„VREME„: Iz Sirije svakodnevno stižu dramatične vesti o broju poginulih. Zašto su Rusija i Kina stavile veto na rezoluciju koju su u Savetu bezbednosti UN predlagale SAD i EU?
ČARLS GRANT: Kina je načelno izrazito protiv zadiranja u nacionalni suverenitet i intervenisanja u drugim državama. Rusi smatraju da ih je Zapad izdao u slučaju Libije, da je NATO zloupotrebio SB UN da bi zauzeo stranu u građanskom ratu. Zato Moskva neće ni da čuje izgovore Zapada za intervenciju u Siriji, a i inače je veoma skeptična po pitanju „arapskog proleća“. Rusi smatraju da su se te revolucije odigrale po diktatu Zapada, a da demokratizacija arapskih zemalja zapravo omogućava islamskim fundamentalistima da dođu na vlast. Činjenice govore da je Rusija delimično u pravu što se toga tiče. Moskva čini sve da održi svoju poziciju na Bliskom istoku, a Bašar al Asad je njihov jedini prijatelj u tom regionu. Smatram, međutim, da takav stav u velikoj meri može da osujeti ruske interese u arapskom svetu i u zemljama u razvoju koje mahom smatraju da je Asad preterao i da mora da se zaustavi. Rusija dugoročno čak i u Siriji šteti svojim interesima, jer Asad definitivno neće ostati zauvek na vlasti. Mislim da ni pritisak zapadnih niti drugih zemalja neće navesti Moskvu da promeni svoj stav. Rusija ima tu naviku da podržava gubitnike.
Kakav je tu interes Kine?
Tu se pre svega radi o zajedničkom principijelnom stavu Pekinga i Moskve da je intervencionizam Zapada loš i opasan, te da bi u budućnosti mogao da bude primenjen i u njihovoj sopstvenoj zemlji. Kinezi su uvek zabrinuti zbog potencijalnog zapadnog intervencionizma, na primer u slučaju Tibeta, a Rusi zbog Čečenije. Pomalo je cinično da Rusi i Kinezi imaju neku vrstu dogovora da podržavaju jedni druge po pitanja odluka Saveta bezbednosti. Pre nekoliko godina Rusija je na sličan način podržala Kinu u SB po pitanju Burme i Zimbabvea. Sada Rusija po pitanju Sirije zastupa snažno stanovište, a Kina je samo prati. Rusija je u ovom slučaju pravi oponent Zapadu. Činjenica je da Rusija ima određene bezbednosne interese u Siriji, koje Kina nema. Peking pak ima interes da održava dobre odnose sa Arapskom ligom, budući da od zemalja koje su članice uvozi naftu, a Rusija nema takvu vrstu interesa.
Kakve su šanse da Rusija promeni odnos prema načinu rešavanja krize u Siriji?
Mislim da Rusija neće povući veto jer bi time bila ponižena. Rusi kažu da ne podržavaju Asada per se i mislim da je to istina, mislim da bi oni načelno želeli mirnu tranziciju u Siriji. U pravu su kada kažu da nemaju s kim da razgovaraju osim sa Asadovim režimom, budući da opozicija nije organizovana. Zapad predlaže rezoluciju SB UN, a ne nudi jasna sredstva za implementaciju te rezolucije. Izbacivanje sirijskih ambasadora takođe nije dalo rezultate. S druge strane, implementacija rezolucije dovela bi do kolapsa sirijskog režima, a ne postoji alternativa za taj režim. Ne kažem da podržavam Moskvu i ne mislim da je Rusija trebalo da stavi veto na rezoluciju, ali su u pravu kada kažu da zapadna diplomatija nije postigla rezultate.
Da li je na pomolu novi hladni rat?
To jeste moguće. Predstoje predsednički izbori u Rusiji i SAD. Ako u novembru u Americi pobede republikanci, na vlast će doći struja koja je prilično skeptična prema Rusiji. U Rusiji bi mogla da prevlada frakcija koja je manje demokratski orijentisana od dosadašnjeg predsednika Medvedeva, koji preuzima funkciju šefa vlade. U poslednje tri godine došlo je do resetovanja američko-ruskih odnosa i to je donelo benefite obema zemljama. Međutim, sada imamo izraženu tenziju između Rusije i Amerike. Niko od eksperata ne zna da li je ta tenzija dugoročna ili samo trenutna. Rusi su skloni da se predaju emocijama i paranoji, a ni američki republikanci nisu ništa bolji, tako da mislim da postoji mogućnost da komplikovani odnosi Rusije i SAD poprime ozbiljniju formu.
