Na pomolu je nova "kulturna" revolucija sa globalnim posledicama, ali u kojoj glavnu ulogu igraju soja, pirinač, uljane palme i repica, ječam, žito, razne celulozne materije i njegovo veličanstvo kukuruz. Ričard Vorbarton, konsultant za poljoprivredu jedne britanske konsultantske kuće, smatra da je još teško proceniti da li je ovaj skok cena hrane ciklična ili strukturalna pojava, ali upozorava da će i, ako se ispostavi da je ciklična, "taj ciklus dugo potrajati"
Farmera Denisa Milera iz Lotona u Severnoj Dakoti muče slatke prolećne muke. Više od 90 odsto ukupnog prinosa od uljane repice u Americi potiče baš iz njegove države. Ali, šta god sad da poseje na svom imanju koje se proteže na više od 1200 hektara, bogato će požnjeti. U poslednjih šest meseci cena žita se udvostručila, ali i cene prinosa od ječma, soje, suncokreta i uljane repice vrtoglavo skaču.
O kukuruzu da i ne govorimo. „Napokon pravi razlozi za optimizam“, kaže Miler. Njegove kolege u kudikamo toplijoj Maleziji i Indoneziji nemaju tih muka. Iz hektara zemlje pod uljanom palmom „iscedi“ se osam puta više ulja nego od hektara pod sojom, i još više nego od uljane repice, koja na ovoj lestvici drži treće mesto. Više kalorija od prinosa po hektaru dobija se jedino od šećerne trske. Cena palminog ulja za godinu dana skočila je za 70 odsto, pod uljanom palmom danas je čak osmina površine Malezije, a još više u Indoneziji.
Istovremeno, apetit tržišta je toliki da se ne da lako zadovoljiti. Rafinerija na istoku Malezije nova je da se još sija, ima kapacitet da preradom 116.000 tona palminog ulja godišnje dobije 110.000 tona biodizela, i glicerin, dragocen nusproizvod. Danas zvrji prazna, poput mnogih novoizgrađenih rafinerija u Maleziji, u iščekivanju repromaterijala. Uljana palma zaprema manje obradive zemlje, ali je treba dugo gajiti. Uz to, suša u Jugoistočnoj Aziji dodatno je umanjila ponudu.
NEREDI ZBOG HRANE: Za to vreme, daleko od oranica Severne Dakote i rafinerija podno malezijskih džungli, Abel Odžuku, krojač iz Lagosa, prestonice Nigerije, kaže da kući umesto tri nosi jednu veknicu hleba. Cena pšenice u naftom bogatoj Nigeriji je u poslednjih godinu dana skočila za 50 odsto. Skočio je i prosečan dohodak, koji se udvostručio u prvoj polovini ove decenije, i sada iznosi nešto manje od 600 dolara mesečno. Poput mnogih svojih sunarodnika, Odžuku sve radije jede hleb od žitarica nego lokalnu ebu koja se pravi od korena jedne biljke. Potrošnja pšenice u Nigeriji po glavi stanovnika utrostručila se od 1995. do 2005. godine i danas se kreće oko 20 kilograma godišnje.
No, ono što krojača Odžukua još uvek nagoni na samoodricanje, u drugim krajevima sveta ljude tera u očaj. Početkom godine u Pakistanu su izbili neredi zbog nestašice žita i pšenice. Neredi su izbili i u Indoneziji, zbog nestašice soje. Egipat je zabranio izvoz pirinča u pokušaju da obuzda cene hrane, dok je Kina intervenisala na cenama svih osnovnih životnih namirnica, poput jestivog ulja, žitarica, mesa, mleka i jaja. Dok zapadni potrošač više uzdiše zbog skoka cene nafte, a svet obiluje dramatičnim događajima, vesti o neredima koji zbog hrane izbijaju čas u Meksiku i Uzbekistanu, čas u Senegalu i Gvineji, a čas u Jemenu, dobijaju trećerazredan plasman.
Žak Diuf, generalni direktor Organizacije za hranu i poljoprivredu (FAO), kaže za britanski „Fajnenšel tajms“ da se mnoge vlade u svetu suočavaju sa velikim izazovom da omoguće svojim sunarodnicima pristup hrani po razumnoj ceni, dok su prinuđene da uvoze skupu hranu. Prema podacima Svetskog programa za hranu Ujedinjenih nacija, trećina stanovništva na svetu živi u zemljama gde se cene hrane regulišu instrumentima komandne ekonomije, zabranom rasta ili zabranom izvoza. Upozorenje koje šalju čelnici organizacije koja je sebi dala u zadatak da ove godine nahrani više od 70 miliona gladnih još je dramatičnije. Uz ovako vrtoglav rast cena hrane u svetu, Svetski program za hranu suočava se sa neprijatnom dilemom. Organizacija je već prinuđena da smanji količinu hrane po glavi gladnog stanovnika, a uskoro će morati neke i da izbriše sa svog spiska. U njihovom budžetu već zjapi rupa od 500 miliona dolara, što je neophodno samo za tekuće operacije. I sve se to dešava u trenutku kada su Ujedinjene nacije počele da se hvale da su tokom poslednjih deset godina smanjile broj neuhranjene dece mlađe od pet godina.
