Hajdučki zbeg u Ekvadoru

Da biste došli do Ekvadora, imate nekoliko kombinacija, a put može da traje od 36 do više od 72 sata leta. Možda najkraća varijanta jeste da letite preko Amsterdama; Holanđni u Ekvadoru uzgajaju velike količine cveća koje svakoga dana izvoze u ceo svet.

Iz Amsterdama se leti do glavnog grada Kita oko 11 sati. Tu se izlazi iz aviona na jednosatnu pauzu zbog promene posade. Kada izađete iz aviona, morate polako da hodate zato što se Kito nalazi na 3000 metara nadmorske visine. To je druga po visini prestonica u svetu. Samo je La Paz na većoj visini.

Put od Kita do Gvajakila, najvećeg grada u Ekvadoru, traje nepunih 40 minuta. Na tom letu prelećete vulkan Čimborazo koji je na 6300 metara nadmorske visine i ne postoji veći od njega u svetu. Iz vulkana izvire reka Gvajas, koja je Ekvatorcima isto što i nama Dunav, a u gradu Gvajakilu se širi u ogromnu deltu i uliva u Tihi okean.

EKVADORSKA BARSELONA

Gvajakil je grad od oko tri miliona stanovnika. Može se reći – ekvadorska Barselona. Čak joj se tako i zove fudbalski tim koji koristi isti grb kao istoimeni tim iz Katalonije. Drugi gradski rival je Sport Emelec. Svaki klub ima svoj stadion; Monumental Banko Pičniča je dom “Barcelonista”, dok je Estadio Džordž Kapvel dom “Emelecistas”. Ova dva tima imaju dugu istoriju rivalstva u Gvajakilu i kada igraju jedan protiv drugog, derbi se zove “El Klasiko del Astiljero”.

Inače, grad se nalazi na savršenoj poziciji, zvaničan naziv je Santjago de Gvajakil. Predstavlja ekonomsku prestonicu i glavnu luku nacije.

Moreplovci su ga zvali “Biser Pacifika” (Perla del Pacífico). U kolonijalno vreme, Gvajakil je bio glavno špansko brodogradilište na Tihom okeanu.

Prema istorijskim dokumentima, osnovan je 1534. i nalazi se na zapadnoj obali reke Gvajas, oko 50 km od njenog ušća u Zaliv Gvajakil, koji izlazi na ogromni moćni sivo-zeleni Pacifik.

Pošto se nalazi u ekvadorskom pojasu, cele godine je ravnodnevica. Od šest do 18 sati je dan a ostalo noć. Vlaga je jako velika i pripremite se za više tuširanja dnevno. Ovde vlada klima tropske savane. Između januara i aprila klima je topla i vlažna sa obilnim padavinama, posebno tokom godina El Ninja kada se dramatično povećavaju i obično dolazi do poplava. Međutim, ostatkom godine padavine su minimalne zbog uticaja Humboltove struje na hlađenje – dani su obično oblačni danima, a večernji povetarc vam vraća nadu u život. Zemlja je toliko plodna da na drveću samo što ne rađaju sijalice.

Danas stotine brodova svakoga dana snabdevaju ceo svet najkvalitetnijim bananama koje rastu cele godine. Kakao najboljeg kvaliteta sazreva na svakih dvadeset dana. Ananas i drugo šareno voće ima ukus kao da nije sa ove planete. Tropsko voće koje mi kupujemo u radnjama je ukusa kao kada bismo poredili naš paradajz u sezoni i bezukusni iz plastenika u februaru.

Gvajakil je nekada bio glavna velika luka Tihog okeana u trgovini između Azije i Latinske Amerike. Kao danas na velikim aerodromima, tu su bile galije iz Manile sa sedištem na Filipinima i imale su veze sa Akapulkom u Meksiku i završavale sa čvorom u Kalau, Peru. Nekadašnji kosmopolitizam se vidi i po hrani, ozbiljnoj mešavina intenzivnih ukusa.

Tipična kuhinja Gvajakila uključuje uglavnom jela od morskih plodova kao što su seviće, kazuela i enkokado (škampi ili tunjevina sa kokosovim sosom i pirinčem). Najbolji lokali za hranu nisu baš na bezbednim mestima kao što su skromniji kvartovi i pijace. Turistima se tamo ne preporučuje da posećuju te delove grada, ali ako imate privilegiju da vas neko provede kroz tu avanturu, imaćete ozbiljan gastronomski CV.

