Fly by NATO air

Naprasna odluka slovenačke vlade da u Irak krajem februara pošalje četiri vojna instruktora izazvala je u domaćoj javnosti buru žučnih kritika na temu opravdanosti takve odluke. Kako se odlazak prvih slovenačkih vojnika u Irak bliži, rasprava postaje ljuća, tako da je premijer Janša čak pribegao neobičnom manevru – prebacujući vruć krompir opoziciji, tvrdeći da je zapravo samo nastavio obaveze koje je preuzela vlada prethodnog premijera Antona Ropa i Drnovšekova Liberalna demokratija. Prepucavanje nije donelo željene rezultate, pa sad kabinet Janeza Janše tvrdi da je vlada odluku donela na temelju zakona koji obavezuju Sloveniju na tu vrstu saradnje u okviru NATO-a. Ukratko, nekadašnji mirovnjak i predani kritičar bivše JNA Janez Janša svoju odluku – koju je već pozdravio i američki Stejt department – smatra konačnom. U to ime Janez Janša čak nije dozvolio ni raspravu u slovenačkom parlamentu, zaključivši da bi takva debata vodila samo u „ponavljanje poznatih argumenata jedne i druge strane“.

Opozicija, koju čine liberali te socijaldemokrate, nije se složila s premijerovim potezom, pa su se latili skupljanja potpisa poslanika i sakupili dovoljno glasova za saziv vanredne sednice parlamenta, na kojoj će odlazak u Irak biti glavna tačka dnevnog reda. Kako bilo, teško da će bilo kakva rasprava uticati na bilo šta, s obzirom na to da je predsednik vlade Janša već izjavio kako njegov tim želi da vodi „verodostojnu politiku“, te da odluku neće menjati nikako. Vođa opozicionih poslanika iz redova liberala Anton Rop, međutim, kazao je kako je slovenačka spoljna politika „ionako neverodostojna“ i da svakako treba odustati od naopake politike.

Ministarstvo vojno je u čitavom slučaju veoma misteriozno, imena izabranih ostala su tajna za medije i radoznalu javnost. Navodno – zbog bezbednosti vojnika koji su dobili naređenje da se pakuju za Irak. I bezbednosti njihovih porodica, dabome. Ono što se zna jeste da je u uži izbor ušlo deset vojnika, a problem je bio što su svi bili podoficiri, nijedan oficir. Onda je u ponedeljak putem elektronskih medija obznanjeno da se, eto, našao i taj jedan oficir i četvorka je, valjda, kompletirana. Procurilo je da će vojnici prvo otputovati u NATO bazu u Italiji, a otuda u bazu Al Rustamija nadomak Bagdada. Slovenački ministar odbrane Karel Erjavec opisao je tu staru britansku bazu kao veoma „bezbednu“, pošto se tamo, navodno, nije desio nijedan „incident“. Domaći novinari su ga brzo demantovali – objavili su fotografije mrtvih iračkih zatvorenika, mučenih upravo u rečenom vojnom centru.

Sva četvorica su profesionalci. Kao jedan od motiva za odlazak u tako visoko rizičnu „misiju“ naveden je novac, plata od oko 4500 evra (plus dodaci, osiguranje) mesečno. Neto.

LEGITIMNO, ALI…: U međuvremenu je slovenački ministar odbrane Karl Erjavec, koji u vladi participira u ime partije penzionera, sve kako bi umanjio krivicu za slanje vojnika u Irak i odgovornost svalio na vladu prethodne političke opcije, bukvalno preko noći sa nekih dokumenata vlade skinuo oznaku „poverljivo“. Ukratko, pokušao je da prikaže kako je još 2003. godine prethodna vlada dogovarala slanje slovenačkih vojnika (vojnih policajaca, ukupno deset), u okviru 400 vojnika danskog kontingenta, koji je završio u južnom delu Iraka. Na kraju se pokazalo da je prepiska bila daleko od realizacije, te da je prethodna vlada predvidela da odlazak aminuje parlament, ali tek pošto isti parlamentarno „potvrdi okupaciju“ iračke teritorije, o čemu aktuelna vlada – ni ne razmišlja.