CIKLUSI: Skoka cena hrane u svetu ciklična je pojava, a na kratak rok zavisi i od meteorologije. Uticaj klimatskih promena već je vidljiv u Australiji koju je pogodila jedna od najgorih suša i desetkovala prinose. Druge krajeve sveta pogodile su strašne poplave, koje nisu mimoišle ni Evropu. Osim sezonskih, prinose ugrožavaju i mnogo dugotrajnije klimatske promene, kako upozoravaju stručnjaci, koje su počele da uzimaju maha ali i danak u prinosima. No, na skok cena hrane u prošlosti zemljoradnici širom planete odgovarali su pojačanom proizvodnjom. Množila su se znanja pa je zemljoradnja postajala sve modernija, što je pomoglo da se ravnoteža između ponude i tražnje brže uspostavi. Ta revolucija, međutim, već se dogodila i apetit za kalorijama danas je mnogo teže zadovoljiti. Na pomolu je nova „kulturna“ revolucija sa globalnim posledicama, ali u kojoj glavnu ulogu igraju soja, pirinač, uljane palme i repica, ječam, žito, razne celulozne materije i njegovo veličanstvo kukuruz. Ričard Vorbarton, konsultant za poljoprivredu jedne britanske konsultantske kuće, smatra da je još teško proceniti da li je ovaj skok cena hrane ciklična ili strukturalna pojava, ali upozorava da će i ako se ispostavi da je ciklična, „taj ciklus dugo potrajati“. On dodaje i da su mogućnosti za znatan porast prinosa po hektaru neke kulture već u priličnoj meri iscrpljene i da su se od 1950. do 2000. više nego udvostručili. „Ukoliko se ovaj trend nastavi“, upozorava direktor FAO-a Diuf, „imaćemo i nestašicu hrane, a ne samo nestašicu sredstava da dođemo do hrane“. Cene hrane rastu toliko vrtoglavo da je ova agrarna inflacija već dobila svoju kovanicu – „agflacija“. Tražnja se, međutim, ne smiruje i treću godinu zaredom nadmašuje ponudu. Za neke kulture statistika je još alarmantnija. Sedam godina uzastopce potrošnja žita u svetu premašuje njegovu proizvodnju. Istovremeno, državne zalihe hrane nikada nisu bile na nižem nivou.
Sve snažnija srednja klasa u zemljama u razvoju, od Rusije preko Kine, do Indije, traži sve više proteina, od svinjetine, govedine i pilića, do pice i sladoleda. U poslednjih nekoliko godina zemlje u razvoju imale su veoma dinamičan period rasta, koji je na prosečnom godišnjem nivou premašivao i sedam odsto. Milionima ljudi širom planete sada je dostupna bolja i kaloričnija hrana. Potrošnja mesa u Indiji, gde polovinu stanovnika čine vegetarijanci, u poslednjih 14 godina porasla je za gotovo 40 odsto, procenjuje „Goldman Saks“. Potrošnja mleka i mlečnih proizvoda u Indiji je samo za poslednjih godinu dana skočila za više od 200 odsto. U globalnoj kompaniji Nestle, lideru u otkupu mleka u Indiji, procenjuju da bi se potrošnja mogla i utrostručiti u naredne četiri godine.
Vlasti u Indiji prošlog leta bile su prinuđene da zabrane izvoz mleka. Punomasno mleko u prahu je 2002. godine na svetskom tržištu koštalo oko 1500 evra po toni, da bi cena počela ubrzano da raste i danas se kreće oko 4000 evra po toni. Ovolika potražnja za mesom pojačala je potražnju za stočnom hranom, jer i stoka troši kalorije. Uz sve to, cena đubriva i goriva za mehanizaciju sve je skuplja, kao i transport.
Međutim, globalna srednja klasa (da o stoci i ne govorimo) ima još jednog krupnog konkurenta na putu za hranom kao pogonskim gorivom. Vrtoglav skok cena hrane u svetu poklopio se sa jednako dramatičnim skokom cene nafte na svetskom tržištu. Hrana je, u međuvremenu, postala pogonsko gorivo za ljude isto koliko i za automobile. Od Indije do Indijane, rafinerije za etanol i biogoriva gutaju tone hrane koja neće završiti na nečijem stolu niti u nečijem valovu, već u nečijem rezervoaru.
