U maju ove godine rusko izdanje "Forbsa" objavilo je listu najbogatijih ljudi u Rusiji. Lista je svojevrsni odgovor na pitanje "ko je ko" (bio) u Rusiji, u vreme Jeljcina, ali i sada. Posle nje, uvek aktuelna tema u Rusiji, odnosi oligarha i vlasti, dobila je novu dimenziju. Pošto u Rusiji pojavljivanje na takvoj listi može biti veoma opasno, zbog nezakonito stečenog bogatstva, a pogotovo u jeku Putinove borbe protiv oligarha
Prošlog petka uveče u Moskvi je ubijen Pol Hlebnjikov, glavni urednik ruskog izdanja američkog časopisa „Forbs“. Hlebnjikov je ubijen prilikom izlaska iz kancelarije, na način koji umnogome podseća na poruke koje takvim „rukopisom“ ostavljaju mafijaši. Za sada je poznato da je na njega pucalo više napadača, a ruska policija smatra da je u pitanju naručeno ubistvo, mada, kako kažu, ni ostale opcije nisu isključene.
Njegova aktivnost i članci su, takođe po mišljenju policije, najverovatniji motiv ubistva. Glavna Hlebnjikovljeva tema, kojom je stalno bio preokupiran, bili su ruski bogataši, tzv. oligarsi, njihovo bogatstvo i način na koji je stečeno. Prema njima je bio veoma kritičan, što ga je učinilo vrlo nepopularnim u onom sloju ruskog društva koji nije preporučljivo dirati.
NAPAD NA BEREZOVSKOG: Hlebnjikov je skrenuo pažnju na sebe još 1996, kada je objavio članak pod nazivom „Kum Kremlja“, u kojem je tvrdio da Boris Berezovski, tadašnji zamenik sekretara Saveta bezbednosti Rusije, u stvari upravlja zemljom. Zbog ovog teksta Berezovski je podneo tužbu Kraljevskom sudu u Londonu, i kada je dobio izvinjenje od časopisa, tužba je povučena. Na osnovu istog teksta, pet godina kasnije, pojavila se Hlebnjikovljeva knjiga sa istim junakom u glavnoj ulozi, s malo širim naslovom – Boris – kum Kremlja, ili priča o pljački Rusije, koja je postala bestseler. Nakon atentata u Moskvi, Berezovski se iz svog sedišta u Londonu, gde sada živi pod drugim imenom pošto je bio prinuđen da pobegne iz Rusije, obratio novinarima i rekao da ne zna zašto je Hlebnjikov ubijen, ali da pretpostavlja da se to desilo zbog „nepažljivog baratanja činjenicama“.
Da se, međutim, nije bavio samo bogatašima pokazuje još jedna knjiga koja je privukla pažnju – Razgovor sa varvarinom – u kojoj je pisao o svojim kontaktima sa komandantom čečenskih pobunjenika Koz-Ahmedom Nukajevom. Sve to pokazuje da se radilo o pravom profesionalcu, u ovom slučaju, možda isuviše doslednom i previše revnosnom.
„On je dobro poznavao Rusiju i veoma je voleo tu zemlju“, izjavio je Stiv Forbs, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Forbs. Pol Hlebnjikov je, inače, kao dete ruskih emigranata američki državljanin. Školovao se u Americi i Engleskoj i specijalizovao se za ekonomska zbivanja u Rusiji i u drugim istočnoevropskim zemljama. U „Forbsu“ je počeo da radi 1989, a u aprilu 2004. postao je glavni urednik ruskog izdanja ovog američkog časopisa.
U maju ove godine rusko izdanje „Forbsa“ objavilo je listu najbogatijih ljudi u Rusiji. Lista je svojevrsni odgovor na pitanje „ko je ko“ (bio) u Rusiji, u vreme Jeljcina, ali i sada. Posle nje, uvek aktuelna tema u Rusiji, odnosi oligarha i vlasti, dobila je novu dimenziju. Pošto u Rusiji pojavljivanje na takvoj listi može biti veoma opasno, zbog nezakonito stečenog bogatstva, a pogotovo u jeku Putinove borbe protiv oligarha, njenim objavljivanjem Hlebnjikov je dirnuo u pravo osinje gnezdo. Reakcije onih koji su se našli na njoj nisu bile nimalo prijatne. Mnogi su bili besni što su se našli na listi, jer ne žele da previše skreću pažnju na sebe. Takođe, mnogi oligarsi koji su se oglasili nisu krili da su ozlojeđeni, tvrdeći da je procena „Forbsa“ preterana, jer navodno časopis nema načina da tačno proceni veličinu njihove imovine. Hlebnjikovu je prećeno, ali je on stalno govorio da su pretnje upućene časopisu, a ne njemu.
