Diplomatski okršaj

„Iako neki žele da raspravu ponovo okrenu u pravcu traženja krivice i grehova u sopstvenim redovima… sada je situacija ipak toliko jasna da bi se još iko ulovio u zamku takvog slepila. Ovoga puta mi Slovenci nemamo šta sebi da prebacimo! Hrvatska najava da će u Jadranu proglasiti isključivo ekonomsku zonu stigla je kao tramontana iz vedra neba, iako se mogla naslutiti još poodavno!“ Citat iz uvodnika „Subotnjeg priloga“ ljubljanskog „Dela“ samo je jedan u nizu ogorčenih komentara na račun hrvatske politike, u slovenačkim medijima posle do sada najozbiljnijeg diplomatskog okršaja u slovenačko-hrvatskim odnosima. Ostrašćene komentatore i političare podržava i javno mnjenje s obe strane granice, što celom sporu daje posebnu težinu – od 69 do 85 odsto ispitanika u Sloveniji ocenilo je poteze slovenačke diplomatije kao „odgovarajuće“.

Formalan povod za najnovije zahlađenje bila je izjava hrvatskog ministra spoljnih poslova Tonina Picule – da Slovenija „nema izlaz na otvoreno more“ – i najave zvaničnog Zagreba da će na jesen u Jadranu uspostaviti režim svoje „isključivo ekonomske zone“ i sve to uprkos činjenici da međa između dve države još uvek nije određena. Odmah posle Piculine izjave usledilo je povlačenje slovenačkog ambasadora iz Zagreba; ambasador Peter Bekeš pozvan je „do daljnjeg“ na „konsultacije“ u Ljubljanu, čime ne samo da je snižen rang diplomatskih odnosa već je slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova uputilo i nekoliko diplomatskih nota i protesta u Brisel i Zagreb.

ILUZIONISTI & OSTALI: Predistorija slovenačko–hrvatskih sporova vuče svoje korene još od osamostaljenja obe države. Odnose opterećuju nerazrešena pitanja vraćanja duga štedišama Ljubljanske banke u Zagrebu, deoba nuklearne elektrane „Krško“, sporenja oko granice na kopnu i moru i još sijaset ništa manje ozbiljnih problema. U celoj toj stvari čista je perverzija da se dve države još uvek ljuto spore oko nerazrešenih pitanja granice na kopnu i moru i to posle više od jedne decenije od raspada bivše SFRJ, sada kada ostala razgraničenja između naslednica nekadašnje SFRJ više nisu problem. Istina, pre dve godine činilo se da je dobar deo nabrojanih pitanja potpuno rešen kada je u Rijeci parafiran sporazum Drnovšek–Račan. Po tom sporazumu 80 odsto Piranskog zaliva pripada Sloveniji, koja se zauzvrat odrekla svoja četiri zaseoka koja su ostala u Hrvatskoj. Osim toga, službeni Zagreb Ljubljani priznao je „prolaz“ kroz poseban pojas mora sve do međunarodnih voda. Dogovoreno je i rešenje za nuklearku „Krško“ koje bi bilo povoljno po Hrvatsku, pošto je pitanje skladištenja nuklearnog otpada i razgradnje elektrane odloženo za budućnost. Sve to je, međutim, ostalo na svečanim potpisivanjima protokola i foto-terminima a krajnji rezultat je više nego mršav. Na jedvite jade je ratifikovan sporazum o NE Krško, Sloveniji je Hrvatska ponovo počela da isporučuje njenu struju, ali predsednik hrvatske vlade Ivica Račan u parlamentu ipak nije uspeo da „progura“ za Sloveniju najvažniji sporazum o granici, koji je prethodno lično parafirao. Zato slovenačka diplomatija zahteva da se parafirani sporazum što pre ratifikuje i u Saboru, dok hrvatski šef diplomatije tvrdi da sporazum (onaj iz Rijeke), pošto nije aminovan u Saboru, „nema nikakvu pravnu valjanost“ i traži nove pregovore sa Slovenijom, o istom pitanju… I tako u krug.

