Huov vašingtonski ručak

Komentarišući protokolarni deo nedavne posete kineskog predsednika Americi, po kome je Džordž Buš za ručak sa svojim gostom u Beloj kući predvideo jedan sat, londonski „Indipendent“ je duhovito primetio da će prilikom sledećeg susreta dvojice, po opštoj oceni, najmoćnijih ljudi na planeti vreme trajanja obeda odrediti kineski partner. Opaska o ručku samo je metafora koja upućuje na razumevanje konteksta aktuelnog globalnog odnosa snaga čije se težište ubrzano pomera ka istoku.

Uspon kineskog džina na svetskoj sceni poslednjih se godina meri koracima od sedam milja. Dok joj se, takođe veoma brzo, ne priključi Indija, Kina za sada predstavlja jedinog ozbiljnog izazivača Sjedinjenim Američkim Državama, ako ne za potpunu dominaciju koju je u prvoj deceniji nakon pada Berlinskog zida imala Amerika, bar za ravnopravnu podelu uticaja. To praktično oduvek složene odnose između najmnogoljudnije i ekonomski i vojno najmoćnije zemlje na svetu čini još složenijim. Otuda i golemo interesovanje za prošlonedeljni vašingtonski „ručak“ kineskog predsednika Hu Đintaoa (od 2003. godine, kao predsednik Narodne Republike, šef Komunističke partije i vrhovni komandant armije drži sve tri ključne poluge vlasti), koji je prvi put boravio u Americi.

BRIŽLJIVE PRIPREME: Poseta je, tvrde upućeni, diplomatskim kanalima brižljivo pripremana punih godinu dana. Iako pripreme nisu mogle da predvide i preduprede pojedinačne incidente, poput onog koji se dogodio na platou ispred Bele kuće, kada je među novinarima skrivena pripadnica u Kini zabranjene sekte Falung gong glasnim uvredama zasula visokog Bušovog gosta, utisak je da su u potpunosti uspele kada je reč o amortizovanju međusobnih veoma protivrečnih interesa. Odnosno, oni koji su očekivali da će u direktnom dijalogu Buš–Hu doći do dramatične konfrontacije, nisu bili u pravu, bez obzira na to što su u svojim prognozama baratali jakim argumentima.

Kada je reč o bilateralnim odnosima, to je u prvom redu veliki američki minus u trgovini sa Kinom koji doseže 200 milijardi dolara. Tim viškom iz trgovinske razmene Kina kupuje obveznice američkih Državnih rezervi, pa je u međuvremenu postala najvažniji „ključar“ američkog spoljnog duga. Međusobnu trgovinu (sa američke strane) opterećuje i kinesko odbijanje da revalorizuje vrednost nacionalne valute juana i tako svoj izvoz na američko tržište učini skupljim.

Osim trgovinskog disbalansa, druga važna tačka razlaza je mišljenje Amerike o stanju ljudskih prava u Kini. „Amerika bi želela da Kinezi uživaju više slobode govora i izražavanja“, jedan je od neposrednijih prekora koji je Buš javno uputio Huu u Vašingtonu. Više formalno nego suštinski Hu je na to odgovorio dan kasnije, kada se na prestižnom univerzitetu Jejl obratio odabranoj grupi studenata i nastavnika. Ističući u prvi plan kineski prioritet broj jedan – „društvenu harmoniju“ – dodao je da veruje da „razvoj političke infrastrukture mora da bude kompatibilan sa ekonomskim temeljom“ (prethodno je dosta opširno eksplicirao tezu da se nesporna kineska ekonomska moć, statistički treća u svetu, „deli“ sa brojkom od 1,3 milijarde Kineza „po glavi“, što znači da je Kina još uvek siromašna, nedovoljno razvijena zemlja. Drugim rečima, Hu je samo potencirao poznatu kinesku političku filozofiju po kojoj je u tako politički, ekonomski, kulturno, društveno… raznorodnom svetu nemoguće imati jedan jedini „model razvoja i demokratije“.

