Jedan čovek i jedna puška

Kalašnjikov – tačnije jurišna puška sistema Kalašnjikova, Mihaila Timofejeviča (автомат Калашникова, обр. 1947) – postao je pojam, nešto poput revolvera Semjuela Kolta po kome se svaki revolver zove kolt; ili žileta onog g. Džileta (Gillette), kalodonta, imalina itd. „Kalašnjikov nije tek oružje; to je legenda, valuta, simbol oslobođenja“, pisao je njujorški „Tajms“ 29. maja 1994. Postoji i kolo „Kalašnjikov“. „AK47 postao je jedno od najvećih prokletstava ove zemlje“, žalio se 1993. jedan policijski general u Južnoj Africi, gde je AK47 dobio nadimak „platna kartica iz Soveta“ (ako imaš AK, uđeš u radnju i uzmeš šta hoćeš). Podaci južnoafričke policije, međutim, pokazuju da je AK47 korišćen tek u dva do tri odsto nasilnih zločina, što ne umanjuje značaj ovog oružja u Africi: procenjuje se da u susednom Mozambiku ima milion i po tih pušaka; AK je omiljeno oružje lovokradica koji su jedan od većih problema na jugu Afrike i njime ubijaju slonove, nosoroge, nilske konje. Tek koliko da shvatimo šta sve može.

POLITIČKA VALUTA: Njujorški „Tajms“ je u pravu: kalašnjikov je legenda. Svaka procena koja se odnosi na puške sistema Kalašnjikova, Mihaila Timofejeviča i municiju za njih po definiciji je konzervativna; treba pre svakog broja reći „barem“ ili „najmanje“. Procena međunarodnih organizacija koje se bave prometom vatrenog oružja kaže da je do sada proizvedeno najmanje 70 miliona tih pušaka; pre će biti da je preko sto miliona, a prave se i dalje. Samo je egipatski državni arsenal do 1995. proizveo „nekoliko miliona“ lokalne verzije zvane Misr (Egipat, Misir). Puške sistema Kalašnjikova (uglavnom model AKM47) nalaze se u naoružanju najmanje 40 država, a neke ih i prave na veliko. Iračka snajperska verzija, na primer, zove se Tabuk (izgleda da je rađena kod nas); severnokorejska Tip 58 (AK47) i Tip 68 (AKM47); kineska Tip 56; jugoslovenska M70; finska Valmet i M90 (izuzetnog kvaliteta); poljska PMKM (oni su snabdevali i Bugarsku); mađarska AKM63; rumunska verzija nema posebno ime, ali je poznata kao nekvalitetna; Istočna Nemačka proizvodila je u velikim količinama obe puške (AK47 i AK74); izraelska je Galil (po Uzielu Galilu); južnoafrička je R4; itd. Po procenama kompetentnih stručnjaka, FNP iz Kragujevca do sada je proizveo između 300 hiljada do pola miliona primeraka, ali se to ne dade precizno ustanoviti zbog neurednih serijskih brojeva, nedostatka brojeva i zamračenih izvoznih poslova.

Kalašnjikov je, kao – uostalom – i svako drugo oružje, politička valuta. Izvoz i poklanjanje oružja važno je sredstvo spoljne politike. Samo avganistanskim mudžahedinima tok rata sa SSSR Amerika je poklonila najmanje milion pušaka AK47, skupljenih okolo po celom svetu. Iz Albanije, na primer, stotine hiljada otišle su – preko Izraela – u razne zemlje Treće sveta, a desetine hiljada na Kosovo. Naime, po albanskim izvorima, tokom sloma režima u Tirani 1997. (zbog „Jezda–Dafina“ piramidalnih bankarskih podvala) opljačkano je barem 600 hiljada uglavnom kineskih AK47, oko 400 hiljada poluatomatskih pušaka sistema Simonova (PAP kod nas) i oko 10,5 miliona komada municije za njih (7,62 X 39 mm). UČK je plaćala za te puške po pet puta više od ulične cene (15-30 DM). Ostatak je albanska vlada rasprodala okolo. Izrael je ogromne količine pušaka AK47 zaplenjenih u ratovima 1967. i 1973. što rasprodao, što poklonio iz političkih razloga. Ima tu i jedna zanimljiva epizoda: tokom izraelskog upada u južni Liban zaplenjeno je nekoliko sanduka sa novim i konzerviranim puškama AK47, ali „nevinim“ (bez ikakvih oznaka i signatura, bez serijskih brojeva). Institut za tehnologiju u Jafi namučio se sa analizama metala i drveta – umesto da je objavio slike. Puške su bile jugoslovenskog porekla, što bi se odmah videlo: naše se razlikuju na prvi pogled zbog karakteristične plastične drške i zbog tri (umesto originalna dva) otvora za hlađenje gasnog cilindra.