Za doručak treba da probate patakone i bolon (prženi plantain sa zgnječenim sirom zaobljenog oblika). Gvajakilski odgovor na naš burek je empanadas “de viento” napravljen od pšeničnog brašna i rastezljivog sira ili model “de verde” plantain na bazi mocarela sira. Ovde je empanada, za razliku od bosanskog bureka, i sa mesom i sa sirom. Po obliku se razlikuje španska, ekvatorijalna i argentinska. Migranati sa Bliskog istoka doneli su odlične varijacije libanske, druzke ili izraelske kuhinje.



Postoje i kinesko-ekvadorska jela kao što su arroz chaufa, tallarin saltado i supa Fui Chi Fu – u Ekvadoru se čak proizvode i ljuti sosovi za ovaj miks kuhinja. Pazite gde jedete zbog higijene jer je voda jako agresivna za evropsku stomačnu toleranciju. U slučaju da imate problem sa dijarejom, rešite ga ispijanjem rakijske čašice jabukovog sirćeta.

Limuna u Ekvadoru nema – ono što oni misle da je ova voćka u stvari je limeta i stavljaju je bukvalno svuda. Sa njom polivaju živu morsku hranu i tako je zovu seviće. Ova vrhunska vrsta hrane je japanski uticaj na Latinsku Ameriku preko Perua, gde ima dosta iseljenika sa dalekog istoka. Najbolji se jede na pijaci.



Još jedno od originalnih jela Gvajakila je supa sa kuglicama od platana. Riba je neverovatna, od vrhunske tune do nekih pacifičkih varijacija bele ribe koje mi nemamo u ponudi na našem delu planete. Najbolju ribu ješćete na mestima gde jedu lokalci: pržena je prosto na ulju i dokazuje teoriju da je “najukusnija riba sveža riba”.

Tu je skroman izbor svih vrsta pića i ogroman izbor sokova koje izbegavajte na ulici zato što su pripremani sa običnom vodom. Ponuda slatkiša je skromna, ali jedna od najboljih poslastica koju možete naći u modernim kafeterijama je čizkejk od marakuje.

EKVATOR, VAGA I PANAMA ŠEŠIRI

Ako ne govorite španski, imaćete ogroman problem u komunikaciji sa lokalnim življem. Madrid je držao ovo parče “raja na zemlji” sve do 9. oktobra 1820. godine. Bez velikog krvoprolića, grupa civila je uz podršku vojnika iz bataljona “Granaderos de Reserva” iz Gvajakila, predvođena peruanskim pukovnikom Gregoriom Eskobedom, savladala otpor rojalističke garde i uhapsila nosioce kolonijalne vlasti. Ovaj grad je proglasio nezavisnost od Španije postavši “Provincija slobodna de Gvajakil”, a Hose Hoakin de Olmedo je imenovan za gradonačelnika.

Gvajakil se suočava sa velikim pretnjama od zemljotresa. Razlog je blizina vulkana Čimborazo, pa se zbog stratigrafije tla i lokacije na vatrenom prstenu južno od severnoandske zone subdukcije svaki dan osete manja podrhtavanja.

Gvajakil se nalazi duž nacionalnog autoputa 40 i blizu je autoputa 25. Oni ovaj velegrad jednosatnom vožnjom spajaju sa Pacifikom. Salinas je lep gradić na obali gde smete da se kupate na plažama Tihog okeana bez straha da će vas odneti morska struja. On je kao mikroklima za sebe, kroz njega prolazi ekvatorska linija. Možete i naći male betonske piramide koje označavaju mesto gde se planeta deli na severnu i južnu poluloptu. Na nekoliko kilometara vožnje od mediteranske tople varijante Pacifika, izlazite na nekoliko lepih tačaka gde se vidi moćan okean koji može malo i da vas uplaši. Mikroklima kao da ste na nekoj skandinavskoj obali, veliki talasi i stene na kojima uživaju morski lavovi. Ako imate sreće, možete da vidite i kitove i morske kornjače. Jedna od tačaka zove se “La Čokolatera” zbog nedoglednih peščanih plaža. Talasi prave ogromnu penu, a vetar raznosi mikrone soli u celom reonu. Zalazak sunca je doživljaj koji ćete pamtiti celog života.