PRVI PUT NA SUDU: Bura koju je lista bogatih izazvala ne može se smatrati iznenađenjem, naročito kada se imaju u vidu imena prve desetorice na njoj. Prvi među njima, naravno i najbogatiji, Mihail Hordokovski, već se mesecima nalazi u zatvoru, a prošlog ponedeljka je prvi put ušao i u sudnicu. Optužen je za utaju poreza i malverzacije prilikom privatizacije jednog preduzeća. Firma Jukos, najveći ruski proizvođač nafte, čiji je on jedan od vlasnika, takođe se nalazi pred sudom zbog neplaćanja poreza (vidi „Vreme“ br. 705). Prvi pratilac Hordokovskog po bogatstvu, Roman Abramovič, nalazi se u Engleskoj; smatra se da je i on, poput svog nekadašnjeg mentora, Borisa Berezovskog, pobegao iz zemlje, mada protiv njega nije podignuta nikakva optužnica. Ostali koji su na listi, bar među prvih deset, za sada nisu optuživani nizašta, mada su i te keko poznati. To, na primer, važi za Viktora Vekselberga, koji je nedavno kupio kolekciju Faberžeovih jaja, zatim za Majkla Fridmana, vlasnika Alfa banke, ili Vagita Alekperova, vlasnika Lukoila.
Oni koji su bili nezadovoljni oglasili su se, poput dvojice bogataša koji su želeli da ostanu anonimni. Jedan je izjavio da „oni (magazin) nisu mogli da izaberu gore vreme i mesto… Jedina reakcija koju ja imam na diskusije o nečijem bogatstvu jeste visok pritisak…“ Koliko je nepoželjno pojaviti se na takvom spisku govori izjava drugog, koji tvrdi da je „pojavljivanje na takvoj listi pozivnica da prozvani postane glavna meta vlasti“. Podsetimo samo da je „Forbs“ 2003. objavio spisak sto najbogatijih ljudi u Kini, koji je doveo do toga da neki od njih budu uhapšeni.
OPASNO PO ŽIVOT: Ubistvo Hlebnjikova ponovo je podsetilo na sudbinu ostalih novinara u Rusiji koji su nastradali iz sličnih razloga: kako navode ruski listovi, samo u ovoj godini ima ih šestoro. Svi su stradali daleko od Moskve i drugih velikih gradova u Rusiji, zbog kritike nekog lokalnog mafijaša, koji je svoju imovinu stekao na sličan način kao i njegovi „parnjaci“ u velikim ruskim centrima ekonomske moći. To znači da Hlebnjikov nije bio jedini, on je bio samo najpoznatiji, i zasigurno, jedan od najhrabrijih.
Na kraju, ostaje pitanje da li će njegovo ubistvo nešto promeniti. Za onima koji su ga ubili i dalje se traga. Ukoliko je zaista ubijen, kako to pretpostavlja ruska policija, zbog svojih članaka, brutalnim činom njegovog ubistva prethodni tekstovi koje je napisao samo će izazvati još veću pažnju. Borba protiv oligarhije koja se u Rusiji vodi, doduše, ne uvek sa jasnim motivima, a još manje sa jasnim ishodom, i kojoj je on sam doprinosio na svoj način, nastavlja se svojim tokom koji, nažalost ne isključuje buduće slične tragične posledice.
