Hronika najavljenog brodoloma

Ova 2024. godina biće svakako godina “političkih rekorda” i obrta bez mnogo presedana u istoriji francuske Pete republike. Ostaće zapamćena po rekordna četiri premijera – Elizabet Born, Gabrijel Atal (najmađi premijer), Mišel Barnije (najstariji premijer) i najnoviji premijer, čije se imenovanje očekuje u narednih 48 sati, prema saopštenju francuskog predsedništva. Iznad svega, pamtiće se po neverovatnoj političkoj krizi u koju je Francuska zapala.

Nakon letošnjeg ničim izazvanog raspuštanja Parlamenta i totalnog brodoloma njegove grupacije na vanrednim parlamentarnim izborima početkom prošlog jula i tromesečne letnje “olimpijske” pauze, predsednik Makron konačno je za premijera imenovao vremešnog ali politički prekaljenog klasičnog desničara iz redova republikanaca Mišela Barnijea (73), oglušivši se potpuno o rezultate izbora – pobedu levog bloka oko Novog narodnog fronta (NFP) i ogroman uspeh ekstremno desnog Nacionalnog okupljanja Marin le Pen (RN). Tako je obrazovana tzv. “koalicija gubitnika” oko Makronove centralne grupacije – sada tek četvrte po snazi u skupštini – i nešto pabiraka sve oštrijih desnih republikanaca.

Čitav levi blok odmah je najavio da će “po difoltu” zahtevati opoziv Vlade, čime je ova ultramanjinska koalicija sopstveni opstanak u potpunosti stavila na milost i nemilost bezobalnog ucenjivačkog potencijala Marin le Pen i RN. Konačno, ono što su uglavnom svi “poznavaoci prilika” i najavljivali dogodilo se 4. decembra, kada su NFP i RN zajednički glasali i s 331 glasom “ZA” oborili Barnijevou vladu.

AH, TAJ USTAV!

Osim najvremešnijeg, Barnije je poneo i epitet najkratkovečnijeg premijera u novijoj francuskoj političkoj istoriji – jedva 90 dana. Pozvavši se na famozni član 49.3 francuskog Ustava prilikom usvajanja predloga Zakona o finansiranju socijalnog osiguranja – jednog od ključnih segmenata Zakona o budžetu za narednu 2025. godinu – te prethodnim potpunim ignorisanjem predloga sleva i nedovoljnim “uvažavanjem” rastućih budžetskih prohteva Marin le Pen, Barnije je svesno stavio na kocku opstanak svoje vlade, verujući do poslednjeg trenutka da će Le Pen popustiti.

Da podsetimo, član 49.3 francuskog Ustava premijeru dozvoljava da se usvajanje nekog, uglavnom kontroverznog zakona “protera na silu”, odnosno da se glasanje o problematičnom zakonu zaobiđe glasanjem o poverenju Vladi. Ako nakon 24 sata nijedna politička opcija ne podnese pisani zahtev za opoziv Vlade – bilo usled protivljenja predloženom zakonu ili (zlo)upotrebi člana 49.3 – navedeni zakon automatski će se smatrati usvojenim. No, ukoliko dođe do glasanja o poverenju Vladi, ono će uslediti nakon najviše 48 sati, a zanimljivo je to da se glasa samo “za”. Ko je protiv, taj ne glasa. Ukoliko se predlog za opoziv usvoji, premijer je dužan da u roku od 24 sata predsedniku podnese ostavku svoje vlade, čime ona prelazi u “tehnički” mandat, a nakon čega će ovaj imenovati novog premijera.

Nakon niza ustupaka, Barnije je odbio “prekobrojni” zahtev Le Pen da odustane od dezindeksacije penzija s inflacijom što bi – pored već teških posledica inflacije praćene rastućom deindustrijalizacijom Francuske – naročito pogodilo penzionere, odveć među najugroženijim slojevima stanovništva i – gle čuda – najmasovniji izvori glasova RN.

