Šef kineske države i partije Hu Đintao ove se godine napokon udobno smestio u cipele svojih prethodnika. Dogodilo se to na 17. Kongresu Komunističke partije Kine, u oktobru, kada je statutarna ideološka osnova KPK dopunjena i Huovim teorijskim doprinosom. Uz Maovu „misao“, Dengovu „teoriju“, Đangova „tri opredeljenja“, sada je, rame uz rame, stavljen i Huov „naučni razvoj“. Svi navedeni kineski eufemizmi kojima se više preterano ne bave ni sinolozi ni teoretičari društvenog razvoja, uvek sadrže bar dve skrivene poruke. Jedna, formalna, u ovom slučaju pokazuje da je Hu Đintao verifikovao i učvrstio sopstvenu lidersku poziciju i izašao iz senke svog neposrednog prethodnika Đang Cemina od koga je državno i partijsko kormilo preuzeo još pre pet godina.
Druga, suštinska, pragmatične je prirode i trasira put kojim će Hu Đintao voditi zemlju u kojoj se sve meri milijardama: od broja stanovnika do društvenog bruto proizvoda ili, na primer, deviznih rezervi koje na svaka tri meseca narastu za dvadesetak milijardi dolara.
Hu Đintao, za koga oni koji su bili u prilici da ga susretnu kažu da je veoma obrazovan i da ima fotografsko pamćenje, pripada „četvrtoj generaciji“ kineskih lidera u modernoj istoriji zemlje. Rođen je 1942. godine, Partiji se pridružio 1964. (u vreme „kulturne revolucije“), kao student tehnike na prestižnom pekinškom Ćinhua univerzitetu, i relativno dugo bavio se samo svojim inženjerskim poslom u dubokoj anonimnosti. Politički se aktivirao tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka, kada je Deng Sjaoping počeo sa ekonomskim reformama i otvaranjem Kine prema svetu. Krajem osamdesetih našao se na mestu šefa partije u dvema graničnim i ekonomski najzaostalijim provincijama, Guidžou i Tibetu. Iako ga je visoka partijska funkcija na to obavezivala, Tibetanci tvrde da se u Lasi nikada nija zadržavao previše, jer navodno pati od visinske bolesti (tibetanska prestonica leži na visini od 3600 metara), ali je bio tamo kada je trebalo: prilikom pobune do koje je došlo 1989. godine i koja je krvavo ugušena (neki su skloni da veruju da je upravo njegov „recept“ primenjen nekoliko meseci kasnije za slamanje studentskih demonstracija u Pekingu).
To mu je verovatno bila najbolja preporuka za dolazak u Peking, gde je već 1992. godine postao visoki partijski funkcioner, a deset godina kasnije stao na čelo i države i partije.
Kada je posle Maove smrti poveo Kinu put neizvesne budućnosti, Deng Sjaoping je stajao pred izazovom nasleđenog društvenog haosa i ekonomski devastirane zemlje na ivici gladi. Nepune tri decenije kasnije, Hu Đintao je dobio jednu od planetarno najprosperitetnijih zemalja, neviđene dinamike koja je gura ka stalnom usponu. Zahuktali kineski voz jezdi punom brzinom ka cilju – da stigne i prestigne dva najpoznatija konkurenta – Japan i Ameriku.
Iako kvalitativno drugačiji, izazovi pred kojima stoji Hu Đintao gotovo da nisu manje zahtevni od onih koje su imali njegovi prethodnici. Burni ekonomski razvoj ima visoku cenu koju treba učiniti prihvatljivom. Socijalno raslojavanje na bogate i siromašne, osim pojedinačne ima i regionalnu dimenziju (razvijeni istok i nerazvijene zapadne provincije); ekonomski razvoj učinio je od Kine jednog od najvećih svetskih zagađivača prirodnog okruženja koji je vidno promenio klimu i u samoj zemlji; korupcija je u vreme njegovog prethodnika Đang Cemina dostigla potencijalno razarajuće razmere; kineskim prostranstvom gotovo 200 miliona ljudi svakodnevno krstrari u potrazi za poslom, što mnogi vide kao okidač nepredvidivih socijalnih tenzija. „Naučni pristup“ koji je kao svoj teorijski doprinos u partijski statut ugradio Hu Đintao njegovo delovanje opredeljuje u pravcu nastojanja da postigne „društvenu harmoniju“ kada je o stanovništvu reč, i „održivost u razvoju“ kada je reč o prirodi.
Globalni uspon „obavezuje“ Kinu i na aktivno učešće u svetskim poslovima. Njena geostrateška pozicija i ambicija za sada se više može naslutiti nego jasno odrediti njen profil. Za sada se rukovodi prvenstveno interesima oslonjenim na bogatstvo svojih fondova i rastuće potrebe za strateškim sirovinama, među kojima prednjači nafta.
U narednih pet godina Hu Đintao će ponuditi svoje odgovore na mnoge nedomuice sa kojima se suočavaju i sama Kina u unutrašnjem razvoju i svet koji sa sve većom pažnjom (poneko i sa strepnjom) prati uzdizanje „crvene stene na Istoku“.
Ono što je svakako na Huovoj listi prioriteta u ovom trenutku jeste dolazeća Olimpijada, u leto 2008: da se i Peking i Kina u celini predstave u punom sjaju, kao prestonica i zemlja kojoj pripada XXI vek ili, u svakom slučaju, njegove prve decenije.
