Kad devojka vikne „vuk“

Sud Serži-Pontoaz u Parizu osudio je dvadesettrogodišnju Parižanku Mari Leoni Leblan na četiri meseca zatvora, psihijatrijsko lečenje i jedan evro odštete francuskoj železnici. Mari Leoni Leblan je na taj način kažnjena za laži kojima je htela da privuče pažnju i ljubav svojih roditelja. Njena izmišljena priča odigrala se u vozu na liniji Paris–Versaj gde su je šestorica naoružanih mladića napali, oteli joj tašnu, pregledali dokumenta i tako ustanovili da živi u elitnom kvartu Pariza. Napadači su po tome zaključili da je žrtva Jevrejka, „jer u tako elitnom kvartu žive samo Jevreji“. Nakon toga su napadači severnoafričkog porekla po nacističkim pravilima ošišali devojku, iskidali joj odeću i na njenom stomaku nacrtali kukaste krstove. Dok je francuska policija pokušavala da nađe nepostojeće svedoke ove priče, navodni antisemitski napad izazvao je zgražavanje svetske javnosti i pravi međunarodni skandal. Mari Leblan nije ni sanjala da će lažima umesto pažnje roditelja privući paznju Žaka Širaka, Arijela Šarona, jevrejskih organizacija, svetskih medija, filozofa, istoričara i boraca protiv antisemitizma.

Incidenti vezani za antisemitizam u Evropi pobuđuju hitre reakcije, i francuski predsednik Širak nije časio časa da događaj koji je, kako se kasnije ispostavilo, samo plod mašte neuravnotežene devojke najoštrije osudi. Izraelski premijer Šaron je u revoltu brže-bolje pozvao sve francuske Jevreje da dođu u Izrael. I Šaronov poziv francuskim Jevrejima da dođu u Izrael izazvao je reakcije jer se mnogima učinilo da on na taj način izjednačuje današnju Francusku, u kojoj živi oko 600.000 Jevreja, sa nacističkom Nemačkom, a sve Francuze sa antisemitima. Širak je Šarona proglasio personom non grata, i tako se zahuktao pravi međunarodni skandal. Poznavaoci Šaronove politike, međutim, smatraju da izraelski premijer nije imao nameru da provocira, optužuje demokratske predsednike ili diskredituje jedan narod. Uri Anveri, izraelski novinar i mirotvorac, smatra da se oko Šaronove emotivne reakcije digla nepotrebna galama i da se čitavom gestu pridaje pažnja koja mu ne pripada: „Šaron je hteo da kaže nešto što bi mu donelo pet sekundi televizijske pažnje. Izraelski političari ne propuštaju priliku da jevrejske zajednice širom sveta pozovu da se nasele u Izrael, a ako se bilo gde pojave i mali znaci antisemitizma, onda su takve izjave automatska reakcija.“

Istog dana kada je doneta presuda Mari Leoni Leblan, Širak je izraelskom predsedniku Kactavu poručio da više nema potrebe da se govori na tu temu čime je, za sada, izbegnuto veće zaoštravanje.

GDE IMA DIMA…: Mari L. Leblan je psihički neuravnotežena osoba – to tvrde i stručnjaci i njeni poznanici i roditelji. Njena izmišljena priča ipak nije fikcija o tome kako su je, na primer, Eskimi u pariskom predgrađu gađali bananama. Ona u sebi sadrži elemente francuske stvarnosti zbog čega je, uostalom, i francuska i svetska javnost u nju poverovala u prvi mah.

