nije bila njegova interesna sfera, mada mu je bilo veoma stalo do evropskog jedinstva. Zbog toga je tražio što bližu vezu sa Francuskom, a sa Rusijom zbog pripajanja istočne zapadnoj Nemačkoj. (Ja nerado govorim o „ujedinjavanju“, jer je to bila pobeda Zapada na koju je Gorbačov pristao.)

Posle Kolove smrti Vladimir Putin je napisao da ga je upoznao dok je još bio saradnik gradonačelnika Peterburga, znači, pre nego što je izbio u prvi plan ruske politike, a zatim su se sreli više puta. Dodao je da je Kol bitno uticao na njegov pogled na svet, da se divio njegovoj mudrosti. Naglasio je Kolov značaj za prekidanje hladnog rata. To daleko prevazilazi uobičajene telegrame saučešća.

BLAGOSLOV POZNOG ROĐENJA: Čuvena je Kolova izjava o „blagoslovu što je pozno rođen“. Tu frazu prvi put je upotrebio Ginter Gaus u drugačijem kontekstu, a Kol ju je izrekao prilikom posete Izraelu već na aerodromu u Tel Avivu. Namera mu je bila da naglasi da pripada generaciji koja nije ni mogla da se okalja nacističkim zločinima, ali neki su Izraelci shvatili zapravo da želi da skine odgovornost Nemačke za njenu prošlost, pa je zbog toga izviždan u knesetu, izraelskom parlamentu, pogotovu što je pre toga Nemačka prodavala oružje Saudijskoj Arabiji.

Kol je u Izraelu govorio nemački, da li je to bio problem ili čak izazov za Izraelce? Nije trebalo da bude. Znatnom broju onih koji su se posle Holokausta doselili u, po njihovom mišljenju, od samog Gospoda njima obećanu zemlju, nemački je bio maternji jezik, drugima jidiš, koji je zapravo većim delom stari nemački jezik prošaran hebrejskim, aramejskim, slovenskim i drugim rečima. Knjiga Teodora Hercla „Jevrejska država“, koja prva detaljno iznosi ideju da se stvori država Izrael, napisana je na nemačkom jeziku. Helmut Kol nikada nije savladao engleski i nije ga za to bila briga, on je bio kancelar Nemaca.

Na ovom mestu bih ga opravdao u vezi sa optužbama da je kriv što se njegova vlada požurila da prva prizna nezavisnost Slovenije i Hrvatske. Njega to nije naročito zanimalo, taj deo spoljne politike prepustio je svom vicekancelaru i ministru inostranih poslova Hansu-Ditrihu Genšeru, a na koji način je Genšer učestvovao u razbijanju Jugoslavije napisao sam ranije u „Vremenu“. Kol je Genšeru bio zahvalan, jer je na mesto kancelara došao kad je Liberalna partija na neki način verolomno napustila koaliciju sa socijaldemokratima pod Helmutom Šmitom, kome je zajedno sa hrišćanskim demokratama izglasala nepoverenje usred mandata.

Helmut Kol nije bio nikakav vizionar, niti briljantan govornik, on je sa svojim jednostavnim, ali preciznim, svima razumljivim, narodskim jezikom bez neke preterane intelektualne, elitističke obojenosti bio razumljiv širokim masama. Počeo je u političke svrhe da koristi taj dar već kao gimnazijalac, sa sedamnaest godina učestvovao je u osnivanju omladinske organizacije partije „Mlada unija“. Pravilno je procenio da su vođe stranke sa Konradom Adenauerom na čelu prilično stare, u politiku su ušli još pre dolaska Hitlera vlast, i da će mladi relativno brzo uspeti da se domognu dobrih političkih pozicija. On je to želeo, ali je pritom imao i snažan, pozitivan motiv: iskreno se borio za trajan mir i pomirenje, pre svega sa Francuskom. Na to je uticalo što je njegov voljeni, četiri godina stariji brat Valter, kao mobilisani Hitlerov vojnik poginuo 1944. godine. Tako je mladi Helmut svoju političku karijeru počeo „sa dna“, lepio predizborne plakate, uspeo da kupi vespu i s njom jurio od sela do sela, od grada do grada, agitujući za svoj CDU. Stariji mu nisu brzo napravili mesto, ali on je bio strpljiv i uporan, sa 29 godina je ušao u pokrajinski parlament, sa 39 je najzad postao predsednik vlade pokrajine Rajnland-Pfalc.

