Iz kaprica ili iz očaja

Kada je američki predsednik Džordž Buš prošle godine označio Severnu Koreju, uz Irak i Iran, kao okosnicu „osovine zla“, verovatno nije ni slutio da će njegova kovanica imati proročanski karakter. Dok SAD i Britanija gomilaju trupe u okolini Iraka spremajući se za rat protiv iračkog diktatora, koji tvrdi da ne poseduje oružje za masovno uništenje i za koga ne postoje dokazi da je i blizu izradi nuklearne bombe, na drugom kraju sveta, u Pjongjangu, jedan drugi diktator ne samo što poseduje nuklearno oružje već se time i otvoreno hvali. Kriza u vezi sa Irakom nije još dosegla kulminaciju, a na pomolu je nova koja, ako bude eskalirala, može izazvati armagedon nalik na onaj koji su Amerikanci pre više od pola veka priredili Hirošimi i Nagasakiju. Ako pak zahuktali diplomatski napori urode plodom i Severna Koreja dozvoli da svoje nuklearne arsenale i pogone ponovo stavi pod međunarodnu kontrolu, biće to pregovori koji će se izučavati na diplomatskim akademijama širom sveta.

Ako vas je Bušova administracija, gnevna zbog terorističkih napada 11. septembra 2001. već svrstala u koš sa najgorim i najopakijim režimimima na svetu – u koje Severna Koreja nesumnjivo spada već više od pola veka – i ako je za vas američki predsednik javno izjavio da vas se gnuša, kao što je Buš nedavno rekao za severnokorejskog lidera Kim Džong Ila, možda se zabijanje prsta u oko jedinoj preostaloj supersili ne čini najsuvislijim potezom. No, Kim Džong Il, koji je poznatiji po ekstravaganciji nego po razboritosti, očigledno je ipak znao šta radi kad je najavio istupanje Severne Koreje iz Sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja, pošto je Amerika, čijih je više od 30.000 vojnika izgubilo život u korejskom ratu (1950-1953), na ovakvo čikanje odgovorila začuđujuće blago. Šef američke diplomatije Kolin Pauel pažljivo je izbegao da svečano puštanje u rad „zapečaćenog“ nuklearnog reaktora u Jongbjonu nazove krizom, a predsednik Buš je 31. decembra rekao da je reč o „diplomatskom, a ne vojnom obračunu“.

NESMOTRENO U ISTI KOŠ: Američka javnost i svet su ovakav odgovor SAD na drskost iz Pjongjanga primili s dozom zbunjenosti. Administracija SAD pokušava da ubedi javnost u neophodnost ratovanja s Irakom zbog sumnje da Sadam Husein gaji oružje za masovno uništenje, dok istovremeno pokazuje spremnost da pregovara s Kim Džong Ilom, koji se naveliko hvali da poseduje takvo oružje. Drugim rečima, o onome što Kim Džong Il već ima Sadam Husein može samo da sanja. Postoji mnogo razloga za brigu zbog činjenice da diktatori poput Sadama Huseina i Kim Džong Ila imaju oružje za masovno uništenje (prvi biološko i hemijsko, drugi, pored ova dva, i nuklearno), ali i više razloga što svaki od ova dva problema zaslužuju zasebnu pažnju. Predsednik Buš ih je nesmotreno strpao u isti koš, iako između Sadama i Kim Džong Ila ne postoji nikakva saradnja.

Najvažniji razlog što SAD imaju drugačiji stav prema Severnoj Koreji krije se upravo u prirodi oružja kojima su dvojica diktatora skloni u slučaju da neko pokuša da ih ugrozi. Kao što je nedavno priznao jedan američki diplomata, „nuklearno oružje menja samu suštinu igre“, naročito ako se ima u vidu da prst na dugmetu drži kapriciozni diktator poput Kim Džong Ila.

Nova američka administracija se tako, dobrim delom i svojom zaslugom, našla u nebranom grožđu, jer domaćoj i svetskoj javnosti treba da objasni kako, u jeku priprema za rat protiv Sadama Huseina, mora da pregovara sa još opasnijim zlikovcem kao što je Kim Džong Il. Obe strane su jedna drugu saterale u ćošak. Severna Koreja punom parom otpečaćuje reaktore za proizvodnju obogaćenog uranijuma, koji ima primenu jedino u proizvodnji nuklearnog oružja. Nelagoda zbog činjenice da neko poput Kim Džong Ila ima pristup nuklearnom naoružanju poprimila je razmere drame prošlog oktobra, kada su SAD iznele dokaze da severnokorejski diktator tajno razvija nuklearno oružje i time krši sporazum koji je 1994. godine sa Kim Džong Ilom sklopila Klintonova administracija.