Kap koja je sada prelila čašu jeste izjava hrvatskog ministarstva za poljoprivredu i šumarstvo da će Hrvatska od jeseni u Jadranu uspostaviti „isključivo ekonomsku zonu“. Najveća širina te zone može biti 200 milja od „osnovnih linija“ koje označavaju obalu svake države. U prevodu, granica ovakve zone bi se u Jadranu najverovatnije preklapala sa granicom „epikontinentalnog pojasa“, dakle crtom duž sredine Jadrana. Hrvatski zvaničnici ovakav potez pravdaju „ekološkim“ razlozima iako slovenački stručnjaci komentarišu da je najveća pretnja za ekološku katastrofu u Jadranu tankerski terminal koji Hrvatska želi da izgradi kod Omišlja. Ukratko, Hrvatska bi putem rečene zone sebi obezbedila pravo da u pojasu „otvorenog mora“, koje se sada proteže sredinom Jadranskog mora (sa svake strane se nalazi po 12 milja teritorijalnog mora Hrvatske i Italije), ima isključivo pravo na ribolov i iskorišćavanje svih živih i neživih bogatstava.

Najgore bi svakako prošli slovenački ribari, koji su i do sada uz velike probleme prolazili kroz hrvatsko teritorijalno more da bi lovili u „međunarodnim“ vodama. Jasno je da bi potpuno ostali bez lovišta u Jadranu – ukoliko izuzmemo međunarodno more Srbije i Crne Gore, Albanije i komadić mora koji formalno pripada Bosni i Hercegovini. Dodatan problem je da ne postoji ni „bočna“ granica na moru između Slovenije i Hrvatske, pa se tako ne zna gde bi se takva hrvatska „isključiva ekonomska zona“ uopšte završila. A tek ako bi i Slovenija, uprkos svojoj geografskoj skučenosti, na sličan način proglasila svoju „isključivu“ ekonomsku zonu, posledice bi bile nepredvidive. Italija, bar za sada, zvanično ne podržava proglašenje hrvatske isključive ekonomske zone, pošto bi ista „suzila“ ribarsko područje i za njene ribare, ali pikantni detalji pregovora između Hrvatske i Italije o tom pitanju i dalje ostaju pod velom strogo čuvanih tajni.

Zvanični Brisel se na slovenačke proteste odazvao mlako, uz ogradu da sva takva pitanja u zatvorenom moru poput Jadranskog, treba rešavati „dogovorom“ svih zainteresovanih strana. Najbolji put bila bi arbitraža, ali i tu sporazuma između Ljubljane i Zagreba nema. Slovenija se prilikom potpisivanja Konvencije o pravu mora uz rezervu odlučila za arbitražu „po članu 7.“, dok je Hrvatska pristala na suđenje pred pomorskim sudom u Hagu – u kome do 2005. godine sedi i njihov predstavnik dr Budislav Vukas.

Mala je uteha što su se slovenački i hrvatski stručnjaci složili da Hrvatska ima formalno pravo da proglasi svoju „zonu“. Drugo je pitanje kako sprovesti takvu odluku sa papira u more. Hrvatski političari su ubeđeni da Hrvatska ima pravo da takvu zonu proglasi jednostrano i samostalno, uz neobavezne „konsultacije“ sa ostalim državama, dok je slovenačka politika jedinstvena da je takav postupak komšija sa juga potpuno neprihvatljiv. Jednostrano proglašenje ekonomske zone prema Konvenciji o moru nije moguće, jer je u suprotnosti sa međunarodnim pravom, pošto Konvencija o pravu mora, u svom 74. članu, određuje da je prilikom proglašenja takvih zona, kada države leže jedna nasuprot druge ili jedna pored druge potrebno pronaći „pravedno rešenje“, a to svakako nije jednostrano proglašenje „ekonomske zone“. A kako su i Hrvatska i Slovenija u prošlosti već nekoliko puta posezale za jednostranim merama, izgleda da je pogoršanje već sada slabih odnosa veoma verovatno.