Za „Vreme“ iz Bona
Malo je ostalo od euforije sa kojom su Berlinci dočekali Baraka Obamu 2008. godine. Tada tek kandidat za predsednika, retorički nadahnut, već svojom bojom kože istorijski, Obama je govorio pred berlinskim Stubom pobede praćen talasanjem bezbroj američkih zastava, ovacijama 200.000 ljudi i povicima „Yes we can“. Osam godina i nekoliko neispunjenih obećanja kasnije – u Nemačkoj se često podseća na Gvantanamo – Obama je prošle nedelje poslednji put obišao Evropu kao predsednik.
Oproštajna poseta Berlinu bila je melanholična. Ako je, piše „Handelsblat“, Obama prvi put došao kao Mesija, drugi put dolazi kao dužebrižnik – da teši Nemce zbog vremena koja slede. Ta je poseta ispraćena otužnim tonovima koje diseldorfski „Rajniše post“ zgodno sažima u naslov: „Izgubljena izvesnost“. Uopšte, novinskim stupcima nakon izbora Donalda Trampa – omiljene babaroge nemačke mejnstrim štampe i drugih branilaca zapadnih vrednosti – provejava utisak da će Evropa još liti suze za odlazećom američkom administracijom: „Ni sa ovom administracijom nisu uvek bile lake teme poput zaštite klime, atomske politike, NATO-a ili borbe protiv terorizma. Ali je pri svim teškoćama pomagala izvesnost da politika obe strane ide u pravcu zajedničkih vrednosti. Sa tim je možda svršeno“, piše „Rajniše post“.
Prema pisanju medija, Obama i Merkelova su najviše vremena u Berlinu proveli savetujući se o svetu posle Obame, odnosno o tome kako izaći na kraj sa Trampom. U tom pravcu su išle i izjave na konferenciji za novinare, odocneloj zbog razgovora. Tada je, između ostalog, Obama rekao da, ukoliko Sporazum o slobodnoj trgovini Evrope i Amerike (TTIP) propadne, to znači da „svojoj deci ostavljamo lošiji svet“. Taj sporazum je ponajviše čedo Obame i Merkelove, ali ga u Nemačkoj bije glas da snižava standarde zaštite potrošača, otvara vrata američkoj junetini nakrkanoj hormonima i piletini tuširanoj hlorom. U istom tom Berlinu je protiv netransparentno pregovaranog sporazuma jeseni prošle godine protestovalo 250.000 ljudi.
To nije jedini razlog što je Obama pred kraj stanovanja u Beloj kući sebi dozvolio i nešto što bolji diplomatski običaji ne dopuštaju: „Da sam Nemac, glasao bih za nju“, rekao je o kancelarki Merkel. Bio je to zgodan šlagvort da Merkelova u nedelju posle sednice predsedništva Hrišćansko-demokratske unije obznani da će se još jednom kandidovati. Tu će trku trčati kao favorit, a vodeća pera nemačke štampe već je stilizuju u „poslednju braniteljku slobodnog Zapada“ – tu sintagmu joj je prvi nadenuo „Njujork tajms“. Imaće i kancelarka svoje trampove u vidu desničarskih demagoga iz Alternative za Nemačku, ali će oni, ako je uopšte verovati anketama, morati da se zadovolje sa nekih 13 odsto glasova.
Ovako je Obamine poslednje poruke Nemcima i Evropljanima ocenio „Dojče vele“: „Barak Obama sledi poslednju političku misiju. On želi da spase šta se još spasti može i pri tome polaže na Angelu Merkel. Ona bi trebalo da pomogne da se u svetu smanji politička šteta. Kao potporni stub međunarodne politike – tako je to rekao Obama – ona bi bila čvrsta konstanta. Onaj ko zna da se ophodi sa Putinom, taj bi možda mogao i Trampu da pokaže zube.“
Bez obzira na to što Obamina zaostavština nije bogzna kolika iz ugla Nemačke, jedno je sigurno: ovaj demokrata će među Nemcima ostati jedan od dvojice najomiljenijih američkih predsednika. Drugi je, razume se, Džon Kenedi, koji je 1963. u zapadnom delu podeljenog Berlina rekao: „Ja sam Berlinac“…