POMAMA: U SAD je za samo nekoliko godina 40 miliona tona kukuruza umesto na trpezi završilo u rafineriji, što je čak četiri odsto svetske proizvodnje. Za svoje pregalaštvo, američki farmeri nagrađeni su višestrukim subvencijama i državnim podsticajima, iako njihovo zanimanje postaje sve unosnije. Uz to, istraživanja pokazuju da ova pomama za biogorivom ostavlja rđave posledice na životnu okolinu. Broj fabrika za dobijanje etanola u SAD se utrostručio u poslednjih osam godina, što se poklapa sa trajanjem Bušove administracije, i danas ih je 140, dok se od Minesote do Teksasa gradi još 60. U obraćanju naciji prošle godine predsednik Buš upozorio je na opasnost od „energetske zavisnosti“ i podstakao proizvodnju biogoriva. Prošle godine doneo je zakon kojim se zahteva da se proizvodnja biogoriva upetostruči do 2022, i bude na nivou od 136 milijardi litara, dok su SAD prošle godine proizvele jedva 22 milijarde litara ovog goriva, od četvrtine kukuruznog prinosa u zemlji koja je najveći izvoznik kukuruza u svetu. To znači da će u narednim godinama nove tone kukuruza biti preusmeravane u rafinerije.
Žan Zigler, ekspert UN-a za glad u svetu, nedavno je u izjavi za britanski „Ekonomist“ nazvao sve jače podsticaje uzgoja hrane za gorivo „zločinom protiv čovečnosti“ i zatražio petogodišnji moratorijum. Ove rafinerije troše i mnogo energije, kao i vode, koja takođe postaje sve skuplja roba.
U svetlu svega ovoga sve je jasnija bitka koja se vodi pred Svetskom trgovinskom organizacijom, gde su pregovori između bogatih i siromašnih zemalja zapali u ćorsokak upravo zbog izdašnih subvencija koje se iz državne kase slivaju u privatne zemljoposedničke u razvijenim zemljama. Uprkos naporima da obuzdaju izdatke za poljoprivredu, 40 odsto budžeta Evropske unije i dalje odlazi upravo na ovaj sektor. Vrtoglav rast cena prati i pirinač, od koga zavisi preko dve i po milijarde stanovnika Azije. Početkom marta cena tajlandskog pirinča, koji je merilo na svetskoj berzi, preskočila je psihološku granicu od 500 dolara po toni, a mnoge vlade prinuđene su na interventni uvoz. Robert Zigler, direktor Međunarodnog instituta za pririnač u Manili, na Filipinima, kaže da političari moraju ozbiljno da shvate sva ova upozorenja. „Istorijski gledano, trebalo bi da se zabrinemo jer su nestašice pirinča u prošlosti uvek bile praćene neredima“, kaže Zigler za „Fajnenšel tajms“.
A neredi su već počeli. Na Filipinima zbog pirinča, u Meksiku zbog kukuruza. U Italiji nije bilo nereda, ali su potrošači bojkotovali i nisu kupovali testenine zbog toga što su proizvođači podigli cene. S druge strane, promotivna cena jestivog ulja u supermarketu francuskog lanca Karfur u jednom gradu u Kini izazvala je stampedo potrošača u kome su poginule tri a povređena 31 osoba.
„Svi hoće da jedu kao Amerikanci“, kaže za „Njujork tajms“ Danijel Bas, iz konsultantske kuće AgResource iz Čikaga, svetskog epicentra trgovine žitaricama. „Ali, za uzgoj tolike hrane biće nam potrebne još dve ili tri planete.“
Sve donedavno činilo se da su biogoriva najzgodniji obnovljivi izvor energije koji bi civilizaciju mogao osloboditi zavisnosti od ekološki nepodnošljivih i sve skupljih fosilnih goriva – proizvodnja biogoriva istovremeno podstiče ekonomski razvoj ruralnih, poljoprivrednih područja, a kako se do pre nekoliko nedelja smatralo, smanjuje emisije ugljen-dioksida za više od 20 odsto.
Međutim, prema rezultatima studije objavljene u poslednjem broju časopisa „Science“, biogoriva možda baš i nisu idealno rešenje problema globalnog zagrevanja. Računarski model koji je razvio tim Timotija Serčingera sa Univerziteta Prinston pokazuje da bi biogorivo dobijeno iz kukuruza zapravo moglo udvostručiti emisije takozvanih gasova staklene bašte u narednih 30 godina. Bilo je još sličnih studija, a Serčinger svoje rezultate, koji su zabrinuli ekologe širom sveta, objašnjava time što će više nego isplativo uzgajanje kultura za proizvodnju goriva podstaći poljoprivrednike širom sveta da raskrčuju šume i pašnjake.
