Hatami – drugi put

Nije bilo nikakve sumnje da će iranski predsednik Sejed Mohamad Hatami na izborima održanim 8. juna dobiti i drugi predsednički mandat. No, malo je ko očekivao da će posle četvorogodišnje, mahom neuspešne, borbe za reforme i liberalizaciju društva, ne samo ponoviti uspeh iz 1997. godine nego ga i nadmašiti. Ubedljivije nego prvi put kada je pridobio 20 miliona glasača (68 odsto), Mohamad Hatami je pobedio na ovogodišnjim predsedničkim izborima osvojivši 21,65 miliona (77,88 odsto) od 28,6 miliona glasova.

Sa izuzetkom bivšeg ministra za rad Ahmada Tavakolija i ministra odbrane Alija Šamkhanija, nijedan od devet Hatamijevih listom konzervativnih i nedovoljno jakih protivkandidata nije dobio više od jedan odsto. Čak i u tradicionalnim uporištima konzervativaca, u svetim gradovima Gomu i Mašadu, trijumfovao je nad svojim rivalima, a još veće poverenje glasači su mu poklonili u sredinama sa manjinskim stanovništvom (u Kurdistanu je osvojio 87 odsto, a u Balučistanu čak 90 odsto glasova).

Ovakav rezultat s jedne strane pokazuje da je strah reformista od slabog odziva birača, rezigniranih zbog nepostignutih ciljeva reforme, bio neosnovan. Međutim, uprkos impozantnom broju osvojenih glasova, kada se uzme u obzir da se biračko telo od prošlih izbora uvećalo za 5,5 miliona i da broji 42 miliona ljudi (sedam miliona je dostiglo donju granicu od 15 godina starosti sa koliko je dozvoljeno glasanje na izborima), ostaje činjenica da je apstinenata bilo više nego pre četiri godine (za razliku od ondašnjeg odziva od 83, sada je na izbore izašlo 67 odsto glasača) i da je Mohamad Hatami privukao samo milion i po novih pristalica. Zato mnogi analitičari postavljaju pitanje da li je predsednik Irana izašao zaista ojačan nakon ovih izbora i da li će u novom mandatu uspeti da efikasnije sprovede u delo ideju o reformi koja mu je i pribavila tako veliku popularnost, a kojoj se oštro protive konzervativci smatrajući da ona može da ugrozi tekovine islamske revolucije i islamski režim.

PUNA KONTROLA KLERA: Uprkos pobedi na lokalnim izborima 1998, osvojenoj ubedljivoj većini u parlamentu 2000. godine i mestu predsednika države, Hatamijevi reformisti imaju malo stvarne moći u rukama. Ključne institucije vlasti koje ne podležu izbornoj volji građana (sudstvo, policija, vojska i državna radio-televizija koja ima monopol) pod potpunom su kontrolom konzervativnog klera. Konačna odluka o svim pitanjima pripada konzervativnom vrhovnom vođi ajatolahu Sejedu Ali Hamneiju koji postavlja sudije, rukovodi policijom i vojskom, imenuje čelnike držvne radio-televizije i bira polovinu 12-članog Starateljskog saveta (drugu polovinu postavlja takođe konzervativni šef sudstva). Mogućnost da u izuzetnim slučajevima (nesposobnost da obavlja funkciju) ospori autoritet vrhovnog lidera koji inače ima doživotni mandat, ima samo uslovno religijsko telo Ekspertska skupština, koja bira vrhovnog vođu i sastavljena je isključivo od pripadnika konzervativnog klera. Starateljski savet ne samo što odobrava kandidate za predsedničke izbore, verifikuje poslanike i daje konačnu reč o ishodu izbora, ima i pravo veta na parlamentarne odluke. Upravo time je u proteklom periodu uspešno sprečavano donošenje pojedinih zakona i blokirani su reformski procesi. Poznat je primer iz avgusta prošle godine kada je lično ajatolah Hamnei zaustavio i samu diskusiju o malim izmenama u drakonskom zakonu o štampi. Početni uspeh gospodina Hatamija i reformista u liberalizaciji medija, zahvaljujući čemu se pojavio velik broj novih časopisa i novina, skoro da je neutralisan zabranjivanjem četrdesetak proreformskih listova u poslednjih godinu i po dana, hapšenjem novinara, intelektualaca pa i bliskih predsednikovih saradnika. Zbog toga glavna snaga koju imaju reformisti ne počiva u osvojenoj vlasti nego na ugledu i privrženosti koju iranski predsednik uživa posebno među mladima.