Po tadašnjoj pogodbi, sva nuklearna postrojenja, za koja je Kim Džong Il tvrdio da su nuklearne elektrane a ne reaktori za fisiju, zapečaćena su i stavljena pod kontrolu međunarodnih verifikatora. Severna Koreja bila je dužna da obustavi rad u reaktoru od 5 MW i pogon za obogaćivanje plutonijuma u Jongbjonu i da prekine izgradnju reaktora od 50 MW na istom mestu, kao onog od 200 MW u Teaćonu. Kim Džong Il je bio zadovoljan ovom pogodbom jer se Amerika za uzvrat obavezala da će Severnu Koreju snabdevati velikim količinama lož-ulja (500.000 tona godišnje), kojim će se nadomestiti gubitak od zatvaranja nuklearnih elektrana. Takođe, SAD su Kim Džong Ilu obećale da će umesto zapečaćenih reaktora u Severnoj Koreji izgraditi dve manje centrale koje će biti pogodne za proizvodnju električne energije, ali ne i nuklearnog oružja. Uz to su SAD ugovorile program obimne humanitarne pomoći u hrani i lekovima. Prema istom sporazumu, obe zemlje započeće punu normalizaciju odnosa i uspostavljanje diplomatskih misija.

SKRETANJE PAŽNJE: Međutim, od dolaska Bušove administracije na vlast, a naročito nakon izjave američkog predsednika da Severnu Koreju smatra otpadničkim režimom a da se njenog vođe gnuša, postalo je jasno da normalizaciji odnosa nema mnogo mesta, pa je uvređeni severnokorejski diktator počeo da smišlja načine kako da privuče na sebe pažnju. Njegova nervoza delom potiče i iz njegove ogromne sujete i svojevrsne opsednutosti Amerikom, naročito Holivudom. Ali je njegovo nestrpljenje svakako više podgrevano kod kuće gde glad poprima razmere epidemije. Od svega obećanog Severna Koreja je dobila tek delić, što Kim Džong Ilu nije ni približno dovoljno da izdržava ne samo armiju gladnih podanika nego i ogroman vojni aparat i, naravno, da nesmetano zadovoljava svoje hirove. Smatra se da je severnokorejska vojska, koja broji milion vojnika i skoro pet miliona u rezervi, četvrta po snazi u svetu. Vojska ima veoma opsežan artiljerijski arsenal i na stotine „skud“ raketa koje mogu da nose glave sa punjenjem biološkog oružja. Iako je diktatura takoreći potpuna, Kim Džong Il ima načina da sazna da nezadovoljstvo oko njega raste. Stanovnici Severne Koreje možda su previše izgladneli i iscrpljeni da bi se digli na ustanak, ali bi dodatna ekonomska izolacija zemlje koja se smatra najzatvorenijom na svetu mogla da podstakne zaverenička udruživanja u vrhu vlasti, naročito u vojnom vrhu jer je sve manje novca i za minimalne privilegije koje uživaju podobni u zemlji.

Na saznanje CIA (zahvaljujući ljubaznosti ruskih obaveštajnih službi u Severnoj Koreji), SAD su smesta odgovorile obustavom svake pomoći i pretnjom da će presresti sve brodove kojima Severna Koreja pokušava da izveze nuklearnu tehnologiju, jedini izvor prihoda. Zbog svega toga se mahanje bojevim glavama ispred nosa SAD smatra očajničkim pozivom Kim Džong Ila na pregovore. On je za otvaranje reaktora u Jongbjonu priredio pravi mali spektakl – šampanjac i pivo tekli su u potocima, a nevoljnim verifikatorima je naloženo da posle posluženja spakuju kofere i napuste zemlju. On sada zahteva od SAD da se u formi sporazuma o nenapadanju obavežu da nikada neće povesti rat protiv Severne Koreje. Tek kada takvo obećanje dobije napismeno, pristaće da ponovo zapečati reaktore.

KO ĆE POPUSTITI: Americi, najmoćnijoj državi na svetu, međutim, teško pada da pod pretnjom nuklearne ucene seda za pregovarački sto sa nekim poput Kim Džong Ila. Zato američka administracija zahteva obrnut redosled poteza, tj da Kim Džong Il najpre obustavi rad na nuklearnom oružju, a zatim će početi pregovori.