Da li znate da na ekvatorskoj liniji vaga ne pokazuje tačnu meru zbog drugačije gravitacija? Nekada zlato nije smelo da se meri u ovoj državi. Pored oticanja vode u pravcu i kontra od kazaljke na satu u zavisnosti sa koje ste strane pojasa, ova zemlja je čudnija od bilo koje druge koju ste posetili. Nije velika, a ima nekoliko klimatskih i geografskih zona. Tu su ogromne planine, džungla Amazona na istoku, Pacifik i jedinstveni Galapagos koji je udaljen 1000 kilometara od kopna. I od životinja imate sve, ptice su kao iz bajke. I brzi kolibri i najveći kondor stoluju u ovoj zemlji.

Još jedna od pikanterija je i panama šešir, jipijapa ili slamnati šešir od tokile. Ova vrsta elegantne slamnate kape nastala je u Ekvadoru. Izrađuju se od pletenih listova biljke Carludovica palmata, lokalno poznate kao toquilla. Liči na palmu, ali nije palma. Uglavnom su bili svetle boje, lagani i prozračni i često se nose uz elegantna letnja odela. Početkom dvadesetog veka, ovi šeširi postali su popularni kao tropski i primorski dodaci zahvaljujući svojoj lakoći i prozračnosti.

Prave se u malim planinskim selima i unikatni su kao naši pirotski ćilimi.

Do prekretnice dolazi kada je 1835. godine Manuel Alfaro stigao u Montekristi. Počeo je masovno da proizvodi šešire koji su tada bili zaštitna radna oprema od jakog sunca. Teretni brodovi iz Gvajakila punili su se njegovom robom i plovili u Panamski zaliv.

Jedan od prvih gradova koji je počeo da plete šešire u Andima je Principal, deo kantona Kordeleg u provinciji Azuaj. Iako pravljeni u Ekvadoru, iz Paname su izvoženi u ceo svet. Američki predsednik Teodor Ruzvelt posetio je gradilište Panamskog kanala i fotografisao se sa istoimenim šeširom i tako lansirao ovaj modni detalj u vrlo elegantnu visoku modu.

HRAM BLAGOVEŠTENJA PRESVETE BOGORODICE

U Gvajakilu se nalazi najistočnija tačka i najosamljeniji manastir Srpske pravoslavne crkve u svetu. To je Hram Blagoveštenja presvete Bogorodice i tamo stoluje mladi Bokelj iz Herceg Novog arhimandrit Rafailo.

Osim iskušenice iz Zemuna, nema Srba koji posećuju ovu našu daleku bogomolju. Pored nekoliko Rusa i Ukrajinaca, ima i oko 400 pravoslavnih Ekvatorijanaca. Liturgija je na španskom i ponekad na našem jeziku, a vernici su baš renesansni. Imate doktora nauka, oftamologa hirurga, arhitekte, grafičke dizajnere itd. Ovaj skromni ali duhovno moćni centar obiluje mladim i novim vernicima.

U manastiru Blagoveštenja presvete Bogorodice krajem novembra organizovan je filmski festival srpske kulture “Serbiana”. Ideja je da to bude kulturni most između dva sveta. Ova manifestacija nastala je kao ideja producenata i kulturnih radnika Milana P. Kićevca i Bojana Dragićevića, a po blagoslovu episkopa buenosaireskog južnocentralnoameričkog Kirila. Domaćin ove kulturne manifestacije je arhimandrit Rafailo i manastir Blagoveštenja Presvete Bogorodice u Gvajakilu i dobrotvorni fond Sveti Arhanđeli (Fundación Benefica “Santos Arcangeles”).



Činjenica da se ovakav kulturni događaj održava u Ekvadoru, u Gvajakilu, predstavlja istorijski trenutak jer je “Serbiana” prvi festival srpskog dokumentarnog filma u ovoj prelepoj južnoameričkoj zemlji.

Ta manifestacija se odvijala krajem novembra 2023. godine nudeći publici mogućnost da se kroz deset srpskih dokumentarnih filmova upozna sa našom kinematografijom i proširi svoje znanje o našoj kulturi, tradiciji i istoriji.

Posebna pažnja posvećena je prevođenju svih filmova na španski jezik kako bi publika mogla da uživa u ovim ostvarenjima. Značaj ove jedinstvene kulturne manifestacije i njen doprinos prepoznalo je i Ministarstvo kulture Srbije, koje je podržalo ovaj projekat.