NOVO POTISKUJE STARO: Sporenje oko trgovinskog disbalansa i stanja ljudskih prava deo je tradicionalnog kinesko-američkog političkog i diplomatskog folklora. Ono što je, međutim, u poslednje vreme, kao potpuno nov fenomen, zaoštrilo odnose na relaciji Peking–Vašington identifikuje se kao globalna glad za energetskim resursima. Kineski ekonomski bum koji se nesmanjenim tempom prenosi iz godine u godinu (u proseku, po stopi od osam i deset odsto godišnje) učinio je Kinu jednim od najvećih konzumenata nafte i gasa na svetu, takođe s tendencijom stalnog rasta. Istina, Amerika je i dalje najveći potrošač nafte: dnevno „usisa“ 20 miliona barela, dok je Kina sa dve trećine manjom potrošnjom (oko 6,5 miliona barela) prestigla Japan i izbila na drugo mesto među svetskim potrošačima crnog zlata. Iako troši znatno manje, Kina iz godine u godinu potrošnju dramatično povećava, pa je to možda jedan od razloga što je Amerika već sada bučno zazvonila na uzbunu. S jedne strane, optužuje Kinu da je porast njene potrošnje glavni izvor enormnog povećanja cena nafte u svetu, a s druge, optužuje je za „nemoralni pragmatizam“ u politici, jer navodno Kina zbog svojih ekonomskih interesa sve izrazitije gaji bliske političke odnose sa zemlje neprijateljski raspoloženim prema Americi. Iran je svakako na vrhu ove negativne top-liste: dok ga Amerika smatra jednom od ključnih zemalja u „osovini zla“, pogotovo od nedavne javne objave iz Teherana da je u stanju da sopstevnom tehnologijom obogaćuje uranijum i razvija nuklearni program, Kina je sa Iranom već ugovorila energetske poslove vredne više od 100 milijardi dolara. Po američkom viđenju, to je ujedno i glavni razlog što se Kina protivi uvođenju sankcija Iranu kroz mehanizam Ujedinjenih nacija. Na listi američkih neprijatelja i nedemokratskih režima sa kojima Kina održava dobre odnose takođe su i Venecuela, Sudan, Angola, Severna Koreja, Burma, Zimbabve… Naravno, američke optužbe tog tipa zvuče apsolutno cinično, jer Kina ne radi ništa drugo osim što kopira Ameriku, ili bilo koju drugu zemlju koja diplomatiju podređuje svojim ekonomskim interesima: postoji li inače drugo objašnjenje za, na primer, dugotrajnu bliskost Sjedinjenih Američkih Država sa Saudijskom Arabijom.

ŠIRENJE UTICAJA: Ni to nije sve. Kina je poslednjih godina dinamičnom političko-ekonomskom diplomatijom sebi otvorila vrata i na terenu koji se logično podrazumevao kao prirodno „američko dvorište“. Osim što se, primera radi, tu može izdvojiti Brazil, nije reč samo o njemu: u poslednjih pet godina izvoz iz Latinske Amerike u Kinu (prvenstveno energenata) porastao je za neverovatnih 600 odsto.

Ono što Kinu u ovom trenutku čini izuzetno privlačnom među liderima onog dela planete koji se naziva „zemljama u razvoju“, od Karakasa do Kartuma i Katmandua, jeste uspešna ponuda drugačijeg modela razvoja u odnosu na ono što je uvek do sada nudila (i pritiskala) Amerika: „Kina ima fascinantnu stopu ekonomskog rasta i ljudi naprosto žele da znaju kako to Peking radi: uspešne ekonomske reforme, bez političkih reformi“, izjavio je nedavno za „Njusvik“ sinolog sa hongkonškog univerziteta za nauku i tehnologiju Dejvid Cvajg.

Ta krupna pitanja planetarnog razvoja u bliskoj budućnosti, praćena aktuelnim procesom globalizacije, tehničko-tehnološkog i informacionog napretka, dosad neviđenog u istoriji čovečanstva i za Ameriku i za Kinu, predstavljaju veliki izazov. Obe moćne zemlje tek će se sa time nositi i, prema njima, određivati i međusobne odnose. U sadašnjem trenutku, a to je čini se najupečatljivi utisak prvog susreta Džordža Buša i Hu Đintaoa na američkom tlu, ovo je više bilo „prijateljsko odmeravanje“ nego međusobno guranje „prsta u oko“. Po nekim analitičarima, taj trend uzdržanog partnerstva i dalje će činiti suštinu odnosa između ideološki suprotstavljenih, ali ekonomski bliskih džinova koji se pažljivo osmatraju sa obala Pacifika.