Većina od oko 600.000 Jevreja koji danas žive u Francuskoj doselila se sa prostora Magreba tokom pedesetih i šezdesetih godina, u vreme sticanja nezavisnosti tadašnjih francuskih kolonija – Alžira, Maroka i Tunisa. Sa severozapada Afrike doselilo se u isto vreme i oko milion i po muslimana iz bivših kolonija, ili svaki četvti, od šest miliona koliko ih živi u Francuskoj. Na taj način sukobi i tenzije sa severa Afrike preneli su se donekle i na tle Evrope a svakodnevno se aktuelizuju bliskoistočnom krizom. Osim toga, antisemitizam u Francuskoj ima svoju istoriju, a kulminirao je tokom afere Drajfus, i pisanjem „Kroa“, najvećeg antisemitskog lista u Francuskoj u drugoj polovinu XIX veka. Istoričari smatraju da je u to vreme oko 70 odsto francuskog stanovništva bilo antijevrejski raspoloženo. Danas „tradicionalnog“ francuskog antisemitizma skoro i nema.

IZRAEL I ANTISEMITIZAM: Evropski antisemitizam je u porastu, što je potvrđeno i u obimnom istraživanju koje je objavio Evropski centar za monitoring rasizma i ksenofobije krajem prošle godine. Između ostalog, ovo istraživanje pokazuje da 59 odsto evropskog stanovništva vidi veću opasnost za svetski mir u Izraelu nego u Iraku, Iranu ili Severnoj Koreji. Ali, da li je to ujedno i antisemitizam?

Nemački filozof Jirgen Habermas nedavno je ustao u odbranu svog kolege Teda Honderiha, autora knjige Posle terora, u kojoj se Honderih obračunava sa američkim imperijalizmom. Honderih, kao uostalom i Habermas, ne skriva svoje nezadovoljstvo aktuelnom politikom Izraela: „Izgleda da su Jevreji, kao najveće žrtve rasizma, nešto naučili od svojih mučitelja. Kako stvari stoje, Ujedinjene nacije su s pravom osudile cionizam kao rasističku ideologiju.“ Honderih, kao i mnogi drugi, ovakvim komentarima samo stvaraju konfuziju jer ne prave razliku između „jevrejskog“ i „izraelskog“, što dovodi do mešanja različitih pojmova, kao što su kritika politike Izraela, antisemitizam, kritika Šarona i anticionizam. Londonski dnevnik „Indipendent“ i nemački „Zidojče cajtung“, na primer, ne štede Šarona u karikaturama koje objavljuju. U prvom slučaju Šaron je prikazan kao ljudožder koji jede palestinsku decu, a u drugom šeta ulicama Pariza sa „kipom“ i Davidovom zvezdom pitajući se zašto ga niko ne voli. Problematično je što se na karikaturama ne vidi jasno da li se radi o Šaronu ili bilo kom drugom Jevrejinu. Eto povoda za nove napade i odbrane i otvaranje starih rana.

Intervju: Profesor Klaus Lorman

Klaus Lorman je profesor istorije na Univerzitetu u Beču i osnivač Instituta za istoriju Jevreja u St. Poltenu. On za „Vreme“ komentariše antisemitizam u Evropi, ali i to zašto se kritike aktuelne politike Izraela nekada brkaju sa antisemitizmom.

„VREME„: Navodni antisemitski ispad vezan za slučaj Mari Leoni Leblan u Francuskoj izazvao je mnogobrojne reakcije, čak i međunarodni skandal. Događaj je izmišljen, ali su u njega poverovali, što govori o tome da pojave antisemitizma u Francuskoj ne iznenađuju?

LORMAN: Ne, ne iznenađuju. Od 1962. godine u Francusku se naseljavaju narodi iz zapadne Afrike, među njima i Jevreji i muslimani. Prenošenje sukoba na Evropu je očigledno. Jasno je da u zemlji u kojoj, kao u Francuskoj, živi veliki broj muslimana, ako smo pesimisti, možemo očekivati i antisemitske ispade.

Sadašnji francuski antisemitizam drugačiji je od „klasičnog“ antisemitizma u Francuskoj krajem XIX veka.