Inače, biogoriva, što je naziv za sve materije biljnog i životinjskog porekla koje mogu da sagorevaju (i tako oslobađaju energiju), i sama su zagađivač atmosfere, ali je njihova ključna prednost u odnosu na naftu i gas to što biljke od kojih nastaju vezuju ugljen-dioksid iz atmosfere pri svom uzgoju.
Zahvaljujući tom gledištu, proizvodnju biogoriva su tokom poslednje decenije izuzetno podsticale međunarodne organizacije i vlade mnogih zemalja. Po direktivama Evropske unije, njene članice su obavezne da do 2010. godine podignu upotrebu biogoriva u saobraćaju na 5,75 odsto, a naredni cilj je da se do 2020. godine dostigne 10 odsto upotrebe. Međutim, ako se biogoriva budu proizvodila na štetu prirodnih zelenih oaza, njihov efekat bi mogao biti fatalan kako pokazuje Serčingerovo istraživanje.
Ideja upotrebe biogoriva za pokretanje vozila uopšte nije nova – prvi dizajnirani Otovi i Dizelovi motori sa unutrašnjim sagorevanjem koristili su etanol i druge materije biljnog porekla. Danas postoji čitav niz biogoriva i ona se uglavnom dele na goriva prve, druge i treće generacije.
Biogoriva prve generacije dobijaju se manje-više konvencionalnim tehnologijama. U ovu grupu spadaju u našim krajevima izuzetno popularni biodizeli koji se dobijaju iz biljnog ulja ili životinjskih masti, zatim etanol i drugi alkoholi koji se mnogo koriste u Brazilu i koji nastaju fermentacijom šećera, skroba i celuloze, kao i metan i drugi biogasovi koje stvaraju takozvani anaerobni mikroorganizmi.
Ovim gorivima se, zapravo, najčešće prigovara da su nehumana i da bi njihova masovna upotreba smanjila količinu hrane na planeti – dok dobar deo čovečanstva živi na ivici gladi, ne deluje naročito razumno podsticati sagorevanje hranljivih namirnica u automobilskim motorima. Zbog tih prigovora se sve više koriste biogoriva druge generacije – to je pre svega biomasa, koju čine nejestivi drvni otpad ili biljni ostaci ratarskih kultura poput slame, šaše i tuluzine. Biomasa pri sagorevanju takođe daje energiju, a odnedavno se od ovih materijala proizvodi i vodonik.
Inače, u Srbiji je biomasa obnovljivi izvor energije sa najvećim potencijalom – prema trenutnim procenama, ukupna količina biomase može da oslobodi energiju koja je ekvivalentna sagorevanju blizu 2,6 miliona tona nafte i čini oko 80 odsto ukupnog potencijala obnovljivih izvora u Srbiji.
U treću generaciju spadaju biogoriva koja se dobijaju iz algi, koja su za razliku od većine drugih, razgradljiva. Sama proizvodnja ovakvog goriva je čak 30 puta efikasnija nego kad se gorivo dobija uzgojem kopnenih kultura.
S. Bubnjević
Čak 72 sata nakon katastrofalnih poplava koje su zadesile region Valesnije u Španiji i dalje ima ljudi do kojih pomoć ne može da stigne. Pedro Montalvo iz Valensije kaže za „Vreme” da su prodavnice prazne, mnogi su bez krova nad glavom i svaka pomoć je dobrodošla
Dok je samo 30 odsto građana SAD uzbuđeno zbog predsedničkih izbora 5. novembra, ostatak uglavnom oseća anksioznost ili frustraciju
Broj poginulih u katatsrofalnim poplavama u Valensiji prešao je 200. Katastrofa dobija nove razmere, preživeli mole za pomoć jer nemaju hrane, ni vode za život
Bugarske nacionalističke organizacije i Savez bugarskih pisaca sukobili su se sa svetski poznatim glumcem i režiserom Džonom Malkovičem, koji trenutno postavlja predstavu „Oružje i čovek“ Bernarda Šoua u Sofiji. Oni tvrde da je predstava stara 120 godina „antibugarska“ i žele da bude uklonjena iz repertoara
Nemačka auto industrija nalazi se u problemima zbog prelaza na proizvodnju električnih automobila. Sunovrat kompanije Folksvagen samo je još jedan primer toga da nemačka privreda prolazi kroz buran period
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić trebalo je da ne oklevajući ni časa ode među od bola skrhane Novosađane. Tamo mu je bilo mesto, više od svih drugih zvaničnika
Da je neka građevinska inspekcija radila svoj posao, da se pridržavalo zakona i pravila profesije, sigurno je da se tragedija na železničkoj stanici u Novom Sadu ne bi desila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