Mihail Hordokovski – 15,2
Roman Abramovič – 12,5
Viktor Vekselberg – 5,9
Mihail Prohorov – 5,4
Vladimir Potanjin – 5,4
Majkl Fridman – 5,2
Vladimir Lisin – 4,8
Oleg Deripaska – 4,5
Aleksej Mordašov – 4,5
Vagit Alekperov – 3,9
Posle sloma komunizma u Rusiji se naglo prešlo na kapitalistički način proizvodnje. Usledila je brza privatizacija, gotovo bez ikakve kontrole, u kojoj je vladalo pravilo – ko šta zagrabi i ko se bolje snađe. Do 1996. privatizovan je najveći deo nekadašnje državne i narodne svojine. U početku su radnicima deljene akcije firmi u kojima su radili, a sa kojima oni niti su znali, niti su mogli nešto da učine. Kupovinom takvih akcija delovi velikih kompanija nekadašnjeg Sovjetskog Saveza dolazili su u ruke sadašnjih milijardera. Drugi način za kupovinu firmi i ustupanje kontrole nad resursima bio je njihova kupovina po niskim cenama i preko veze; tako je ogroman deo ruskog državnog bogatstva preko noći došao u posed malog broja ljudi. Po istraživanju Pola Hlebnjikova, sto najbogatijih ljudi u Rusiji danas kontroliše četvrtinu njenog bogatstva. Ekonomska moć obezbedila je i politički uticaj, naročito u vreme vladavine prvog predsednika Ruske Federacije, Borisa Jeljcina. Milijarderi na poziciji njegovih savetnika, kontrolisali su čitavu političku situaciju u zemlji, i praktično vladali njome. U tome je prednjačio Boris Berezovski, koji je bio na položaju zamenika sekretara Saveta bezbednosti Rusije, a po mišljenju mnogih, i stvarna vlast u zemlji.
Dolaskom Vladimira Putina na vlast 2000. situacija počinje da se menja. Potonuće podmornice „Kursk“ i oštra kritika rukovodstva, koju je tada uputila ruska medijska kuća NTV, na čijem se čelu nalazio Vladimir Gusinski, označili su početak sukoba vlasti sa bogatašima. Gusinski je uskoro morao da pobegne iz Rusije i sada se nalazi u Izraelu, a Rusija traži njegovo izručenje. Njegovim stopama krenuo je i Boris Berezovski, koji se nastanio u Londonu, gde i sada živi pod novim imenom. Iako su podržali Putinov izbor, milijarderi su 2001, kako se često navodi u medijima, sklopili s njim neku vrstu dogovora, „džentlmenski sporazum“, po kome se oni neće mešati u politiku, a on neće ispitivati poreklo njihovog bogatstva.
Do hapšenja Platona Lebedeva u avgustu prošle godine, jednog od glavnih akcionara najveće ruske naftne kompanije Jukos, situacija je bila relativno mirna, ali je hapšenje Mihaila Hordokovskog u oktobru 2003. pokrenulo pravu lavinu. Hordokovski, najbogatiji čovek u Rusiji, počeo je da finansira političke partije opozicione vladajućoj, a izgleda da je odlučio da se i sam bavi politikom (smatra se da je imao predsedničkih ambicija) i tako dao Putinu i ruskim vlastima povod da krenu protiv njega. Uhapšen je zbog utaje poreza i finansijskih malverzacija. Oni koji ga brane smatraju da je njegovo hapšenje politički motivisano, ali se pri tom zaboravlja da je on možda zaista kriv za ono za šta ga optužuju. Sa svakim novim sukobom stalno se otvara i pitanje revizije dosadašnjih privatizacija, iako je ruski predsednik Vladimir Putin više puta naglašavao da toga neće biti. Hapšenje Hordokovskog prinudilo je još neke, poput Romana Abramoviča, novog vlasnika londonskog Čelsija, na bekstvo iz zemlje, za svaki slučaj, iako nije optužen. Situacija je kulminirala tužbom države protiv Jukosa za utaju poreza, a taj spor još traje.
Za sve to vreme ostali deo oligarhije trudi se da ne skreće preterano pažnju na sebe i da bude „poslušan“ prema ruskim vlastima.
Aleksandar Gordejev, izdavač magazina „Rašaz Njuzvik“ čije je sedište u istoj zgradi gde i „Forbs“, prvi je priskočio u pomoć Hlebnjikovu. Tada mu je Hlebnjikov, koji je još bio pri svesti, rekao da je prepoznao ubicu, kao i da ne zna zašto je pucano na njega. Nažalost, Hlebnjikov nije bio u mogućnosti da atentatora identifikuje, jer je izdahnuo u bolnici, na putu do operacione sale.
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