Da, sigurno. Sadašnji antisemitizam u Francuskoj je mešavina klasičnog francuskog antisemitizma oko izdavača Drimona, koji je svoj najveći antisemitiski uspeh doživeo u vreme afere Drajfus, i novog koji je „uvezen“ u Francusku sa severnoafričkim doseljenicima. Imamo zapravo brljotinu i to eksplozivnu.

Izraelski premijer Arijel Šaron je veoma oštro reagovao na priču koju je izmislila Mari Leblan i odmah pozivao francuske Jevreje da napuste Francusku. Na koga se odnosila Šaronova kritika?

Ako premijer Šaron uputi kritiku Francuskoj koja je jedna od vodećih zemalja EU-a, onda se ta kritika odnosi na Evropu.

Izrael nije zadovoljan podrškom koju dobija od zemalja Evropske unije u ratu sa Palestincima, a predsednik Širak je jedan od glavnih zastupnika takve linije.

Drugi problem jeste da Izrael kada ne zna šta će – viče „antisemitizam!“. Kada Mosad nešto napravi, recimo, ukrade elektronske uređaje sa američkog broda, a CIA to primeti, onda se premijeru Izraela preporuči da se preko svih požali na „antisemitizam“. To je klasična i neinteresantna izraelska taktika.

Mnogi evropski intelektualci, među njima i nemački filozof Habermas, tvrde da su često osumnjičeni za antisemitizam kada kritikuju politiku Izraela. Gde su granice antiizraelizma i antisemitizma?

Stari levičari, kao što sam i ja, uvek su sumnjivi. Kada Evropa kritikuje Izrael, a posebno ako to radi neko iz Nemačke, onda to ne sme da bude kritika, već prijateljski savet. Niti jedan nemački političar, pisac ili filozof ne bi trebalo, nakon ubistva četiri do šest miliona Jevreja, da se ikada usudi da uputi ozbiljnu kritiku na račun izraelskih političara. To je moralni problem Nemca i Austrijanca, zbog kojeg moramo da ćutimo kada je o Jevrejima reč. Sviđalo nam se to ili ne.

Ali ne radi se o antisemitizmu, već o kritici politike koju vodi jedna država?

To se ne može razdvojiti. Ja lično nemam moralno pravo da budem među onima koji kritikuju politiku Izraela jer su moji roditelji to pravo već iskoristili. Nakon što su nemački nacisti ubili šest miliona Jevreja, nema potrebe da Nemci Izraelu daju ikakve savete.

Zašto Francuska ima moralno pravo da kritikuje Izrael?

Zato što nisu ubili šest miliona ljudi.

I Petenova vlada je odgovorna za smrt stotine hiljada Jevreja u gasnim komorama. Zar se onda sve svodi na brojeve?

Ne, nije reč o brojevima. Petenova vlada je bez sumnje bila uključena u holokaust, ali bez pritiska Hitlerovog režima ona nikada ne bi počinila zločine.

Sve zemlje Evropske unije, osim naravno Nemačke i Austrije, imaju pravo na kritiku Izraela, ali neka pre toga razmisle. Smatram da sve zemlje EU-a i one koje će tek postati članice treba da se založe za egzistenciju Izraela.

Ujedinjene nacije su velikom većinom usvojile rezoluciju kojom se traži da Izrael ispoštuje odluku Međunarodnog suda pravde i obustavi gradnju zida prema palestinskim naseljima?

UN su ocenile da se izgradnjom zida krše zakoni o ljudskim pravima. Jedino što se protivi takvom zakonu jeste činjenica da se zid nalazi i na palestinskoj teritoriji. Svaka država ima pravo da na svojim granicama podigne zid ako joj se ne dopadaju susedi. To nema veze s ljudskim pravima.

Izgradnja zida ne može biti rešenje za izraelsko–palestinski sukob niti politički odgovor na probleme?

To nije rešenje, ali za sada nema boljeg. Ako će zid smanjiti broj žrtava kao što je već slučaj u Jerusalimu, onda je i zid, bar za neko vreme, dobro rešenje.

S. Kovacs