Zanimljivo je i to da je uprkos tome što je i RN podneo zahtev za opoziv, Le Pen izdejstvovala pad Barnijeove vlade glasajući za predlog NFP, čiji je tekst sadržao i više nego teške reči na račun same Le Pen, njene partije i, uopšte, njenih notornih političkih nazora. Desnica joj spočituje saučesništvo s radikalnom levicom, a delu levog tabora, tzv. “vladinoj levici” – levim partijama koje su bile u vlasti (pre svega socijalistima i zelenima, dok su komunisti to poslednji put bili u prvoj Miteranovoj vladi početkom osamdesetih), listom prebacuju da su tim potezom dokazale svoju potpunu potčinjenost radikalno levom apriorističkom antiprotivnom inaćenju lidera LFI, halabučnog Žan-Lika Melanšona.

Anegdote radi, pomenimo i to da je Elizabet Born, bivša premijerka tada već manjinske Makronove vlade proizašle nakon izbora leta 2022, za dvadesetak meseci svog vakta, rekordna 23 puta (zlo)upotrebila član 49.3 Ustava – posebno prilikom usvajanja izuzetno kontroverznih Zakona o reformi penzionog sistema i Zakona o imigraciji.

LEX SPECIALIS

One koji su već tešku francusku unutrašnju situaciju (zjapeći budžetski deficit, astronomski javni dug od 113 odsto BDP, sve veće podele po različitim šavovima francuskog društva, itd.) dodatno mračili zazivajući prestanak fiskalno-finansijske funkcije države i scenario američkog fiskalnog “šat-dauna”, opovrgla je iznenađujuća žilavost francuskih institucija, pre svega Ustava i pratećih zakona.

Naime, u situaciji da iz ovih ili onih razloga (pa što da ne i pada Vlade) ne dođe do usvajanja budžeta u zakonom predviđenim rokovima, francuski zakonodavac predvideo je usvajanje tzv. “specijalnog zakona”, čijim se izglasavanjem (gotovo automatskim) obezbeđuje funkcionisanje “prihodne” strane budžeta, dok se na “troškovnoj” strani preslikava budžet iz prethodne godine, po kvartalima, odnosno do usvajanja novog budžeta. U prevodu, još nemamo budžet, ali porezi ostaju.

GREŠKA U KORACIMA

Jedini ovakav presedan dogodio se oktobra 1962. godine, kada je pala manjinska vlada De Golovog premijera Pompidua. Ne upuštajući se u nesumnjivo zanimljive političke i istorijske okolnosti i kontekst opoziva Pompidua, cinici kažu da je za razliku od De Gola, Makron napravio “blagu grešku u koracima”. Tek nakon pada Vlade De Gol je raspustio Parlament, a potom pobedio nakon izbornog plebiscita.

Makron je prvo raspustio Skupštinu, a zatim doživeo opoziv svoje manjinske vlade. Vlada je pala, a skupština je ostala nepromenjena. Jer, da podsetimo, isti onaj francuski ustavotvorac na godinu dana je zabranio prvu sledeću mogućnost raspuštanja francuske Narodne skupštine. Dakle, skupština ostaje ista najmanje do jula 2025. godine.

Još gore, Makron je svoju i dalje nerazumljivu i ishitrenu odluku o raspuštanju Parlamenta između ostalog pravdao i slutnjom da bi ondašnja Atalova vlada s jeseni svakako doživela opoziv prilikom usvajanja novog budžeta. Osim što je na letošnjim vanrednim izborima Makronova grupacija izgubila više od 100 poslanika, jedva sastavljena vlada premijera Barnijea pala je upravo na u svakom smislu reči “nedovršenom” budžetu, koji je predviđao drastične uštede u javnom sektoru (nauštrb proverbijalnih prosvete i zdravstva), uz tek simbolične i nadasve kozmetičke ustupke na strani “socijale” i poreza.

PARALELNA STVARNOST

U svom obraćanju naciji 5. decembra, veče nakon pada Vlade, Makron je na opšte razočaranje nanovo ispoljio totalno poricanje očiglednog, a to je da je izbore izgubio i da su francuski birači masovno dezavuisali njegovu politiku, sa čijim bilansom on uporno odbija da se suoči. Štaviše, ponovio je da “njegovu odluku nisu razumeli, ali da je to njegova odgovornost”. Suštinski odbijajući svaku odgovornost za raspuštanje Parlamenta, krivicu za pad Vlade prebacio je na “antidemokratski front” ujedinjene levice i ekstremne desnice, oštro prozivajući “vladinu levicu” za povlađivanje Melanšonovom radikalno levom LFI.