Do raspada SSSR i Varšavskog pakta moglo se koliko-toliko pratiti odakle i kuda idu AK47. Raspad je doneo poplavu tog oružja iz ogromnih viškova Istočnog bloka, a onda su vispreni privatnici uzeli posredovanje u svoje ruke. Pokojni Sem Kamings, poslednji veliki privatnik u trgovini oružjem, žalio se 1991, pred smrt, da je došao kraj privatnicima: izlaktale su ih države sa svojim smešno jevtinim viškovima; čak su vukle za rukav i tukle ko neće da uzme (kod nas 1991. i dalje to treba uzeti doslovno). Molim: krajem 1990. MUP Hrvatske hteo je da kupi kod FNP Crvene zastave određenu količinu pušaka iz familije M80 (AK u kalibru 5,56 X 45 mm NATO). Nisu dobili dozvolu SSNO. Tada su mi u FNP kukali da ih svi podsecaju sa dampinškim cenama: naš AK47 (M70) koštao je oko 200 dolara po poštenoj proizvodnoj ceni; Bugari su istu pušku već prodavali za 89, 90 dolara iz svojih i poljskih zaliha.

Raspad Jugoslavije otvorio je čudo od tržišta za švercere i državne švercere. Hrvatska je počela da švercuje kalašnjikove iz Mađarske i Rumunije, a ostalo iz celog sveta. Uvezli su čak i određenu količinu pušaka AK74 i municije za njih iz zaliha bivše Istočne Nemačke, ali ubrzo su se standardizovali na AK47. Albanski šverceri obogatili su se od braće iz UČK; Slovenci preprodajući zalihe JNA i ono što su uvezli kršeći sankcije. BiH je najgore prošla, jer su ih drali svi mogući, najviše „saveznici“ iz Slovenije i Hrvatske.

RAT I POTREBE: Vratimo se sada čoveku i njegovoj karijeri. Mihail Timofejevič Kalašnjikov završio je kao talentovan i vredan momak razna inženjerska učilišta. Govorio je kasnije da mu je ambicija bila da konstruiše poljoprivredne mašine, sejačice i žetelice, ali je sudbina htela drugačije. Obreo se 1939. u opitno-konstrukcionom centru Crvene armije i počeo kao mlađi inženjer-pripravnik. To je bilo vreme Špagina, Degtjarjeva, Sudajeva, Simonova i drugih velikih konstruktora, pred početak rata. Imao je od koga da uči.

Tu sada treba reći glavno: novo oružje gradi se oko metka, a ne obrnuto. U Drugi svetski rat svi su ušli sa doktrinom Prvog svetskog rata. U slučaju streljačkog naoružanja, to je značilo moćan puščani metak, smrtonosan na dva kilometra i puška repetirka sa nišanom koji se podešavao na kilometar. Na primer: mauzerka 7,92 mm kod Nemaca; enfild .303 kod Engleza; M1 Garand 30-06 kod Amerikanaca; 6,5 mm manliher-karkano kod Italijana; puška Mosina-Nagana M 1891, 7,62 X 59 R kod SSSR; itd.