Problem je u tome što severnokorejski diktator nema nikakvih motiva da izađe u susret američkim zahtevima, za njega je zabava tek počela. On možda jeste kapriciozan i esktravagantan, ali nije lud jer zna da se njegova pregovaračka pozicija meri količinama obogaćenog uranijuma. Uz to, za mirno rešenje krize zalaže se i Južna Koreja, najverniji američki saveznik u regionu. Seul, glavni grad Južne Koreje, za čiju su odbranu od komunizma Amerikanci pre pola veka prolili dosta krvi, nalazi se na samo dva minuta leta od baza u Severnoj Koreji, a u dometu je i severnokorejske artiljerije. Na njihovu sreću, u Južnoj Koreji stacionirano je više od 30.000 američkih vojnika. Seul, dakle, nema nikakvih interesa da zagorčava i onako mučan život svojoj izgladneloj braći na severu, i novoizabrani predsednik Južne Koreje Ro Mu Hjun uvredio je Amerikance kada je najavio da će uprkos krizi Južna Koreja nastaviti s „politikom sjaja sunca“ prema Severnoj Koreji.

Seul ovom politikom oprezno pokušava da Pjongjang izvuče iz (samo)izolacije i uvede na mala vrata tržišnu ekonomiju. Apel da se kriza reši mirnim pregovorima ujedinila je čak i zemlje čiji su odnosi otežani brojnim problemima i koji bi u svakoj drugoj situaciji teško sklopili savezništvo: Rusiju, Japan i Kinu. Rusija je uz Kinu već ponudila svoje dobre usluge u pregovorima. Kina, koja je dugo podržavala tvrdokorni komunistički režim svog malog suseda, odvajkada se paternalistički odnosila prema Pjongjangu. Međutim, otkako je tržišna ekonomija u punom zamahu u Kini, a sve veći broj severnih Korejaca gonjenih glađu i očajem traži utočište preko granica, Peking, takođe želi da režim u Pjongjangu bude pacifikovan. Osim toga, ne samo što bi eventualna eskalacija krize proizvela veliku humanitarnu katastrofu, Kini je dovoljno nelagodno što se graniči sa još tri suseda koja su ujedno i nuklearne sile: Indijom, Pakistanom i Rusijom. Samo joj još treba briga oko nervoznog malog diktatora u Pjongjangu koji je rešio da izaziva Amerikance u trenutku kada oni pokazuju malo strpljenja za pretnje bilo kakve vrste.

No, sve to vrlo dobro zna i Kim Džong Il koji je vešto koristeći to znanje uspeo da se nametne i postavi u centar svetske pozornice, ali mu se pri tom smeši brk. Sadam Husein može samo da ga mrzi.

Kim Il Džong II: Kraljević mračne kraljevine

Iako je svaki diktator pomalo na svoju ruku, po bizarnosti svojih sklonosti severnokorejski lider danas može da se meri samo sa Saparmuratom Nijazovom, predsednikom Turkmenistana, koji je, između ostalog, naredio da godina u ovoj zemlji ima samo osam meseci i da se mesec april zove po njegovoj majci.