Javna rasprava otkrila je da nije tačna tvrdnja Janšinih ministara da je Slovenija „obavezna da pošalje svoje trupe u Irak“ zbog preuzetih međunarodnih obaveza jer, tobože, ubuduće više neće moći da trenira iračke policajce u Jordanu (što već čini), odnosno trećim zemljama (Nemačka, na primer, to radi na svojoj teritoriji). Tako je pala odluka da se obuka u okviru projekta NATO-a od sada vrši samo u Iraku. Drugim rečima, slovenačka vlada je sama „kriva“, ili je pak svesno pristala na režim promene mesta obučavanja, što za posledicu ima slanje „instruktora“ na iračko tlo.

Neki kritičari odluke o slanju slovenačkih vojnika u Irak priznaju da je to danas, posle uspešnih parlamentarnih izbora u Iraku i poziva iz rezolucija UN-a – da sve države pomognu novim iračkim vlastima da uspostave red i kontrolu u zemlji – donekle opravdanije nego 2003. godine, tokom napada na Irak, koji je izveden bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti UN-a – to jest uz kršenje međunarodnog prava. Kao olakšavajuću okolnost nabrajaju pad režima Sadama Huseina, te da učešće u operacijama u Avganistanu, gde Sloveniju zastupa mnogo više vojnika – nikad nije izazvalo naročitu brigu javnosti.

Pometnja oko slanja „četvorke“ u Irak ima korene i u istoriji, odnosno prirodi same operacije u Iraku. Što se istorije tiče, „slovenački vojnici“, smatra jedan od analitičara, „bar od trenutka kada je u Drugom svetskom ratu poražena kolaboracija sa okupatorom pa sve do danas, nikada nisu bili u ulozi ‘okupatora’“. Jeste da „instruktori“ sad odlaze u formalno slobodan Irak, ali je faktičko stanje da su Irak zapravo okupirale koalicione trupe. To baca sasvim novo svetlo na „herojski odlazak“ anonimnih instruktora – tako se situacija bitno menja, a pripadnici Slovenačke vojske su prvi put u novijoj istoriji opet gurnuti u „okupatorsku ulogu“. Utvrđeno je da je to suprotno nekim ustavnim odrebama, jer 124. član slovenačkog ustava nedvosmisleno kaže da država prilikom osiguravanja bezbednosti proizlazi iz „kulture mira i nenasilja“. Što u operaciji „Nach Bagdad, nach Bagdad“ (na nemačkom, „Na Bagdad“ – naslov jednog novinarskog komentara) nikako nije slučaj.

IDIOTSKA ODLUKA: Činjenica je da Slovenija ni u prošlosti nije imala sreće sa Irakom. Karikaturista Franco Juri, bivši ambasador koji je nekada radio i kao državni sekretar u slovenačkom ministarstvu spoljnih poslova, prebacio je ministru spoljnom Dimitriju Rupelu da mu je američki lobista i trgovac oružjem Brus Džekson telefonom diktirao tekst „Viljnuške deklaracije“, kojom je ondašnjih deset kandidata za članstvo u NATO-u podržalo zametke intervencije „koalicije protiv Iraka“. Tu je posebno neprijatna činjenica da je u deklaraciji najavio „uverljiv nastup“ tadašnjeg američkog državnog sekretara Kolina Pauela u Savetu bezbednosti UN-a – iako tada papir niko od potonjih potpisnika još nije ni video. Fijasko je bio potpun posle pada režima Sadama Huseina, kada se pokazala neistinitom teza o oružju za masovno uništenje, za koje su američki zvaničnici tvrdili da ga Irak ima.