Osim toga, implicitno priznajući svu svoju političku slabost, gotovo jogunasto je potvrdio da će svoj mandat izneti do kraja, odgovorivši tako svima – čitaj iz tabora LFI i RN – koji ga sve glasnije pozivaju na ostavku, ne bi li se u vanrednim predsedničkim izborima pronašao izlaz iz trenutnog političkog ćorsokaka.

foto: ap

ŠTA DALJE?

Makron je takođe pozvao zavađene i nepomirljive parlamentarne političke opcije na kompromis i stvaranje “vladinog/republikanskog kruga” koji bi činile sve stranke (bivših i sadašnje) vlasti, bez ikakvih ekstrema (LFI+RN), uz jasan mig socijalistima i inim levima da se odupru Melanšonovom “smrtonosnom zagrljaju”, a taj republikanski krug obuhvatio bi sve političke opcije, od desnih republikanaca do levih socijalista (odnosno zelenih, pa čak i komunista, u zavisnosti od međusobne tolerantnosti). A koji krug, prevedeno u poslaničke glasove, uveliko prelazi apsloutnu većinu u Parlamentu.

Svedoci smo novog ciklusa ucena, pretnji i prepucavanja, ali čuju se i izvesni pozitivni tonovi, pre svega na levoj strani političkog spektra. Socijalisti su prvi – a za njima i zeleni te nešto sramežljivije i komunisti – pokazali spremnost na saradnju u nastojanju da se kriza deblokira i da francuska država nastavi nesmetano funkcionisanje na temelju minimuma političkog kompromisa – a na osnovu potpisanog “ugovora o nenapadanju”, odnosno “nepotezanju opoziva Vlade” bez obzira na učešće u istoj.

I levica i desnica prete neučestvovanjem u Vladi ukoliko premijer ne bude iz njihovog tabora, ali obe strane spremne su na izvesne ustupke – levica odustaje od ukidanja Zakona o penzijama u zamenu za odlaganje sine die njegove primene dok se – na širokoj konferenciji svih relevantnih faktora – ne iznađu alternativni načini finansiranja postojećeg sistema. Umerena levica takođe je spremna na izvesne ustupke u pogledu svakako neizbežnog povećanja poreza i sagledavanje drugih mogućnosti stimulacije odveć posustale kupovne moći francuskih građana (drugim rečima, manje poreza u zamenu za povećanje plata).

foto: ap

AGENDA 2027

Lideri levog LFI Melanšon i ekstremno desnog RN Le Pen, izuzeti iz ovog republikanskog kruga, u opozivu Barnijeove vlade našli su “zajednički jezik” – svako od njih iz svog ugla zagledan u predsedničke izbore 2027. godine, a oboje, štaviše, priželjkujući Makronovu ostavku iz sebi svojstvenih razloga.

Osim što svojim stavovima i nastupima sve više kompromituje čitavu levicu, radikalno levi Melanšon postao je francuska “najodbojnija politička ličnost” (osim u redovima svojih sledbenika). Osim toga, Melanšon je svestan da ga vreme polako sustiže i da će 2027. imati 76 godina, a bez vidljivog naslednika u redovima LFI, uprkos nesumnjivim političkim mladim talentima.

S druge strane, nakon nesumnjivih izbornih i političkih uspeha, Marin le Pen je sa “strategije kravate” (upristojenja članstva i desatanizacije političkih nazora RN) nanovo prešla u RN svojstvenu “strategiju opozicije” glasanjem za opoziv Vlade, pokazavši da su ona i RN nepouzdani partneri, nezreli za izazove koje nosi vlast u ovako turbulentnim vremenima.

