Dva nevoljena kandidata

Poput lajtmotiva, američkom literaturom o spoljnoj politici i međunarodnim odnosima provejava teza o nevoljnosti (reluctance) Sjedinjenih Američkih Država. Tako su pojedini autori nastojali da ukažu, suštinski i sa veoma malo uspeha, na benevolentnost američkog intervencionizma tokom unipolarnog trenutka i ustoličenja jedine globalne supersile tokom poslednje dekade prethodnog stoleća. Sva je prilika da se neradost slična po vrsti, ali različita u svojoj srži, preselila na teren unutrašnjih političkih odnosa.

U godini kada se održavaju američki predsednički izbori vlada blaga nezainteresovanost svetske javnosti, sasvim atipično i u potpunom neskladu sa istorijatom ovog političkog procesa. Suprotstavljeno pretpostavci da su izbori za predsednika SAD toliko važni za svet i da bi svi njegovi stanovnici trebalo da učestvuju u izbornom procesu. Oni sada ne učestvuju čak ni kao posebno zainteresovana javnost. Naravno, površno i “navijačko” posmatranje može se uzeti za izuzetak od navedenog pravila. Rezultati sistematskog zdravstvenog pregleda aktuelnog predsednika Džozefa Bajdena i hronologija pravnih procesa protiv bivšeg predsednika, sada i zvanično “izvesnog” (presumptive) kandidata Donalda Trampa, dugo su već glavne vesti u sekcijama “Izbori 2024”, čak i kada govorimo o najuglednijim američkim medijima. Takav pristup pothranjuje odsustvo skrupulozne analitike i celokupnu predizbornu kampanju izlaže domenu tabloidizacije.

I dok čekamo da Robert F. Kenedi, kao nezavisni kandidat i potencijalni “kvaritelj” sreće jednom od glavnih kandidata, imenuje potencijalnog potpredsednika, sve oči uprte su u Bajdenov i Trampov rivalitet. Ne zbog, istorijski posmatrano, političke irelevantnosti trećih kandidata, već zbog aksioma američke politike koji ukazuje na favorizovanje aktuelnih nosilaca javnih funkcija. To je možda i najsnažniji podsticaj Bajdenovoj kandidaturi.

Lako su se zaboravile Bajdenove reči iz 2020. godine kada je za sebe umeo da kaže kako je njegova kandidatura samo “most”, a njegov mandat “tranzicioni”. Naravno, važno je imati na umu i uspeh demokrata 2022. godine na izborima na pola mandata (midterm elections) kada su zasluge za zaustavljanje republikanskog “crvenog talasa”, između ostalog, pripale i samom Bajdenu. Sa druge strane, Tramp je ovaj aksiom o izvesnijem političkom uspehu aktuelnih vršilaca dužnosti savladao 2016. godine, baš kao što je “pobedio” i demografiju. Preostaje da u ovoj godini dosegnemo do odgovora može li Tramp da pobedi i Bajdena. Pogled u rivalitet dvojice potencijalnih, ali sasvim izvesnih kandidata je mutan. U tom američkom pogledu uočavamo brigu, zbog njihovih godina, atrofije političkih partija usled nemogućnosti da ponude poželjnije kandidate i sve dublje društvene polarizacije u vezi sa ključnim pitanjima koja “odlučuju” ishod izbora.

GLASANJE PROTIV

Bajden bi veoma lako mogao da ostane upamćen kao predsednik koji je solidno obavljao svoju funkciju u jednom mandatu. Nešto poput Harija Trumana pedesetih godina prošlog stoleća, doduše, u skraćenom drugom mandatu. Uspešno izbavlja zemlju iz srljanja u recesiju prigodnim zakonodavnim predlozima, usporavanjem inflacije i jasnim pokazateljima da je posredi opadanje stope nezaposlenosti i posledičan privredni rast.

Međutim, kako i američki analitički svet zapaža, partija kojoj pripada jednostavno nije dovoljno snažna da izrodi kandidata koji bi se iole ozbiljno suprotstavio Bajdenovom ličnom podsticaju da se ponovo nadmeće sa Trampom. Nebrojeno puta smo tokom dosadašnjeg toka kampanje čuli da se za Bajdenov glavni adut uzima činjenica da je već jednom savladao Trampa. Ova nepobitna činjenica kao da pothranjuje već ukotvljen stav demokratski nastrojenog javnog mnjenja. Oni priznaju Bajdenov kapacitet da pobedi Trampa i upravo se zbog toga, makar prema istraživanjima, u visokom procentu opredeljuju da svoj glas daju njemu. Uz snažan korektiv: veliki deo među njima glasaće protiv Trampa, a ne nužno za Bajdena. Glasanje “protiv” već sada postaje jedno od značajnih obeležja izbornog procesa. Naravno, ono je vidljivije kod demokrata iako se ne može tvrditi da, premda u znatno nižem udelu, ne postoji i kod dela republikanaca.

Demokratska partija je nesumnjivo podržala kandidaturu Džozefa Bajdena. S vremenom su utihnule glasine o “planu B” i kreiranju alternativa u senci tekućih predizbornih procesa. Premda su u istraživanjima javnog mnjenja i dalje primetna imena ličnosti koje nikada nisu (javno) istakle nameru da se uključe u unutarstranačku borbu za demokratsku nominaciju, poput guvernera Kalifornije Gevina Njusoma ili Mišel Obame, jasno je kako demokrate nastoje da zadrže privid jedinstva u podršci Bajdenu. Ona je bila naročito vidljiva u promeni pravila koja regulišu untarpartijsko nadmetanje i pokušaju da se umesto tradicionalno prve države u kojoj se održavaju izbori (Nju Hempšir), početak predizborne trke održi u Južnoj Karolini. Svojevrsna favorizacija aktuelnog predsednika bila je jasan signal koji je javnosti pružio Nacionalni komitet demokrata u nameri da svesrdno i bez teške borbe unutar partije istakne svog kandidata za novembarske izbore. Naravno, takav potez se može posmatrati i kroz prizmu iskazivanja posebnog poštovanja afroameričkim biračima iz Južne Karoline koji čine važan deo jezgra Bajdenove podrške i koji su ga, ne bi valjalo zaboraviti, 2020. godine vinuli u sam vrh unutarstranačkog nadmetanja za tadašnju nominaciju.