Oni koji se vesele odlasku slovenačkih soldata u Irak vajkaju se što Slovenija tamo ima „sedamnaest puta manje vojnika nego, na primer, jedna Rumunija“, koju je netom posetio slovenački predsednik Drnovšek, radi razgovora o svojoj kosovskoj inicijativi. Zanimljivo je da nisu ništa manje glasni oni koji su se dosetili da će Slovenija imati „četiri puta više vojnika u Iraku“ nego, na primer, Nemačka, Francuska i još devet država iz NATO-a, koje uprkos „preuzetim obavezama“ – ni ne pomišljaju da pošalju svoje trupe u Irak.

„Ovaj rat, kome se ne vidi kraj, jeste nelegalan, nelegitiman i u suprotnosti sa osnovnim principima međunarodnog poretka, već od početka. Zato je i saradnja u uvežbavanju jedinica koje je formirala okupaciona sila – potez jednak saradnji u nelegalnoj okupaciji“, zaključuje komentator Vlado Miheljak.

Kao kontratežu oporim kolumnistima, slovenačka TV (Prvi program državne TV) pustila je prošlog petka, u udarnom terminu (emisija „Ponoćni klub“), u odaje četiri uniformisana lica, koja su sa voditeljima ćaskala o svojim iskustvima u NATO misijama. Jedna (oficirka Tanja Pečnik) bila je na Kipru i u Bosni. Činilo joj se zabavnim da ispriča kako su im najveći problem u misiji u Bosni bili ćirilica (cirilica, na slovenačkom) i domoroci s kojima se teško sporazumevati na engleskom. Tako su zbog neraspoznavanja ćiriličnih topografskih oznaka „promašili cela sela“. Drugi, koji se netom vratio iz Avganistana, odeven u maskirnu „pustinjsku“ odoru, poverio se gledateljstvu kako su ga svojevremeno roditelji odvraćali da ode u sastav JNA. Ali srećom, bilo osamostaljenje, pa školovanje u Londonu, gde je od britanskih kolega čežnjivo slušao o njihovim avanturama u misijama širom sveta, gde su putovali leteći NATO avionima. Fly by NATO air, avantura, nema šta. Emisija je zaključena u fazonu da su NATO misije bogom dane tj. „način da vidiš svet, druge stanovnike, njihov način života“…

Javio se, jašta, i pripadnik misije NATO-a u Pakistanu, koji se čudom čudio kućama od kamenja i blata, istakao je problem pranja, te nedostatak kanalizacije, obaška što se lokalno stanovništvo pere u lokalnim rekama i potocima. Otkrio je da su prilikom izlaska iz baza uvek imali pratnju od bar jednog pakistanskog vojnika – da se nešto ne bi desilo – a svi (izuzev onog iz Avganistana) priznali su da pancir-prsluk i gas-maske nisu ni raspakovali, od Bosne pa do Kašmira. Zadaci su im bili naporni – podizanje šatora za škole, prevoz istih, transport lekova i slično. U Bosni su, šta drugo, čak farbali jaja za Uskrs. I zvali pripadnike portugalskog kontingenta, na pravi uskršnji doručak.

I dok se jedni setno prisećaju turističkih dana pod okriljem NATO misija, drugi traže krivca za potencijalno veću opasnost po slovenačku bezbednost od terorizma, a slovenački parlamentarci, tačnije odgovarajući parlamentarni odbor ostao je „podeljen“, u prevodu – teško posvađan. Zmago Jelinčič, lider slovenačkih nacionalista, tu ne vidi ništa sporno. Najzad, vojska je sada profesionalna, momci su znali šta ih čeka kad su potpisali ugovore, pa sad, ako treba da se mre, neka. Poentirao je Mladi forum Socijaldemokratske partije ocenom da je odluka Janšine vlade o slanju vojnika u Irak „idiotska“ te da će sasvim izvesno ugroziti bezbednost zemlje. Pesimistički politički analitičari već vide slovenačke vojnike i u Iranu i u Venecueli. Svuda, gde ima dovoljno – nafte.