ŠESNAEST GODINA NA ČELU DRŽAVE: Savezni kancelar Helmut Kol je najzad postao 1982. i ostao na toj funkciji do 1998. godine. Pozicija kancelara je u Saveznoj Republici Nemačkoj veoma jaka, on postavlja, a može i da otpusti ministre, lično određuje pravce politike i odgovoran je za nju. Ako se to nekome ne sviđa, može da ga zaustavi samo takozvanim konstruktivnim izglasavanjem nepoverenja u saveznom parlamentu, što znači da nije dovoljno da većina poslanika utvrdi da joj se nešto ne sviđa, nego mora da nađe i većinu za drugu vladu.

Velika moć je promenila mnoge ličnosti, tako je bilo i sa Helmutom Kolom. Malo-pomalo počeo je da odluke donosi po sopstvenom nahođenju mimo ustava i zakona. Onaj ljubazni, učtivi, simpatični div, koga smo Lončar i ja upoznali 1976. godine, postao je samovoljni vladar.

U prvu finansijsku malverzaciju se upetljao još pre nego što je postao predsednik vlade U toku skandala, koji su nemački mediji krstili „Flikovom aferom“, Kol je za svoju partiju, između 1974. i 1982. godine, primio 565.000 maraka da bi lobirala za interese jednog koncerna, a što je još gore, u toku istrage po tom slučaju pod zakletvom je lagao i jedva izbegao krivičnu optužbu izgovarajući se na to da ima „blekaut“, da je potpuno zaboravio o čemu je reč. Svojevoljno baratanje ogromnim sumama novca nastavio je pogotovu kad je stekao ne baš apsolutnu, ali prilično veliku moć. Nikad niko nije optuživao Helmuta Kola da je novac uzimao za sebe. On se zadovoljavao kancelarskom platom i kućom koju je kupio u Ogershajmu, delu rodnog grada Ludvigshafena, relativno skromnu jednospratnu vilu sa dograđenim suterenom za orgije u jelu i piću.

Najveću štetu je Nemačkoj napravio upravo u toku onih radnji koje mu se pripisuju kao najveća zasluga – prilikom spajanja dve nemačke države. Protiv saveta guvernera Narodne banke Karla Ota Pela, Kol je odlučio da se imovina građana istočne Nemačke u istočnonemačkoj valuti zameni za zapadnu marku u odnosu 1:1, iako se na crnom tržištu – znači prema pravoj vrednosti – menjala čak i 1:6. Pel je zbog toga dao ostavku. Negativne posledice po nemačku privredu u celini osećaju se gotovo do današnjih dana. Savezna Republika Nemačka je iznenada postala vlasnik svih fabrika i preduzeća na istoku, a državna imovina je bila protivna Kolovoj ideji o kapitalističkoj privredi. Ta imovina je prodavana budzašto, privatizovana često za simboličnu jednu marku, a sve to je dovelo do poplave novca i uvalilo državu u dugogodišnje dugove i porast nezaposlenosti.

Na čelu ne samo privrednih preduzeća, nego i medija, pozorišta, gradova i sela dovedeni su rukovodioci iz zapadnog dela Nemačke, što je samo donekle razumljivo. U novim uslovima se direktor fabrike postavljen sa zapadne strane sigurno bolje snalazio od nekog odraslog u istočnoj planskoj privredi, ali, da navedem samo jedan primer, i za šefove baleta dovođeni su koreografi sa zapada, a zahvaljujući ruskoj školi, usuđujem se da kažem, klasični balet bio je mnogo bolji u Istočnoj, nego u Zapadnoj Nemačkoj.

Kol ima nesumnjive velike zasluge za uvođenje evra kao nadnacionalne valute, on je taj plan razradio sa francuskim predsednikom Miteranom. Odluku da se njihova ideja ostvari doneli su šefovi država i vlada 1998. godine, uskoro zatim je osnovana Evropska centralna banka, čime je državama članicama oduzet važan deo suvereniteta, valutna politika. Kao što je jedinstvo Nemačke Kol platio ogromnim svotama sveže štampanih maraka, tako je prividno jedinstvo Evrope i evropske valute plaćeno sveže štampanim evrima na veresiju. Može da se diskutuje o tome da li je to Kolova zasluga ili njegov greh.

KOLOVA DEVOJČICA: Kao predsednik CDU-a Kol je raspolagao posebnim tajnim fondovima koje je trošio po svom nahođenju. Ako bi nekoj mesnoj organizaciji stranke nedostajalo novaca, davao bi joj sredstva po sopstvenom nahođenju, ne pitajući nikoga; ako bi mu se neki funkcioner požalio da ima materijalnih teškoća, mogao je da dobije ispomoć ukoliko bi šef, gromada od političara, to smatrao za potrebno. Kao što rekosmo, za sebe nikada ništa nije stavljao na stranu, ali je na taj način kupovao lojalnost, praktično nelegalnim parama učvršćivao svoju moć. Inače je često o novcu i javno govorio prezrivo, nazivao ga je nemačkom šatrovačkom rečju „Bimbes“, uslovno bih to preveo sa „lova“. Takvo ponašanja ga je na kraju karijere skupo koštalo, kažnjen je gubitkom časti, oduzeto mu je zvanje počasnog predsednika CDU-a. Tada ga se među prvima odrekla njegova ranija miljenica, mezimica, a posle naslednica na čelu partije i vlade Angela Merkel.

Posle ujedinjenja Nemačke Kol je poželeo da svoju vladu dopuni novim licima, i to sa istoka zemlje. Naročito mu se sviđala doktorka fizike, kćerka protestantskog sveštenika Angela Merkel, koju je na opšte iznenađenje proizveo za ministarku za novi, u prvo vreme nezapaženi resor za žene i omladinu, koji je držala od 1991. do 1994, ali potom joj je dao mnogo važniji resor ekologije. Nazivao ju je „svojom devojčicom“, bila je 24 godina mlađa od njega. Međutim, pošto je CDU 1998. izgubio izbore, a na vlast došao socijaldemokrata Gerhard Šreder, u staroj stranci nastala je velika zabuna i Merkelova je izbila na mesto generalne sekretarke, a već se sledeće godine počela distancirati od svog ranijeg mentora, u autorskom članku u listu Franfurter Allgemeine Zeitung pozvala je svoju stranku da se otkači od „starih ratnih pastuva“.

Da li je Merkelova izneverila Kola? Da li vernost postoji u politici? Da li je baš od njega naučila takvu bezobzirnost? Sin Helmuta Kola, Valter, izjavio je da držanje Merkelove „nije nimalo nebitno“ i da je uticalo na samoubistvo njegove majke. Kol je bespomoćno besan pokušao da se sveti Merkelovoj izjavljujući da nije umela ni da drži nož i viljušku, kad je počeo da je vodi na državne bankete. To je suština njihovih međusobnih odnosa, nikako odabrane reči formalne hvale koje ona ovih dana nalazi opraštajući se od svog prethodnika na čelu države i partije.

SUNOVRAT DIVA: Posle izgubljenih izbora 1998. godine Helmut Kol je odbio da navede odakle 2,1 milion evra u partijskoj kasi, a bio je po zakonu obavezan da navede izvore. Rekao je da su to prilozi, a da je sponzorima obećao da njihova imena neće objaviti. Zbog toga je CDU morao da vrati sumu koju je dobio na ime troškova oko izbora. Pošto je Kol i dalje uporno ćutao, morao je da se odrekne i titule počasnog predsednika partije, koju je tako dugo uspešno vodio, a poslednji politički i moralni udarac zadala mu je upravo Angela Merkel.

U međuvremenu se Kol potpuno razišao i sa svojim sinovima, koje je obavestio o svojoj ženidbi karticom kojom je obaveštavao i svoje poznanike sa svojim i potpisom nove žene. Obojica su napisali po knjigu o ocu prikazujući ga u lošem svetlu. Nesrećno je pao, okliznuo se u svojoj voljenoj kući 2008. godine, pa je ostatak života proveo u kolicima i izgubio moć govora. Višestruko tužan kraj za takvog čoveka ne može da se prećuti, ali ne treba da baci veću senku na životno delo tog u fizičkom i političkom smislu diva među nemačkim savremenicima.

Postigao je iskreno pomirenje Nemačke i Francuske, kraj hladnog rata, ujedinjenje Nemačke, šesnaest godina je čvrstom rukom vodio svoju zemlju kroz jedno od njenih najuspešnijih razdoblja, zaslužio je floskule koje su sada bezbroj puta izrečene – da je bio veliki Nemac i veliki Evropejac. Njegove velike greške pritom ne treba da se prećute.