Ni njoj se ne žuri slučajno. Očiju uprtih u 2027. godinu, u kojoj joj svi predviđaju/slute pobedu na predsedničkim izborima, Marin le Pen preti naglo ispadanje iz politike. Naime, pre nepunih mesec dana okončano je suđenje njoj i još 25 lica iz RN za proneveru gotovo pet miliona evra kojima je Evroparlament godinama plaćao “lažne pomoćnike” evroposlanika RN, a koji su zapravo služili za finansiranje stranke i najužeg kruga oko same Le Pen. Uvek promptna na traženju ekspresne i nemilosrde pravde za sve, Marin le Pen, uhvaćena s “obema rukama u pekmezu”, sada viče “politički progon”. Prvostepena presuda se očekuje idućeg marta, no osim što je za Le Pen zaražilo pet godina zatvora (dve zatvora + tri uslovno) i 300000 evra novčane kazne, tužilaštvo je zatražilo i pet godina zabrane izbora na bilo kakvu javnu funkciju i to s neposrednim dejstvom – čime bi Marin le Pen na pet godina bila odstranjena iz politike (bez obzira na eventualnu uloženu žalbu), a njeni planovi za Jelisjesku palatu možda konačno adaktirani.

Imenovanjem novog premijera, Makron će morati da reši kvadraturu kruga i pokuša da zavađene poslanike natera na minimum kompromisa zarad “višeg cilja”, podsetivši ovog puta na jedinstvo ispoljeno u renoviranju nedavno ponovo otvorene katedrale Notr Dam. Pitanje je samo hoće li ovog puta pokazati spremnost za otvaranje ulevo ili će istrajati na desnom kursu i neodustajanju od sopstvene poražene politike.

Od potencjalnih kandidata za premijera, kao najveći favorit pominje se jedna od istorijskih figura centrizma u Francuskoj, takođe vremešni brđanin (ovaj put s Pirineja) – Fransoa Bajru (73), lider stranke Modem – s daleko većom političkom težinom i ugledom od nesrećnog Barnijea, čovek čija je podrška 2017. svakako bila važna za Makronovu pobedu, a čije su ideje fiskalne pravde daleko bliže levom taboru, dok ni Marin le Pen svakako nije imuna na podršku koju joj je pružio nakon suđenja, budući da se i sam našao u sličnoj situaciji sa sopstvenom strankom, iz čega je izašao oslobođen svake krivice. Istini za volju, u poređenju s Marin le Pen, Bajru je samo “kraduckao”.

Hoće li francuski poslanici naći izlaz iz krize u nekom vidu ad minima kompromisne većine ili ćemo gledati sukcesiju opoziva svake sledeće nove vlade, ostaje pitanje na koje su Francuzi najnestrpljiviji da saznaju odgovor.

Zanimljiva parlamentarna aritmetika

Nakon letošnjih vanrednih parlamentarnih izbora (za ukupno 577 poslaničkih mesta), raspored mandata u parlamentu izgleda ovako:

Levica: ukupno 194 mandata, odnosno leva koalicija Novi narodni front (NFP) 184 mandata – Nepokorena Francuska (LFI) 78, Socijalistička partija (PS) 69, Zeleni (EELV) 28 i Komunisti devet, čemu treba dodati i 10 “nezavisnih” poslanika levice – uglavnom različitih odmetnika od Socijalista ili LFI.

Centar: ukupno 166 mandata, odnosno koalicija “Zajedno za Francusku” oko tzv. “predsedničke većine” 161 mandat, od čega Makronova Renesansa 99, Modem 33, Horizonti 26 i UDI tri, i pet nezavisnih.

Desnica: ukupno 65 mandata – 39 za Republikance (izvorni) i 26 za “ostalu desnicu” (uglavnom desno profilisani nezavisni kandidati).

Ekstremna desnica: rekordna 143 mandata – Nacionalno okupljanje (RN) 125 i njegovi saveznici, odmetničko krilo republikanaca uz bivšeg predsednika stranke Erika Siotija, 17 i jedan nezavisan

I, konačno Regionalisti s devet mandata.

Levica, centar i ekstremna desnica, tri nepomirljiva bloka, od kojih svaki ni blizu većine u Parlamentu, a jednako bez ideje i kapaciteta da postigne širi kompromis u saradnji s političkim oponentima.