Zanimljivo je da su oba diktatora opsednuta roditeljima. Dok je Nijazov (o kome će se zbog bogatih naftnih rezervi na kojima sedi svakako više čuti ove godine) opsednut pokojnom majkom, Kim Džong Il neguje kult svog oca, „velikog vođe“ Kim Il Sunga. Severna Koreja je, tako, prva komunistička zemlja koja je uvela dinastički princip vladanja, mada više „hamletovskog tipa“: zemljom zvanično i dalje vlada pokojni Kim Il Sung, njegov sin je samo izvršilac očeve volje na zemlji. No, Kim Džong Il, osim što je svima u zemlji nametnuo duh svog oca, sa Hamletom ima malo zajedničkog. Reč je o bonvivanu niskog rasta koji je zapravo žrtva Holivuda. Kim Džong Il naprosto obožava filmove. U kolekciji ima preko 15.000 filmova na video-trakama, mahom holivudske produkcije, koje mu na korejski prevodi armija prevodilaca. Ali, njegova strast prema filmovima tu ne prestaje. On još više voli filmove u kojima se sam pojavljuje, pa pošto je Holivud daleko, njega u stopu prati prava filmska ekipa. I to prava pravcata, sa zujećim „panafleks“ kamerama kojima su snimani filmovi u Holivudu tridesetih godina. Kako piše američki „Tajm“, kada ga je 2000. posetila Medlin Olbrajt, tadašnja šefica diplomatije SAD, upravo je po prisustvu filmskih kamera shvatila da će je Kim Džong Il ipak udostojiti susreta, jer se sa njim nikad ne zna. On, naime, voli iznenađenja, pa američka delegacija do kraja nije mogla biti sigurna da će se susresti sa „dragim vođom“. Međutim, Kim Džong Il voli samo ona iznenađenja koja sam priređuje, pa je gospođa Olbrajt ljubazno zamoljena da u njegovom prisustvu „ne pravi nagle pokrete“. On je toliko opsednut živim slikama da je za sopstvene potrebe organizovao kidnapovanje čuvenog južnokorejskog filmskog bračnog para, reditelja i njegove supruge glumice. Čim ih je ugledao, pitao je: „A, zar nisam pravi kepec?“ Oteti južnokorejski par uspeo je da pronađe diplomatski odgovor na ovo pitanje pa su i dan-danas živi i zdravi. Jer, Kim Džong Il veoma teško podnosi to što je niskog rasta, pa nosi cipele sa visokim potpeticama.
Prema rečima Kim Džong Ilovog „Gebelsa“ Hvang Jang Jopa, koji je prebegao u Južnu Koreju, „dragi vođa“ je izuzetno osetljiv, paranoičan i osvetoljubiv, što je do sada na svojoj koži iskusilo više miliona Korejaca. Još dok mu je otac bio živ, želeo je da se istakne, pa je organizovao napad na južnokorejski avion u kome je poginulo 115 putnika, a pokušao je i atentat na tadašnjeg predsednika Južne Koreje Čan Do Hvana.

No, Kim Džong Il je ipak čovek koji je najviše zla naneo upravo sopstvenim podanicima. Zapravo, po mnogim obeležjima, Severna Koreja podseća na kakvo mračno srednjovekovno kraljevstvo kojim vlada pomereni monarh. Iako su njemu i ocu kao uzor služili Staljin i Mao, Severna Koreja i danas živi u feudalnom sistemu gde ljudski život ne znači ništa. Umesto na plemstvo i kmetstvo, narod je podeljen na malo bizarnije klasne kategorije: tamo ste ili „paradajz“, ili „jabuka“ ili belo „grožđe“. Najbolje prolaze oni koji su po rođenju svrstani u grupu „paradajza“, znači da su crveni do srži, ali i oni svoju lojalnost moraju doživotno da dokazuju. „Jabuke“ su oni koji su spolja crveni, a unutra beli, dakle klasa koja se može tolerisati, ali ih treba posmatrati s oprezom. Najgore prolaze oni koji su dobili karakteristiku „belog grožđa“. Njima sleduje najmanje hrane koja se u Severnoj Koreji deli preko tačkica ili se po paprenim cenama nabavlja na crnom tržištu koje kontrolišu „paradajzi“. Oni imaju najslabije izglede za školovanje i napredovanje u poslu. Više od 60 odsto dece, prema jednom izveštaju UN-a, je neuhranjeno, a među njima je mnogo one kod kojih je izgladnelost već dovela do oštećenja na mozgu.

U zemlji, prema nepotvrđenim procenama raznih organizacija za ljudska prava, ima 200.000 političkih zatvorenika, koji su gotovo u ropskom položaju. Koliko ih je prebeglo u Kinu ne zna se, procene se kreću od 300.000 do nekoliko miliona, ali i oni malobrojni srećnici koji uspeju da se domognu kakve-takve slobode u Kini tamo ne čeka nikakva sreća jer ih kineske vlasti deportuju čim ih otkriju. Zna se kakva ih kasnije sudbina čeka kod kuće; ljudi odlaze u zatvor ako ih neko prijavi da su sedeli na novinama na strani koju krasi slika „dragog vođe“, a većina novina je upravo takva jer je malo zemalja gde je kult ličnosti tako grandiozno negovan kao u Severnoj Koreji.

Međutim, Kim Džong Il ne dozvoljava da mu patnje njegovih podanika kvare raspoloženje i zato rado sebi ugađa. Farba kosu, nosi ekstravagantna odela i sklon je piću. Na večeri na samitu sa bivšim južnokorejskim predsednikom Kim Dae Džungom popio je deset čaša vina na iskap. U svojoj rezidenciji ima ogroman bazen koji pravi veštačke talase, a na noćno kupanje prate ga zgodne medicinske sestre i doktorka. Napisao je više opera, sve jedno „remek-delo“ veće od drugog, a po spektaklima na stadionu nema mu ravna i voli sam da kreira koreografiju. Na isti način pristupa i svetskoj politici, teatralno.