Bliski istok
Hamas ima svežu krv: Dolaze zbog osvete
Ne da nije došlo do „uništenja“ Hamasa koje je najavljivala izraelska Vlada, već ta teroristička organizacija navodno beleži priliv novih boraca. Zašto je to tako?
"Daj bože da naša koza uhvati vuka" (gruzijska poslovica)
U odnosu na SAD i Japan, Kinu, Rusiju… Evropa (tačnije EU) u geoekonomskoj vizuri pati od jedne slabosti; naime, za razliku od drugih nacionalnih kapitalizama, ona nema državu. Stoga se, gotovo bez prestanka, vode debate o njenoj definiciji, tj. o odnosu ekonomskih i političkih integracionih procesa: da li je Evropa „Evropa građana“, „Evropa nacionalnih država“ ili „Evropa regiona“.
Da li sve snažnija afirmacija Evrope regiona treba da relativizuje značaj evropskih nacionalnih država i poveća koheziju Evropske unije, uz istovremeno jačanje evropskih transnacionalnih struktura koje bi eventualno trebalo da igraju ulogu države (konkurencije) u odnosu na druge „nacionalne kapitalizme“.
U svakom slučaju, nagli procvat rasprave o principu supsidijarnosti u EU, u mnogim (pre svega, bogatim) regionima probudio je nadu u podelu vlasti između EU i regiona, a na uštrb nacionalne države (devolucija).
Ti regionalistički zahtevi rastu uporedo s produbljavanjem i proširivanjem evropskih integracija, ne samo zbog povećanih mogućnosti komunikacije i artikulacije koje pruža moderni svet, nego isto toliko i zbog tzv. nove „ekonomizacije“ (suprotne kejnzovskoj socijalizaciji) državne moći (država konkurencije versus država blagostanja). Država se sve više posmatra kao ekonomski regulator, funkcionalan u odnosu na ekonomske snage. Problem je u tome što je njena legitimnost kao izvršioca vlasti smanjena, jer su kulturne, ideološke i teritorijalne dimenzije vlasti prigušene.
U tim izmenjenim prilikama nastaje nova teritorijalizacija političkih zahteva, ovoga puta na regionalnom nivou, jer se parlamentarizam reprezentativne centralne vlasti uglavnom tretira kao „funkcionalno prilagođavanje“.
Čak i sami supranacionalni integracioni procesi izazivaju snažnu reakciju regiona koji su po svim apsolutnim merilima prosperitetni, ali su, uslovno govoreći, bili lišeni uticaja i prosperiteta u nedavnoj prošlosti. Ne treba posebno napominjati da su ti zahtevi stroži u slučajevima kada je njihova artikulacija „obogaćena“ etničkom dimenzijom (nacionalizam manjina!)…
Integracioni procesi u zapadnoj Evropi dodatno su naelektrisali raspravu o tome kako rešavati pitanja „demokratskog deficita“, odnosno birokratskog okoštavanja i otuđenosti evrokratije: Koje su institucije u budućoj EU nužne i moguće? Koje regionalne efekte može da ima evropska integracija? Koji od njih su poželjni?
PLANSKA EVROPSKA REGIONALIZACIJA: Prva debata o regionalizaciji i prva planska evropska regionalizacija otpočele su krajem šezdesetih godina s velikim talasom integracije u EZ. Regionalna politika na nivou EZ, u toj prvoj fazi, težila je jačanju nacionalnih centara moći. Ekonomska (energetska) kriza posle 1973. zaustavila je ovu težnju. Zahtevi za regionalnom autonomijom i dalje su se čuli iz „radikalnih“ – i siromašnih – regiona (kao što su Alster, Korzika i baskijske pokrajine).
Osamdesetih i devedesetih godina regionalistička problematika postala je aktuelnija možda više nego ikad pre, ali ovoga puta pretežno u vidu zahteva za identitetom uspešnih, bogatih i moćnih – „buržoaskih“, kako ih je nazvao Harvi (škotski istoričar, autor studije o usponu regionalne Evrope: Harvie Christopher, Rise of regional Europe, prim. red.) – a ne, kao ranije, proleterskih regiona…
BOGATE REGIJE I KORPORACIJE: Četiri motora: Baden Virtenberg, Rona–Alpe, Katalonija, Lombardija, a od 1990. i Vels kao pridruženi region, uspešno primenjuju direktne sporazume o ekonomskoj saradnji i tehnološkoj, kulturnoj i obrazovnoj razmeni, uspevajući da svoju strategiju visoko plasiraju u okvirima EU.