Novi rat bio je – kako se to uvek događa i nikada ne nauči – nešto drugo: brz, manevarski, a ne rovovski, sa kraćim rastojanjima u direktnom kontaktu pešadije. Sa tehničke strane, proizvodnja tih moćnih pušaka repetirki bila je skupa: mnogo glodanja, velike sile koje razvija municija, male tolerancije i uopšte gnjavaža za masovnu proizvodnju, pogotovo uz ogromne gubitke u tehnici (o ljudstvu i da ne govorimo). To je ubrzo sinulo zaraćenim stranama i počeli su napori da se nekako prekorači taj problem. Prvi, palijativni, lek bio je automat koji radi na pištoljsku municiju i jevtin je za proizvodnju. Amerikanci su ušli sa Thompsonom M1A1 kalibra .45, ali je ispalo da je preskup i težak, pa su prešli 1944. na M 3 od presovanog lima; karabin .30 M1 bio je omiljen, ali skup i sa slabom zaustavnom moći. Englezi su – u muci koja ih je snašla – odmah prešli na jevtini Sten od presovanog lima, pa ih je najviše proizvedeni model MK III koštao svega 12 dolara. Italijani su do 1943. imali Beretin skup i kvalitetan automat, a Sovjetski savez M41 Špagina, koji su ubrzo zamenili jevtinijim automatom Sudajeva M43 (takođe štanceraj). Nemci su, kao i obično, mislili unapred, pa su skupi MP 38 zamenili štancovanim MP40 („šmajser“ kod nas). Problem je, međutim, sa svim tim automatima bio što pištoljska municija (kalibra 9X19 mm) ima smisla do udaljenosti od 100 do 200 metara, a to je premalo. Trebalo je premostiti jaz između moćne i skupe puške repetirke i jevtinog, a nedovoljno efikasnog automata.

Tu su opet Nemci i Rusi bili najinventivniji. Nemci su smislili metak 7,92 K (Kurz; kratki: 7,92X33 mm) i oko njega napravili jurišnu pušku M43 (Sturmgewehr 43; Stg 43), preteču svih današnjih jurišnih pušaka. Ta je puška besumnje inspirisala i Mihaila Timofejeviča Kalašnjikova svojim pouzdanim dizajnom sa pozajmicom gasova i – što je važnije – primenom presovanih limova, čime je proizvodnja pojevtinila. Ta puška (poznata i kao MP43) proizvedena je u velikim količinama (kod nas se zvala „padobranski automat“) i iz Istočne Nemačke (ali i iz SFRJ) poklanjana je raznim nesvrstanim prijateljima do sedamdesetih godina, pa se municija za nju proizvodila decenijama u više zemalja. SSSR je pak već pred Drugi svetski rat bio svestan problema, pa se 1939. počelo sa razradom metka kalibra 5,45 mm, ali je rat taj poduhvat sprečio; trideset godina kasnije taj metak će doći na svoje. Bilo kako bilo, procenjeno je da je metak M 1891, 7,92X59R za pušku Mosina i Nagana prejak za date uslove (ostao je za mitraljeze do dana današnjeg) i da ga treba zameniti. Metak koji su projektovali Elizarov i Semin (njih malo ko pominje, za razliku od Kalašnjikova, a podjednako su zaslužni) 1943. pokazao se kao pun pogodak, da tako kažemo, a takav je ostao do dana današnjeg. Proizvode ga najmanje 32 fabrike u svetu. Oko tog metka, 7,62X39 mm, počeli su eksperimenti sa puškama. U naoružanje Crvene armije prvi je ušao poluautomatski karabin Simonova (SKS) 1945. Kod nas je to bio PAP. Mihail Timofejevič Kalašnjikov, međutim, vredno je radio i već 1946. podneo komisiji Crvene armije prvi prototip. Posle nekoliko izmena i poboljšanja ta je puška prihvaćena i postala je automat Kalašnjikova, model 1947. (AK47). Kod Rusa, da ne bude zabune, nazivi su drugačiji: naš automat je PP (pistolet pulemet), avtomat je jurišna ili automatska puška.

„ZAKON“ I NASLEDNICI: Kalašnjikov nije gubio vreme: već 1959. on je usavršio postojeći AK i poboljšao ga; to se od tada zove AKM (modernizovani) 47. Ima manjih izmena, ali i jedna veoma važna: kućište puške sada je od presovanog lima sa električnim tačkastim varovima, što je još više pojevtinilo proizvodnju.

AKM47 ostao je „zakon“, što kažu deca, do dana današnjeg. Mihail Timofejevič i saradnici, međutim, setili su se zaboravljenog metka 5,45 mm iz 1939. godine i krenuli da ga aktuelizuju. Tako je nastala druga puška Kalašnjikova, AK74, kalibra 5,45X39,5 mm. Dizajn i osnovna ideja skoro su identični sa AK47, ali ima tu jedna ozbiljna razlika u kalibru. Motiv je bio, kao i ranije i kao i kod drugih, da vojnik-pešak može da ponese više municije. To je bio motiv i kod Amerikanaca kada su 1965. uveli metak 5,56X45 mm, sada 5,56 NATO. Prava svrha oba ta metka bila je, međutim, drugačija: kako zaobići i prevariti Hašku konvenciju iz 1899. koja zabranjuje primenu rasprskavajuće ili ekspandirajuće municije („dum-dum“; naziv je od arsenala u indijskom gradu Dumdum, blizu Kalkute) u ratnim sukobima.

Haška konvencija, koja propisuje punu metalnu košuljicu za projektile koji se koriste u ratnom sukobu, zaobiđena je u oba ova metka na krajnje inventivan način. Oba metka imaju malu masu (metak za AK74 3,43 grama; metak za M16 – 3,5 grama) i visoku polaznu brzinu: 900 metara u sekundi kod AK 74 i 1000 metara u sekundi za M16. Trik je u tome što je u oba slučaja stabilnost metka u letu smanjena. Naime, optimalna stabilnost kod metka 5,56 NATO postiže se korakom žljeba cevi koji – da ne gnjavimo tehnikalijama – proizvede rotaciju zrna od 255 hiljada obrtaja u minutu. Produženje koraka žljeba u M16 i ostalim puškama tog kalibra je, međutim, dovelo do rotacije na samoj ivici stabilnosti – nekih 193 hiljade obrtaja u minutu. To, ukratko opet, znači da projektil pri dodiru sa najmanjom preprekom gubi stabilnost i počinje da se tumba haotično, nanoseći strašne povrede ljudskom tkivu. Metak 5,45 za AK74, osim što je takođe na uporedivoj ivici stabilnosti, punjen je kombinacijom olova (pri kraju) i sinterovanog gvožđa (pri vrhu) i ima šupalj vrh koji se deformiše pri udaru u metu, pojačavajući haotično tumbanje. Hirurzi sa VMA su mi 1991. pričali da su povrede od metka iz AK74, koju su Hrvati koristili tada na nekim linijama sukoba, strašne. Tako su dve velike sile uspešno zaobišle Hašku konvenciju iz 1899: ima li naša municija punu metalnu košuljicu? Ima. Šta naša municija postiže u terminalnoj balistici nije pitanje Haške konvencije. Molim. Međutim, po proceni nadležne vojne komisije, efikasnost vatre iz AK74 u odnosu na AKM47 povećana je po faktoru 1,2 do 1,6. Pitanje je da li je to vredelo truda i novca.

Nije Mihail Timofejevič Kalašnjikov baš najveći pronalazač u istoriji streljačkog naoružanja; neki su izmislili mnogo više od njega: ser Hajram Persi Maksim (onaj što „lupa po diviziji“), na primer; pa Džon Mozis Brauning, koji je izmislio sve što se imalo izmisliti od 1900. do 1935. godine, a proizvodi se još i danas. Kalašnjikov, međutim, rekorder je u količini proizvedenog oružja samo jednog modela – AK47 (AK74 nije ni blizu). Nije ni čudo što je simbol.

…I AK47: Mihail Kalašnjikov

SUSRETI: Kalašnjikov sa Vladimirom Putinom;… foto: epa

…sa publicistom Brankom Bogdanovićem u Beogradu;…

…sa kolegama kada kao mlad oficir objašnjava sistem svoje puške 1946.

ISTA PUŠKA, DVA KALIBRA: 55,4 × 39,5 mm i 7,62 × 39 mm