Mlade generacije čine više od polovine biračkog tela i veliku većinu u 62-milionskom stanovništvu (čak 65 odsto stanovnika Irana je mlađe od 25 godina) i okrenule su se pre četiri godine Hatamiju baš zbog obećanja da će reformisati iransko društvo, rešiti ekonomsku i socijalnu krizu, pomiriti islamski režim i demokratske principe uspostavljanjem tzv. islamske demokratije, doneti više slobode u mnogim oblastima života i delovanja i izvući zemlju iz dosadašnje izolovanosti. No, po mišljenju mnogih, a prvenstveno radikalnih reformista, od obećanog je ostvareno nedovoljno. Započeto otvaranje zemlje prema svetu najveće je Hatamijevo dostignuće iz prethodnog mandata, dok je u unutrašnjim pitanjima napravljen sasvim mali pomak. A nestrpljenje da se reše pre svega ekonomski problemi, jer nezaposlenost se bliži nivou od 30 odsto, korupcija je i dalje velika prepreka napretku, snažnije je nego ikad i predstavlja pritisak kako na Hatamija da pokaže veću odlučnost, tako i na konzervativni establišment da uvaži želje većine.

MOGUĆA KOALICIJA: Rešenje za sadašnju pat poziciju moglo bi se možda pronaći u dijalogu i nezvaničnoj koaliciji reformista sa konzervativcima spremnim da umere svoje stavove. Međutim, prve reakcije na ishod predsedničkih izbora tako nešto ne nagoveštavaju. Osim što je državna radio-televizija sa zakašnjenjem objavila rezultate izbora, pokušaji policije (mahom u civilu) da spreče javno proslavljanje Hatamijeve pobede i čak hapšenje onih koji su na ulicama želeli da izraze oduševljenje zbog uspeha svog kandidata (tridesetak mladih ljudi u Mašadu), mogu biti znak da će konzervativci i dalje koristiti sva sredstva u borbi sa političkim protivnicima. Jedino komentari pojedinih ličnosti konzervativnog bloka i uravnotežena predizborna izjava i postizborne čestitke vrhovnog vođe ajatolaha Hamneija otvaraju mogućnost za eventualni budući kompromis. „Zaboravite na termine pobednik i poraženi. Treba da spojite ruke i podržite predsednika i pomognete vladi da reši probleme u zemlji“, izjavio je ajatolah Hamnei na dan izbora, čestitajući gospodinu Hatamiju na pobedi i narodu na „ozbiljnosti sa kojom je branio islamski sistem“ izašavši masovno na izbore. Ajatolah je rekao da „predsednik i ostali državni činovnici treba da sarađuju i da se ne štede u naporima da ispunjavaju i materijalne i duhovne potrebe naroda“.

Nakon pobede Hatami je najavio da će nastaviti sa reformama. „Ova pobeda je pobeda demokratije i slobode“, rekao je Hatami i naglasio da su njegovi prioriteti uspostavljanje i učvršćivanje demokratije koju, međutim, treba primeniti uz „strpljenje, umerenost i oprez“. Upravo su umerenost i oprez, sa kojima je do sada nastupao, za mnoge pristalice reformi najveća Hatamijeva mana, posebno kada su podrazumevali više nego blage reakcije na vrlo drastične obračune konzervativaca sa protivnicima. U toj za neke preteranoj umerenosti leži i prepreka brzim i suštinskim promenama koje očekuju Hatamijevi glasači. Za druge oni su najveći predsednikovi kvaliteti i garancija da reforme neće pratiti veći nemiri, nasilje i sukobi. U svakom slučaju, Mohamad Hatami, i sam pripadnik klera, tako široku podršku može da zadrži samo konkretnim rezultatima za čije su ostvarivanje ipak potrebne čvrstina i energičnost. Samo sa njima moći će da se „suočava sa velikom odgovornošću da vrati dug naciji koja ga je podržala“, kako je izjavio nakon pobede. Dodao je i da je „prava pobeda u tome što narod želi da uspostavi pravedan i ispravan model građanskog društva zasnovanog na religiji i moralu zajedno sa demokratijom i slobodom“. Da je ovoga puta spremniji i za oštrije sukobljavanje sa protivnicima u odbrani reformskih procesa, najavio je rečima: „Narod je odlučan u ispravnim zahtevima i očekuje od vlade da preduzme veće korake u njihovom ispunjavanju. Sloboda govora, kritike pa i protesti u skladu sa zakonom preduslovi su za bržu pobedu.“