Izborni sistem generiše paradokse, ali ih ne objašnjava. Nepojmljivo je kako su se od Ajove i Nju Hempšira, preko Super utorka, pa do Džordžije kada su se i formalno, zahvaljujući osvajanju podrške natpolovične većine delegata, dvojica kandidata dominantno istakla kao snažni predvodnici svojih partija, istovremeno suočavajući se sa niskim nivoom poverenja američkih građana.

Mereni rejting odobravanja njihovih kandidatura, čak i kada dolaze iz uglednih istraživačkih kuća poput Galupa, govori nam o niskoj stopi njihove poželjnosti za useljavanje, odnosno opstanak u Beloj kući. Deo objašnjenja možemo potražiti, ma koliko bilo čudno, ponovo u statistici. Na unutarstranačkim izborima, prosečno, od devhiljaditih naovamo, učestvuje u proseku ne više od 27 odsto američkih birača. Sa druge strane, na opštim izborima svoje pravo glasa ostvaruje dvostruko veći broj građana, oko 60 procenata. Ukoliko tome dodamo i nešto slabiju participaciju na prajmarisima, u poređenju sa, recimo, 2016. godinom, jasno je da u uporednoj statistici nešto ne štima. Moguće je da nizak stepen participacije na unutarpartijskim nadmetanjima “zagreva” opšte posmatrano “mlak” utisak i entuzijazam birača povodom izborne ponude. Tramp nije uspeo da osvoji većinu glasova jedino u Vermontu i Vašingtonu (DC), dok Bajdenu isto nije pošlo za rukom samo u Američkoj Samoi. Ništa zabrinjavajuće. Ono što krnji njihovu samouverenost nalazi se u velikom broju neopredeljnih birača, na primer u Mičigenu, kada govorimo o Bajdenu, odnosno nezanemarljivom broju glasova koje je pre povlačenja iz kampanje Niki Hejli dobila. Hejli u svom oproštajnom govoru (ne)namerno izbegava pružanje direktne podrške Trampovoj nominaciji ostavljajući svoju bazu birača u svojevrsnom limbu između izborne apstinencije i podložnosti Bajdenovim uticajima koji su promptno usledili. Dosadašnja nedvosmislena podrška Trampu i Bajdenu, na osnovu navedenog, izgleda da dolazi iz samog jezgra njihovih tabora. Za pobedu u novembru biće potrebno mnogo više od toga.

foto: ap

IMA LI CRNOG LABUDA

Svi su izgledi da su inercija političkog sistema koji favorizuje “poznata lica”, nasleđeni antagonizam među kandidatima iz 2020. godine, Trampov legat koji svoje ishodište pronalazi u pravnim procesima što su nerazdvojni sastojak dosadašnje predizborne kampanje i skepsa povodom Bajdenove spremnosti da efikasno obavlja dužnosti u još jednom mandatu apsorbovali svu pažnju birača i onemogućili ih čak i da pomisle na postojanje novih kandidata. Naravno, vreme “strateške distrakcije”, kako mnogi nazivaju aktuelni trenutak u međunarodnim odnosima, u kome je iluzorno očekivati efektivno prisustvo bilo koje velike sile na svim svetskim žarišnim tačkama, zahteva da i u tekućem predizbornom procesu postoji izvesna doza izvesnosti i sigurnosti. Makar u pogledu poznavanja kandidata i njihovih (spoljnih) politika.

Bajden želi da pobedi Trampa i očuva demokratiju. Tramp namerava da pobedom na izborima anulira negativni legat koji žarko pokušava da predstavi kao svojevrsni “lov na veštice”. Vrhovni sud, možda i zahvaljujući iskustvu iz izbornog procesa 2000. godine, nastoji da zadrži nizak stepen uticaja u izbornom procesu. Građani pokazuju visok nivo nezadovoljstva postojećim kandidatima, koje u pojedinačnim istraživanjima doseže i više od 60 odsto. Kongres je često bio u blokadi, čak i kada je trebalo izabrati predsedavajućeg ili planirati budžet za narednu godinu. Ono što je zajedničko svim stavovima jeste – volja. Ili, preciznije rečeno, nedostatak iste. Kandidati koji iz sporednih motiva teže predsedničkoj funkciji, građani koji biraju “manje zlo” i institucije koje nevoljno prihvataju odlučivanje o pitanjima koja makar posredno dotiču predizbornu kampanju.

I dok istraživanja identifikuju nezanemarljivu grupu ljudi koja i dalje veruje da je još rano za konačne zaključke, potajno se nadajući da na izbornim listićima 5. novembra neće stajati Tramp i Bajden, dvojica kandidata sigurno kretanje ka partijskoj nominaciji polako orijentišu ka direktnom nadmetanju. U tom procesu će biti potrebno mnogo truda usmerenog ka učvršćivanju unutarpartijskog jedinstva i uveravanju birača o destruktivnosti apstinencije po sopstveni rezultat. Pod uslovom da na horizontu, za sada nevidljivo, ne pliva neki “crni labud” koji će uneti neizvesnost u dosadašnju predvidivost preizbornih koraka.

Autor je docent na FPN-u