Dva evropska odgovora

Slovenija je zvaničan poziv za učlanjenje u EU i NATO dobila na samitu EU-a u Kopenhagenu, odnosno samitu NATO-a u Pragu, krajem 2002. godine. Iako bi formalnosti oko potvrde prijema u obe organizacije bile zadovoljene pukom ratifikacijom međunarodnih sporazuma u slovenačkom parlamentu, zahtevi javnosti s jedne, ali i javna obećanja ovdašnjih političkih prvaka s druge strane prisilili su vladu tek izabranog premijera Antona Ropa da se suoči i sa glasom naroda, što se pokazuje kao veoma klizav teren.

SLOVENAČKI ŠOK: Tako će građani krajem marta 2003. godine na referendumu odlučiti kome će se „carstvu“ Slovenija prikloniti: ako je verovati garancijama većine parlamentarnih partija, odluka glasača trebalo bi da bude obavezujuća za vladu. Međutim, kako su se slična obećanja u prošlosti već pokazala kao jalova, opozicija je kao ishitren odbacila predlog vlade da datum referenduma bude već 9. februar, kako bi se pronašlo rešenje po kome bi volja birača bila neopoziva. Predsednik parlamenta predložio je zakone (od po samo dva člana) o referendumu za uključenje u EU i NATO, ali je njihova sudbina ostala neizvesna zbog primedbi pravnih eksperata. Stručnjaci tvrde da su predloženi zakoni „deklaracije“, a ne pravi zakoni, što predstavlja „zloupotrebu pravne forme“. U Sloveniji je, naime, na snazi veoma redak oblik „prethodnog“ referenduma, koji nije naročito uspešan pošto ničim ne obavezuje vlast.

Takozvani zakonodavni referendum je sasvim druga priča, pošto njime narod prihvata ili odbacuje u parlamentu već usvojene zakone. Deo pravnika tvrdi da bi takav referendum u slučaju odlučivanja o ulasku Slovenije u EU i NATO bio ne samo neprimeran (pošto se radi o međunarodnom ugovoru, a ne o zakonu) nego bi stigao na red tek 2004. godine. To je prekasno, pre svega za generale NATO-a, koji ne podnose nervozu podgrevanu sumnjom u većinsko opredeljenje Slovenaca o Savezu (poslednja tv anketa potvrdila je istraživanja, prema kojima je oko 54 odsto građana protiv), pa sa neskrivenim nestrpljenjem očekuju da zvanična Ljubljana odgovori.

Političari se donekle uzdaju u patriotizam plebsa i, mada očekuju da će odgovor za ulazak u obe organizacije biti potvrdan, boje se iznenađenja koja ne bi ispunila očekivanja Brisela. Jasno je da će referendum oko učlanjenja u EU proći glatko. Poslednje istraživanje javnog mnjenja, koje pod firmom Politbaromater sprovodi Fakultet društvenih nauka u Ljubljani, pokazalo je da je u decembru porastao broj pristalica učlanjenja Slovenije u EU, tako da je dostigao najviši nivo u poslednje dve godine (60 odsto), dok je broj onih koji smatraju članstvo u EU nekorisnim pao na 9,4 odsto anketiranih. Potpuno je drugačija slika oko ulaska u NATO. Za razliku od većine ostalih država kojima je ponuđeno članstvo, u Sloveniji je oduševljenje mnogo manje nego što se očekivalo. Na to upozoravaju i strani komentatori koji ocenjuju da slovenačka vlada jeste odana pristupanju NATO-u i Evropskoj uniji, ali „uprkos entuzijazmu vlade po pitanju NATO-a, u zvaničnim krugovima postoji ozbiljna zabrinutost da bi ta mala, neobično stabilna balkanska demokratija mogla da šokira svet ukoliko bi rezultati referenduma dali prednost opstanku izvan NAT–a„. Otuda nije novost da su posle objavljivanja pozivnice NATO-a tadašnji predsednik slovenačke vlade Janez Drnovšek i predsednik države Milan Kučan na konferenciji za štampu u Pragu izrekli tek nekoliko protokolarnih fraza o „velikom danu“, „dobroj poruci za Sloveniju, koja će od sad sedeti za istim stolom sa najvećima koji su je pozvali u svoj političko-vojni klub“, a dopisnica „Dela“ kao najvažniji utisak sa skupa zabeležila da je sve to rečeno „bez smeška“.