Generalni sekretar NATO–a Anders Fog Rasmusen izjavio je da bi alijansa mogla da interveniše u Siriji i bez odobrenja Saveta bezbednosti. Da li će to da učini?
Ne. Oni to jesu radili u prošlosti, primer je i bombardovanje Srbije 1999. bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. Ipak, ne vidim dovoljno „apetita“ i političke volje da NATO preuzme takvu akciju u Siriji. Niko ozbiljno ne predlaže slanje trupa u Siriju. Ja sam lično intervencionista, ali, na primer, u smislu postavljanja izbegličkih kampova koji bi bili vojno zaštićeni. To bi trebalo da urade snage Arapske lige, ne NATO.
U slučaju da NATO ipak interveniše u Siriji, da li bi bio ponovljen libijski scenario?
Ne, jer u Libiji smo imali pravi građanski rat sa dve jasno podeljene suprotstavljene strane. U Siriji je situacija drugačija. Sirijski režim ima mnogo veću snagu od opozicione strane, snage nisu izjednačene. To nije klasičan građanski rat, više je pobunjenički. Ne postoje jasno omeđena geografska područja kojima upravljaju pobunjenici.
Koji je scenario za završetak sirijske krize po vama najrealniji?
Ne mogu da predvidim na koji način će se okončati kriza u Siriji. Najviše me brine povezivanje regionalnih snaga. Očigledno je da Iran daje podršku Siriji, Saudijska Arabija i Turska podržavaju pobunjenike, Irak zbog svoje blizine sa Iranom podržava Asada, Liban takođe podržava Asada, jer je pod kontrolom Irana. Brine me, dakle, mogućnost izbijanja regionalnih sukoba. Asad nije kao Gadafi apsolutni diktator. On je deo režima koji je sastavljen od više moćnih centara. Ako on ode, neko će ga zameniti iz istog režima. Plašim se da će građanski rat i ubijanja još dugo trajati i da će biti puno gore pre nego što bude bolje.
Kako predviđate razvoj situacije u Iranu i koliko su sankcije efikasne?
Sankcije imaju efekta u onoj meri u kojoj oštećuju iransku ekonomiju. S druge strane, takve sankcije verovatno samo jačaju režim. Sankcije će svakako u nekoj meri naneti štetu iranskoj privredi, ali ne verujem da mogu da dovedu do obaranja režima. Ne vidim trenutno volju Teherana za dijalogom sa Zapadom, Rusijom i Kinom. Dok god cena nafte ostane visoka, čak i stroge sankcije ne mogu značajno da oštete režim. Ali, mislim da postoji veliki rizik da Izrael ove godine započne rat sa Iranom.
Šta bi SAD uradile u tom slučaju?
Amerika je „zaglavljena“ jer gubi i ako podrži Izrael, i ako ga ne podrži. Ako Izrael vojno interveniše u Siriji pre izbora u SAD, a Vašington ga kritikuje, republikanci bi se okomili na Barka Obamu da je protivnik Izraela. Ako bi pak Obama podržao Izrael, očigledno je da bi SAD narušile svoj kredibilitet na Srednjem istoku, u arapskom svetu bi preovladalo mišljenje da Izrael ne može da preduzme akciju bez američkog odobrenja. Ako Izrael počne da bombarduje Iran, islamski fundamentalisti bi mogli da počnu sa terorističkim napadima protiv Amerike. Time bi američka soft power politika bila uveliko ugrožena. To je užasna situacija za SAD. Šta god da urade, gube.
Evropa se i dalje bori sa sopstvenom krizom. Kako vidite budućnost EU i evrozone?
Ne mislim da će doći do raspada EU ili do ukidanja evra, ali mislim da će ova kriza potrajati još dugo. Da bi se rešila kriza, mora doći do određenih promena. Vlade u problematičnim državama moraju da počnu da implementiraju reforme i da se drže budžetske discipline, kako bi ekonomija postala efikasnija. Nemačka i vodeće zemlje EU trebalo bi da promene politiku i da više pomažu krizom zahvaćene države. Konkretno, Evropska centralna banka trebalo bi da bude voljna da u funkciji kratkoročnog rešenja više interveniše, a dugoročno da više ulaže u bail out fondove. Države moraju da budu povezane pozajmicama, da budu spremne da pomažu jedne drugima, kako bi pozajmice bile što jeftinije. Problem je što je Nemačka uglavnom protiv ovakvih rešenja i veoma nefleksibilna po pitanju evro-obveznica. Biće uspona i padova, ali u osnovi će evro biti u krizi, sve dok Nemačka ne promeni stav.
