Desničarska internacionala: Globalna alijansa antiglobalista

Kada je Donald Tramp u januaru 2025. pozvao na svoju inauguraciju u Vašington, njegovi obožavaoci su pohrlili iz čitavog sveta: predsednik Argentine Havijer Milei, italijanska premijerka Đorđa Meloni. Ultradesničarski opozicioni političari poput Britanca Najdžela Faraža takođe su se odazvali pozivu, kao i predstavnici desničarsko populističke Alternative za Nemačku (AfD), piše Dojče vele (DW).

Inauguraciju je radikalna desnica iz čitavog sveta iskoristila za umrežavanje. Dan pre toga, sastali su se Trampov bivši glavni ideolog Stiv Benon, sin bivšeg brazilskog predsednika Žaira Bolsonara, jedna poslanica AfD-a u Bundestagu i brojni influenseri radi razmene ideja. Jedan desničarski influenser iz Nemačke snimio se na tom sastanku i oduševljeno govori o tome kako je upravo dobio pozivnicu od ambasadora Salvadora. Pokret je više nego ikad raspoložen za putovanja.

Zanimljiv je fenomen to da je niko drugi do sam Donald Tramp, sa svojom agendom „Amerika na prvom mestu“, postao magnet za ultranacionaliste širom sveta – pogotovo ako se uzme u obzir činjenica da su mnogi od njih zapravo antiamerički ideolozi. Ali, ta globalna alijansa antiglobalista samo na prvi pogled deluje paradoksalno.

Protiv imigracije i modernog društva

„Ono što povezuje te mreže jeste odbacivanje migracija, nacionalizam, tradicionalni porodični modeli i antiglobalizam“, ukazuje za DW profesorka sociologije Katrin Fangen sa Univerziteta u Oslu. Fangen je renomirana ekspertkinja za transnacionalne mreže radikalne desnice.

„Cilj tih mreža nije samo borba za veći politički uticaj. Njihov krajnji cilj je preusmeravanje globalnog ideološkog poretka – oni se bore za nacionalizam i društveni konzervativizam, a protiv liberalne demokratije.“

Radikalni desničari pritom brzo uče jedni od drugih. „Strategije i uspesi u jednoj zemlji ubrzo preuzimaju pokreti u drugim zemljama“, kaže politikolog Tomas Grefen sa Slobodnog univerziteta u Berlinu. On ocenjuje da je nivo umreženosti radikalne desnice istorijski bez presedana. U svojoj knjizi „Međunarodna mreža radikalne desnice“ opisuje njihove taktike.

„Recimo, Benonova strategija ’Zatrpavanje zone smećem’ (Flooding the Zone with Shit) međunarodno je veoma uspešna: politički protivnik zatrpava se stalnim provokacijama, lažima, novim idejama i napadima, dok pritisak za ciljanu osobu ne postane preveliki“, objašnjava za DW Grefen. „Ta komunikaciona strategija sada se koristi svuda među aktivistima radikalne desnice.“

Njihov odnos prema demokraciji je takav da je koriste kao oruđe: potrebna im je kako bi došli na vlast. „Fokus je na tome da kažu: ’Onaj ko je izabran, trebalo bi da može da vlada bez ograničenja’“, tvrdi Tomas Grefen. On to naziva „hipervećinskom demokratijom“, dakle demokratijom usmerenom isključivo na navodne većine.

„Viktor Orban, na primer, izjavljuje: ’Izabran sam s jasnim mandatom da sprečim migraciju u Mađarsku i ne želim da me evropske institucije, sudovi, građanski otpor ili mediji finansirani iz inostranstva ometaju u vladanju.’ Oni preziru protivljenje i kompromise“, kaže politikolog iz Berlina.

Protagonistima radikalne desnice smeta što zbog, rastuće pravne regulacije, birokratizacije i nadnacionalnih institucija, navodno postoji previše prepreka za ostvarenje volje većine. A u „hipervećinskoj“ ili neliberalnoj demokratiji, upravo ta volja većine trebalo bi da prevlada.

Radikalna desnica rado poseže za omraženim državnim novcem

Za svoju ideološku borbu radikalna desnica ima na raspolaganju mnogo novca. Najpoznatiji donatori iz SAD su Ilon Mask i braća Koh – milijarderi koji podržavaju ideološke borbe. Tehnološki milijarder Mask ne učestvuje u političkoj igri samo finansijski. On je i sam aktivni pripadnik radikalne desnice. Na svojoj platformi Iks on izražava simpatije za AfD u Nemačkoj, podržava radikalnu desnicu u Velikoj Britaniji i napada liberalne stranke.

Ali, radikalnu desnicu ne podržavaju samo privatni donatori. Rusija i Kina takođe su često na meti kritika zbog finansiranja populističkih mreža s ciljem da se destabilizuju liberalna društva.

Značajna sredstva dolaze i od zakletih neprijatelja desnice, poput Evropske unije, ali ostalih predstavnika liberalnih demokratija. U Nemačkoj, na primer, omražena liberalna država najvažniji je finansijski izvor AfD-a. U 2021. godini oko 45 odsto prihoda stranke, više od deset miliona evra, došlo im je iz državnog budžeta.

U demokratskom sistemu stranke dobijaju državnu podršku, a s političkim uspehom raste i finansiranje. „To omogućava radikalno desnim strankama širenje dosega uticaja. Osim toga, Evropski parlament im, recimo, pruža gotovo automatsku platformu za međunarodnu saradnju, uključujući i dodatne resurse koje im obezbeđuju njihove mreže“, naglašava Katrin Fangen sa Univerziteta u Oslu.

Da li je njihov uspeh nezaustavljiv?

Sada, početkom 2025, čini se da strategija radikalno desnih mreža doživljava veliki uspeh: Donald Tramp ponovo je izabran za predsednika SAD, a u zemljama poput Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Austrije desničarsko populističke stranke sve su jače.

Da li je njihov uspeh nezaustavljiv? Politikolog Tomas Grefen nije tog mišljenja. Mnogi radikalni desničari profitiraju od činjenice da nikada nisu morali sami da vladaju i da im je u političkoj opoziciji bilo lakše da sakupljaju političke bodove.

„Njihov uspeh pritom prikriva brojne pukotine u često samo površno ujedinjenim pokretima“, smatra nemački politikolog.

Grefen je uveren: „Ako se na terenu u političkoj bazi pojavi svađa oko sadržaja uz istovremeno nezadovoljstvo u širem biračkom telu, uspeh desničara može da se preokrene.“ Ali za to, kako zaključuje, postoji jedan preduslov, a to je da demokratske institucije funkcionišu.

Izvor: Dojče vele (DW)