Nije bilo malo iznenađenje ni to da, za razliku od Slovačke, Bugarske, Rumunije i ostalih država koje su u poslednoj grupi pozvane u NATO, u Sloveniji vest o pozivnici nije proslavljena šampanjcem na ulicama. Vidno srećan bio je samo američki ambasador u Sloveniji Džoni Jang, koji je saopštenje iz Praga poredio sa uzbuđenjem „mladoženje na dan venčanja“ i zaključio kako je sada moguće „uvesti Sloveniju u sve integracije“. Oduševljenje američkog ambasadora je usahlo nekoliko dana kasnije, prilikom kratke posete američkog ministra odbrane Sloveniji. Možda je Donald Ramsfeld navikao da ga u istočnoevropskim „novim demokratijama“ primaju sa najvišim počastima, ali u Sloveniji je morao da se suoči i sa demonstracijama. „Rumsfeld – Most wanted for crimes against humanity!“ „NATO – GO HOME!“ „You are not welcome!“ To su bile samo neke od parola na plakatima demonstranata ispred ljubljanske kasarne „Franc Rozman Stane“, na kojima je američki ministar odbrane Ramsfeld označen ne samo kao „ratni zločinac“ već mu je poručeno i da NATO u Sloveniji „nije dobrodošao“.

Različiti su razlozi za sve manje interesovanje Slovenaca za projekat učlanjenja u NATO, ali to ne znači da je glavobolja domaćih vlasti manja. Za nastalu situaciju najodgovornija je sama vlada, pošto je dobar deo javnosti ostao užasnut činjenicom da su se predstavnici vlade na početku NATO kampanje verbalno grubo okomili na one koji su se usudili da javnosti upute iole kritičan stav o Savezu. Efekat je bio suprotan od onoga koji je vlast želela – kada su stegonoše učlanjenja poput inkvizitora krenule u čistku oponenata – prikazujući ih kao komunjare, neznalce, notorne lažljivce ili pak sumnjivce nesposobne da „odgovorno raspravljaju o temi tako važnoj za državu“, podrška javnog mnjenja rapidno je splasla. Situaciju je dodatno zakomplikovao slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel, inače ljuti pobornik NATO-a koga su mediji nekoliko puta ulovili u laži. Čupavo je postalo u trenutku kada je u polemici sa jednim od novinskih komentatora rekao da ovdašnji mediji vode „anti-NATO kampanju“ u kojoj je, prema analizama Ministarstva, objavljeno „više stotina članaka“. Potom su se novinari domogli Rupelove „analize“ i otkrili da su ministrove tvrdnje neistinite, pošto su nadobudni analitičari slovenačkog MIP-a u članke „protiv“ NATO-a ubrojali ne samo sve napise u kojima je kompjuterski program „Infoklip“ registrovao reč „NATO“ nego čak i Rupelove karikature i agencijske vesti. Da sve bude gore, plod pomenute analize bio je i „spisak“ nepodobnih novinara, razvrstanih na „NATO protivnike“ i „NATO skeptike“.

OLAKA KAMPANJA: Argumenti „za“ i „protiv“ ulaska Slovenije u NATO nižu se u medijima svakodnevno već više od godinu dana, a suprotstavljene tabore predvode poznate javne ličnosti. Argumente vlade promovišu bivši i sadašnji zvaničnici, dok je centar kritike ulaska u NATO oličen u Mirovnom institutu u Ljubljani i pojedinim fakultetima i medijima. Novi predsednik slovenačke vlade Tone Rop i dalje tvrdi da ulazak države u NATO „neće povećati troškove, ali će povećati nacionalnu bezbednost“, a nije ništa manje originalna ni opaska predsednika parlamentarnog odbora za spoljnu politiku Jelka Kacina, koji tvrdi da upravo NATO – osiguravanjem mira na Balkanu – pozitivno utiče na slovenački izvoz u regionu i, posledično, solidnu privrednu situaciju u Sloveniji. Istovremeno, ministar odbrane Anton Grizold upozorava da Slovenija „ne može sebi da priušti“ klasičnu vojsku (zato je kumovao njenom ukidanju lane), a kao posebno nedostižan i skup smatra sistem protivvazdušne odbrane… Ulaskom u NATO, smatra Grizold, te brige izostaju. U prilog NATO opciji zagovornici najčešće posežu za „nestabilnim Balkanom“, što očito smatraju kao najveći bauk u odlučivanju „o bezbednosti ne samo naše dece već unuka i praunuka“.

Oni koji su svrstani u grupu „NATO-skeptika“ takve argumente pobijaju zdravorazumskim zaključcima, u čemu prednjače rektor Ljubljanskog univerziteta dr Jože Mencinger, ekonomista Bogomir Kovač, sociolog Rastko Močnik, kolumnista Vlado Miheljak, penzionisani pukovnik Slovenačke vojske Milan Gorjanc i drugi. Jedan od urednika ljubljanskog dnevnika „Delo“ čitaoce upozorava da jedan odsto slovenačkog bruto društvenog proizvoda vredi oko 200 miliona dolara. Pa kad neko od američkih vojnih stručnjaka zahteva da Slovenija poveća ulaganja u vojsku za pola do jedan odsto, to je ravno „deficitu javne blagajne ili koliko država daje za sve nezaposlene ili za sve stipendije“. Jože Mencinger ulazak Slovenije u NATO shvata kao korak nazad u odnosu na sadašnje stanje.

„Za Sloveniju ulazak u NATO znači da smo se opet pridružili Istoku. Do pre nekoliko godina je ministar Rupel tvrdio da ćemo, ako nećemo u NATO, ostati na Istoku. A sad je to najednom postala poželjna stvar!? Što se Zapada tiče, tamo već godinama niko nije pristupio NATO-u. Oni koji ranije nisu ušli ni sada ne pokazuju takve ambicije, jer za to nema potrebe. Da sam Estonac, možda bih i sam želeo što pre u NATO, zbog moguće opasnosti od Rusije. U našoj situaciji, međutim, ne vidim zašto bi i Slovenci morali da se plaše Rusa? Da zaključim – bez obzira na to koliko Buš i Putin govorili kako su veliki prijatelji, u celoj priči o proširenju NATO-a podsvesno diriguje prastrah od Rusije. Mogu da razumem druge države, ali mi nije jasno zašto se i mi trpamo u Istok, zašto ne želimo da postanemo normalna zapadnoevropska zemlja? Najzad, kad su u pitanju privredni uspesi i NATO, i tu mogu nešto da kažem, iako samo posredno. Najuspešnije države u poslednjih deset godina su Irska i Finska. Nijedna od njih nije član NATO-a! U Češkoj, Poljskoj i Mađarskoj situacija se pogoršala.“

Nesigurnost vlade u narodno „da“ na NATO referendumu povećava svako istupanje njenih propagatora. Iz dosadašnjih iskustava jasno je da procenat onih koji su za učlanjenje pada svaki put kada se otvore teme o posledicama upotrebe osiromašenog uranijuma, dometu rata u Avganistanu, pripremama za nove ratne igre (Irak). Mada je posle samita NATO-a u Pragu procenat poklonika Saveza porastao na oko 50 odsto (a protivnika pao na 30,3 odsto), ubrzo se odnos vratio na 54:46 (oko 54 odsto protiv). Dakle, još ništa nije odlučeno. Analiza agencije za istraživanje javnog mnjenja CATI iz novembra 2002. pokazala je da bi ulazak u NATO tada podržalo tek 38 odsto, dok se tome protivilo 39 odsto anketiranih. Nije čudo da vlada sad želi da udruži „neproblematično“ izjašnjavanje o ulasku u EU sa „problematičnim“ NATO referendumom, plus da sve to izvede pre rata u Iraku, koji se prema nekim prognozama očekuje posle 28. januara.

Vlada je radi boljeg „informisanja“ javnosti čak otvorila posebnu, besplatnu liniju – Natofon. Tu bi neodlučni građani trebalo da razreše nedoumice oko ulaska u NATO. Desio se efekat bumeranga; jedan od onih koji su pozvali poseban broj telefona izneo je na internet strani http://www.ljudmila.org./matej/nato/ svoje utiske: „Prvo sam zamolio da mi daju tri argumenta ZA ulazak Slovenije u NATO. Operaterka je nekoliko sekundi kucala po tastaturi i onda nabrojala oko deset argumenata. Tada sam je zamolio za tri argumenta PROTIV ulaska u NATO. Dobio sam šokantan odgovor da takve argumente nemaju u kompjuteru!“ Tada se na slovenačku vladu sručila lavina optužbi da zloupotrebljava državne fondove i novac poreskih obveznika za jednostranu propagandu, posebno što nevladine organizacije, iako deklarisane u anti-NATO stavu, u svojim brošurama uredno navode argumente „za“ i „protiv“. Ko je bio uverljiviji u javnoj polemici biće jasno već krajem marta.