„Oprostite, gospođo, ali ovo je revolucija“ – tako je, navodno, odgovorio maskiran muškarac jednoj turistkinji koja se u meksičkom gradu San Kristobal de las Kasas zabrinula zbog kašnjenja autobusa. Šarmantan na neki način, visok i skriven iza crne vunene kape sa prorezom za oči i lulom u ustima može biti samo jedan Meksikanac – Subkomandant Markos, revolucionar i gerilac, vođa zapatista i protivnik neoliberalne globalizacije i kapitalističkog imperijalizma. Susret u gradu San Kristobal de las Kasas dogodio se pre dvanaest godina, tačno na dan kada je na snagu stupio sporazum o severnoameričkom savezu slobodne trgovine NAFTA, koji su sklopile tri države – Kanada, SAD i Meksiko. Tog 1. januara 1994. zapatisti su se prvi put pojavili u javnosti kao pokret za nacionalno oslobođenje – EZLN (Ejército Zapatista de Liberación Nacional) i odmah zauzeli nekoliko gradova u siromašnoj pokrajni Čijapas, na jugu Meksika. Tadašnji meksički predsednik, šokiran isto kao i internacionalna javnost, šalje elitne trupe u Čijapas kako bi obuzdale šačicu maskiranih gerilaca. Borba je vrlo brzo okončana, meksička vlada je sklopila primirje sa zapatistima, a Čijapas od tada, postaje de facto nezavisna pokrajna – sa sopstvenim školama, bolnicama i indogenim stanovništvom koje je i danas siromašno među najsiromašnijim, bez vode i struje, ali su bar, kažu, slobodni… Kompanjeras i Kompanjeros. De jure, u glavnom gradu Meksika te 1994. godine ništa se nije promenilo osim što su maskirani gerilci u gumenim čizmama skinuti sa dnevnog reda. I kako to obično biva, Subkomandant Markos se u javnosti pojavio kada ga je retko ko očekivao, s novom revolucionarnom idejom koju niko, ispočetka, niti je očekivao niti razumeo.
Dokument se zove „Šesta deklaracija Lakodnoske šume“, politička kampanja „Druga kampanja“ a Subkomandant Markos „Delegate Zero“, a sve to je veoma povezano sa nedavno održanim predsedničkim izborima u Meksiku. „Ostavljamo oružje na stranu i uzimamo Reč“, izjavio je nekadašnji komandant nakon objavljivanja Šeste deklaracije i nakon što je postigao evidentne uspehe, posebno ako se uzmu u obzir veličina i ideologija njegovog gerilskog pokreta. Profesor Imanuel Valerstejn, iz reda poznatih „antiimperijalistickih“ intelektualaca tipa Noam Čomski, bivšem komandantu pripisuje čak i zasluge globalnih razmera, bar što se levice tiče: „Ako je u poslednjih pet godina većina južnoameričkih zemalja na vlast dovela levičarske ili populističke vlade, primer zapatista bio je deo pokretačke snage za to.“ Bilo kako bilo, upravo zbog Markosovih uspeha, ostalo je nejasno zašto se pre godinu dana bivši komandant povukao sa svojim kompanjerosima u džunglu (Lakodnosku šumu) i doneo odluku da je revolucionarna faza u smislu oružane borbe završena. Da li je Markos odlučio da „rečima“ podrži kandidata levice Andresa Manuela Lopeza Obradora sa nadimkom Amlo, ili je i sam želeo da se kandiduje, ili je u jednom trenutku i davno pre svih analitičara predvideo haotičnu političku situaciju koja je nastala nakon predsedničkih izbora u Meksiku održanih 2. jula?
Najprihvatljiviji odgovor nalazi se u Markosovoj izjavi „Ko hoće da bira ne sme biti onemogućen u tome, mi vam samo kažemo da postoji i alternativa.“
Sedamdeset miliona Meksikanaca je na predsedničkim izborima održanim u julu imalo dve mogućnosti – jednu iz bliske prošlosti i drugu iz ne tako bliske prošlosti. Jedna obećava nastavak političke i ekonomske liberalizacije započete sredinom osamdesetih, druga obećava jaku državnu strukturu iz sedamdesetih godina, objašnjava Luis Rubio, predsednik CIDAC-a, centra za istraživanje i razvoj u Meksiko Sitiju. Prva alternativa je Felipe Kalederon, predstavnik konzervativne partije PAN, sledbenik neoliberalne politike dosadašnjeg predsednika Vinsenta Foksa koji zastupa interese srednje i više klase. Drugi, Andres Manuel Lopez Obrador, dolazi iz levičarske partije PRD, i bivši je gradonačelnik Meksiko Sitija. Obrador svojim pristalicama, mahom siromašnim Meksikancima, obećava u populističkom maniru Huga Čaveza – bolji život.
I Obrador i Felipe Kaledron su, iako naizgled krajnji politički oponenti, tokom predizborne kampanje mešali babe i žabe i na kraju ispali i ono što nisu – Obrador koji se distancirao od aktuelne meksičke politike internacionalizovanja ekonomije ni u jednom trenutku nije nagovestio izlazak Meksika iz organizacije NAFTA, koja je trn u oku svim levičarima Južne Amerike, dok se Felipe Kalderon okrenuo protiv svog učitelja Foksa i obećao uvođenje gomile socijalnih programa.
I jedna i druga partija imaju, bar u svojim počecima, neslavnu biografiju – PAN je bila meksička varijanta evropskog (Hitlerovog) NSDAP-a, dok je PRI (prethodnica PRD-a) bila simpatizer staljinističke ideologije.
I pre nego što su Meksikanci izašli na glasanje, na ulicama se s vremena na vreme čulo uzvikivanje „Fraude“ tj. „prevara“. Kada se nakon prebrojavanja glasačkih listića pojavila razlika od 0,6 odsto (236.000 glasova) „Fraude“ je postalo i dobar dan i laku noć u Meksiku, a gubitnik, A.L.M. Obrador je brže-bolje sastavio 900 strana tešku tužbu o neregularnostima u, ni manje ni više, 50.000 izbornih jedinica. Obrador je obećao i štrajkove i osnivanje paralelne vlade u slučaju da mu vrhovni izborni sud ne prizna pobedu – i ispunio obećanje. U petak je bivšem predsedniku Vinsentu Foksu nasilno onemugućeno oproštajno obraćanje naciji, za vikend su na ulicama Meksiko Sitija postavljene barikade, a od utorka, nakon što je pobeda Felipea Kalderona i zvanično potvrđena, situacija u Meksiku je između „hoće li“ ili „neće“ poraženi levičar Obrador organizovati masovne demonstracije tj. kada će masovni haos izbiti na ulicama Meksika.
Ako se to dogodi gube svi, najviše obični građani kojima „ni iz džepa, ni u džep“. U toj situaciji, opet šarmantni „Delegate Zero“ može da dune u svoju lulu i ponovi svima ono što je rekao još letos: „To što nam demonstrira meksički politički sistem – naime, da ljudi glasajući nešto odlučuju – jeste laž. To nikada ne rade. Ako se ranije i govorilo da šest godina neko donosi odluke za nekoga, a da je tvoj glas značajan samo jedan jedini dan, danas se pokazalo da ni taj dan tvoj glas nema nikakvog značaja – na kraju će jedna mala grupa ljudi, koju niko ne vidi i koju niko nije izabrao, odlučiti o tome ko će biti predsednik Republike.“
Možda kao dokaz da stvarno postoji alternativa?