Ovde nije reč o čvrsto i duboko ukorenjenom identitetu koji pokušava da se izrazi i afirmiše, nego o lokalnim elitama koje sarađujući s globalnim korporacijama, kao što su Kodak, Porše i Boš, traže nove puteve u globalizovanoj privredi gde je njihova pozicija jača nego što je njihov uticaj u okviru nacionalne države…
Kristofer Harvi je još pre dve decenije primetio da su novi buržoaski regionalizam, koji se pojavio u 80-im prošlog veka, najjače zastupali oni koji su tražili druge, nove jedinice različite od starih, nacionalnih, a u cilju razvoja saradnje zarad povećanja imetka i moći. S tim u vezi, regioni se ne smatraju samo alternativom državi, kao male i bolje države, nego oni razvijaju i različitu organizaciju i etos smatrajući sebe izrazom „civilnog društva“ koje je u opoziciji s državom…
Time je indirektno (ili polusvesno) i regionalni problem bio tretiran kao socijalni problem (a regionalna politika kao svojevrsna socijalna politika – danas: koheziona politika). S obzirom na to da u postkejnzovskoj eri „socijala“ ustupa mesto „konkurentnosti“, tako tradicionalno koncipirana (a i uopšte svaka) regionalna problematika odlazi na marginu, sve do njenog redefinisanja – u novom političkom, ekonomskom i tehnološkom kontekstu…
PROBLEM MODERNITETA I IDENTITETA: Danas se svet menja sve bržim tempom: promene su prvenstveno uzrokovane razvojem nauke i tehnologije. Tehnološke promene vode krupnim i korenitim promenama u svim sferama života. Raste međuzavisnost zemalja i naroda, ali istovremeno i decentralizacija društava i instituta unutar zemalja…
S povećanjem globalne međuzavisnosti i sve veće zavisnosti od brzih i korenitih promena u okruženju raste i značaj nacionalne, regionalne, lokalne i lične inicijative. Ta inicijativa i omogućava strukturno prilagođavanje globalnim promenama, ali istovremeno predstavlja izvor autentičnog dinamizma na nacionalnoj, regionalnoj i lokalnoj ravni koji, opet, nesumnjivo utiče i na globalnu scenu. Mnogi žele da se uključe u globalne svetske ekonomske i društvene procese, ali i da zadrže svoje nacionalne, verske i kulturne osobenosti: Problem moderniteta i identiteta otvara se u novom kontekstu još dramatičnije nego ranije…¶
Ne da nije došlo do „uništenja“ Hamasa koje je najavljivala izraelska Vlada, već ta teroristička organizacija navodno beleži priliv novih boraca. Zašto je to tako?
Belorusi će na birališta, ali to nije ni bitno – pobediće Aleksandar Lukašenko, po sedmi put. Opozicije nema. Najveći Lukašenkov problem je vidno narušeno zdravlje
Izgleda da je to korak napred u odnosu na nedavnu izvršnu naredbe predsednika SAD Donalda Trampa da se pauziraju grantovi za stranu pomoć na 90 dana ih ne pregleda državni sekretar
Nije samo država dobila novog šefa Bele kuće, već najmoćnija zemlja sveta ima predsednika ispred koga više nema institucionalnih prepreka da ostvari ono što je naumio. Ukoliko bude sproveo u delo samo deo onoga što najavljuje, Ameriku i svet čekaju radikalne promene, Trampovi ratovi nisu samo politički, već kulturološki i istorijski
Spajanje Silicijumske doline i autoritarne američke države suočava nas s koncentracijom moći kakvu svet nije video. Uz nju ide i bahatost koju je Ilon Mask demonstrirao “pozdravom” svetu na inauguraciji američkog predsednika
Tema broja: Srbija pred generalnim štrajkom
Pokušaj ubistva u produženom trajanju Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve