Don Kihot bez Sanča

Od dopisnika „Vremena„, Rio de Žaneiro

„Draga Hildita, Aleidita, Camilo, Celia i Ernesto,

Tata“

Rio de Žaneiro – Šifrovana radio-poruka koju je Feliks Rodrigez Mendigutija, agent CIA na specijalnom zadatku u Boliviji, primio dve godine nakon Če Gevarinog oproštajnog pisma, glasila je: „Tata je umoran“ („Papa esta cansado“). Najtraženiji revolucionar u istoriji bio je uhvaćen.

Feliks Rodrigez je posebna vrsta „gusanosa“ ili crva, kako na Kubi nazivaju disidente u američkom egzilu. Za CIA je počeo da radi kao sedamnaestogodišnjak, 1961. godine, kada je kubanskim izbeglicama i američkoj obaveštajnoj službi propao pokušaj zauzimanja Kube – američki debakl koji je u istoriju ušao kao Invazija u Zalivu Svinja. Nakon nekoliko uspešno obavljenih poslova za američku administraciju u Vijetnamu i El Salvadoru, Rodrigez je premešten u Boliviju sa zadatkom da pronađe Čea Gevaru i njegovih šezdesetak gerilaca. U oktobru 1967, nakon vesti o hvatanju Čea stigla je još jedna šifrovana poruka iz komande bolivijske vojske – naredba o sprovođenju operacija „500“ i „600“. Prva šifra „500“ označavala je Čea Gevaru, a „600“ znači – likvidacija. Za bolivijske komandante suđenje Čeu Gevari nije dolazilo u obzir. „Sudski postupak bi i Čeu Gevari i Kubi mogao da donese samo simpatije svetske javnosti“, objašnjava razloge za Čeovu likvidaciju autor njegove biografije Džon Li Anderson. Feliks Rodrigez je veoma brzo morao da odluči o sudbini Čea s obzirom na to da je njegov poslodavac, američka vlada, revolucionara s Kube htela živog.

Za to vreme Če Gevara je sedeo vezan i ranjen u školskoj klupi u malom mestu La Higuera, koristeći i poslednje trenutake života za propagiranje revolucije. „Na Kubi nema škola kao što je ova. To mi zovemo zatvor“, rekao je seoskoj učiteljici Huliji Kortez, koja je tada imala jedva devetnaest godina, komentarišući malu učionicu bez svetla i, usput, lepotu njenih nogu. O poslednjem susretu s Čeom Gevarom Hulija Kortez danas pristaje da razgovara samo za nekoliko stotina dolara. Uvek doda još po neki detalj, kao, uostalom, i svi meštani čije bi selo i bog zaboravio da nije bilo Čea.

SMRTONOSNA IDEJA: Poslednju noć Če Gevara je proveo budan, zbog astmatičnih napada koji su ga mučili od druge godine života. „Kada za to dođe vreme, spreman sam da dam svoj život za oslobođenje jedne latinoameričke zemlje. Za to nikada neću tražiti naknadu“, rekao je Če napuštajući posle šest godina Kubu, mesto predsednika nacionalne banke i ministra industrije. Pomalo razočaran birokratijom i politikom Fidela Kastra, koja se sve više oslanjala na politiku Sovjetskog Saveza, Comandante hasta la siempre predvideo je svoju smrt.

U Boliviju je stigao 1966, da bi dokazao kako Kuba nije bila istorijska slučajnost i da se oružanom revolucijom svaka zemlja može osloboditi imperijalizma. Bolivija je trebalo da bude prva u nizu zemalja u kojima će se revolucijom ukinuti klasne nejednakosti. Če Gevara, koji je računao na podršku potlačenog indogenog stanovništva u Boliviji je naišao na zatvorena vrata. „Ljudi su kao kamenje. O mobilizaciji seljaka nema ni govora“, zapisao je Če u svoj dnevnik. Iz straha od zaraslih i prljavih gerilaca, ali i zbog nagrada koje je obećala bolivijska vlada u saradnji sa CIA za bilo kakvu informaciju o gerili, Gevarina vojska je ubrzo otkrivena i opkoljena.

Agent CIA Feliks Rodrigez je odlučio da sudbinu Čea Gevare, kog je Žan-Pol Sartr okarakterisao kao najpotpunije ljudsko biće, ipak prepusti bolivijskim komandantima, i istoriji. Pronaći i uhvatiti Čea Gevaru nije isto što i ubiti harizmatičnu ličnost s uvek nasmejanim očima, ranjenu, poniženu i iscrpljenu, koja je više podsećala na Isusa iz Nazareta nego na gerilca u prašumi. Feliks Rodrigez je izabrao jednog od vojnika, najpijanijeg od svih, Marija Terana, pokazao mu gde treba da puca – od vrata naniže – i poslao ga u učionicu u kojoj je sedeo Če. „Smiri se. To je jednostavno“, navodno mu je Če rekao videvši da se boji: „Samo ćeš ubiti čoveka.“

Najkasnije kada je Terano, u drugom pokušaju, izrešetao Čeovo telo, nastao je mit o romantičnom ratniku, nežnom borcu, ljubavniku i internacionalisti. Če, koji je sebe rado poredio sa Don Kihotom, nemirnog duha i nepokolebivog u borbi za pravdu, ima sve odlike koje ga danas čine besmrtnim – hrabar, dobar, lep, mlad i mrtav.

(NE)OSTVARENA BUDUĆNOST: Pre nego što je ubijen, Gerilliero heroico koji je želeo da stvori „novog čoveka XXI veka“ zamolio je agenta CIA da prenese dve njegove poruke, jednu upućenu dugogodišnjem prijatelju, predsedniku Kube, drugu supruzi Aleidi Marč. „Kaži Fidelu da će uskoro doživeti pobedu revolucije u Latinskoj Americi i, ako možeš, poruči mojoj ženi da se uda i pokuša da bude srećna.“

Izgledi da će Fidel Kastro doživeti promene u Latinskoj Americi, u smislu Čeove revolucije, bili su mali. Latinska Amerika se nakon Čeove smrti pretvorila u carstvo malih i velikih, korumpiranih i opasnih diktatora i desničara čija je politika vođena direktno iz Vašingtona. Sve veće ekonomsko raslojavanje društva i loša primena neoliberalizma, prouzrokovale su krajem devedesetih ekonomske krize, prvenstveno u Brazilu i Argentini, ali su označile i početak vladavine nove levičarske politike u većini zemalja Južne Amerike.

Trenutno šest država na kontinentu – Argentinu, Brazil, Urugvaj, Čile, Ekvador i Venecuelu – vode političari umerene do ekstremne levice, i to sa uspehom.

Dve godine nakon što je Luis Injasio Lula da Silva izabran za predsednika, Brazil beleži ukupni privredni rast od 5,3 odsto, stabilizovanje valute, najveći porast industrije u poslednjih osamnaest godina (8,3 odsto), povećanje izvoza za 60 odsto, smanjenje nezaposlenosti sa 12,9 na 9,6 odsto i otvaranje 2,1 milion novih radnih mesta. I novoizabrani predsednik Urugvaja, Tabare Vaskez, važi za umerenog levičara, pragmatičara sličnog Luli da Silvi ili predsedniku Čilea, Ričardu Lagosu, a slična situacija je i u Argentini, gde je Nestor Kirhner uspeo da povrati privredu nakon velikog ekonomskog kraha u 2000/2001. godini.

Politička prestrojavanja u Južnoj Americi bi naizgled trebalo da zabrinu SAD, čiji je glavni zadatak – na osnovu sopstvene intepretacije Monroove doktrine – očuvanje političke stabilnosti sve tri Amerike. Ova doktrina u njenom prvobitnom obliku zabranjuje mešanje evropskih sila u politiku zapadne hemisfere, ali su je skoro svi američki predsednici koristili kao zakonsko pokriće za više od šezdeset vojnih ili „humanitarnih“ intervencija u Latinskoj Americi, postavljanje i rušenje raznoraznih diktatora. Trenutno interesovanje američke diplomatije za ovaj kontinent je, međutim, nejasno ako ne i zabrinjavajuće malo i pored direktnih i indirektnih provokacija.

CHE JE CHA(VEZ): Venecuelanski predsednik koji sebe naziva fidelistom, svoju politiku socijalističkom a državu bolivarskom, predstavlja noćnu moru za SAD. Kao nekada Če Gevara, Hugo Čavez otvoreno optužuje američki imperijalizam za sve nesreće sadašnjeg društva. Po definiciji Kondolize Rajs „negativna snaga u regionu“, Čavez je početkom februara s brazilskim predsednikom potpisao ugovor o kupovini dvadeset i četiri borbena aviona tipa „super tucano“. Pored toga, on vodi i pregovore sa Rusijom o kupovini pedeset aviona MiG-29, četrdeset helikoptera, 100.000 kalašnjikova, i tvrdi da Amerika već duže vreme organizuje njegovu likvidaciju i vojnu intervenciju u Venecueli. „Bolivarska republika“ je jedna od najvećih zemalja izvoznica nafte u SAD – 15 odsto američke nafte dolazi iz Venecuele – a Čavezove pretnje o prodaji rafinerija i sve užurbanije traženje načina za dopremanje venecuelanske nafte do Kine, nateralale su Sjedinjene Države da razmisle gde će naći 1,4 miliona barela dnevno, koliko sada uvoze iz Venecuele. Hugo Čavez koristi svaku priliku da Bušovu administraciju upozori na opasnost od bilo kakvog napada ili mešanja u politiku Venecuele. „Svaka agresija američke vlade protiv mene ili Venecuele značiće trenutnu obustavu izvoza nafte za SAD.“ U Nju Delhiju Čavez je dodao da će iste takve sankcije biti uvedene u slučaju napada na bilo koju zemlju Latinske Amerike. Preuzimajući ulogu policajca u Latinskoj Americi, Hugo Čavez se najotvorenije do sada meša u tradicionalnu politiku Vašingtona. On, po mišljenju većine stručnjaka, ne blefira, već svesno traži sukob sa SAD. Za to ima više razloga. Prema analizi instituta Stratfor, jedna od mogućnosti je Čavezovo uverenje da je vreme za potpuno sprovođenje ideja njegove bolivarske revolucije, koja isključuje svaku saradnju sa „imperijalističkim zemljama“. Takođe je moguće da Čavez smatra da bi obustava izvoza povećala cenu nafte koja bi u tom slučaju mogla preći granicu i od šezdeset dolara po barelu. Treća mogućnost je da računa na „glad“ kineske privrede, kao i dobre odnose sa Indijom i svim ostalim „prijateljskim“ zemljama u Južnoj Americi. Bilo kako bilo, Čavez se nedavno sastao i s predsednikom Katara, posle čega će se sastati i s iranskim predsednikom, što sigurno neće ostati nezapaženo.

Fidel Kastro, koji se bliži svom prirodnom kraju, već odavno u Čavezu vidi svog naslednika. Za razliku od Čea Gevare, venecuelanski predsednik bi mogao da preživi američki pritisak. Uostalom, „revolucionari ili pobeđuju ili umiru“, kako je rekao Če Gevara.