Deoba nuklearke

Bez ratifikacije je sporazum samo prazno slovo na papiru. Što se nuklearke u Krškom tiče, do pre nekoliko dana činilo se da dve strane teško mogu da nađu zajednički jezik. Nije bilo dogovora ni po jednoj tački, od upravljanja do korišćenja NE Krško, što je pre tri godine dovelo i do isključenja Hrvatske elektroprivrede iz krških dalekovoda što Slovenija nije opozvala ni do danas. Ukratko, ukoliko novopečeni sporazum o NEK-u ikada ratifikuju parlamentarci obe države – što je veliko pitanje – onda bi sa spiska slovenačko-hrvatskih otvorenih pitanja bio skinut jedan od najtežih problema.

Sporazum je uistinu samo deo većeg „paketa“, koji je pre šest meseci s mnogo pompe najavljen u Rijeci, posle dogovora sklopljenog između slovenačkog i hrvatskog premijera. Tada je obelodanjeno da će prvo biti potpisan sporazum o granici između Slovenije i Hrvatske, a odmah potom i sporazum o NE Krško. Zato suštinu „dila“ o nuklearki Krško nije moguće objasniti bez vratolomnog kompromisa, koji treba da stavi tačku na deceniju duge sporove zbog nerešenih kota na kopnu i deobe Piranskog zaliva.

NI STRUJE, NI MORA: Suština riječkog dogovora Drnovšeka i Račana staje u tri reči – struja za more. Slovenija se na ogorčenje sopstvene desnice odrekla zaselaka u Istri (četiri sela koja su svojatale obe strane), a za uzvrat je dobila toliko željen „koridor“ koji „navlači“ međunarodno more u dubinu Piranskog zaliva. Mađija je kompletna i kontakt s teritorijalnim morem Slovenije otkriven je putem koridora u obliku tompusa, kome je struka dala narodski izraz „čunak“ iliti odžak u moru… Hrvatska je zažmurila na takav ustupak pošto je pored pomenutih sela dobila i garancije za stabilnu isporuku jeftine struje iz nuklearke u Krškom najmanje do 2023. godine; jedino na šta je službeni Zagreb morao da pristane jeste nekoliko neobavezujućih odredbi koje određuju način uklanjanja i skladištenja nuklearnog otpada te proces „razgrađivanja“ nuklearke na kraju njenog radnog veka.

A onda je od objave velikog plana prošlo šest meseci i nije se dogodilo ništa. Plan Janeza Drnovšeka i Ivice Račana miniran je na najtanjoj karici – u hrvatskom Saboru. Jeste sporazum o granici svečano parafiran jula u Rijeci, ali Sabor nije dao zeleno svetlo za njegovo potpisivanje, čime su stopirani pregovori o ostalim otvorenim pitanjima. Slovenačka javnost je bila unekoliko zatečena kada su domaći mediji objavili vest da Drnovšek i Račan potpisivanjem (zapravo drugog u nizu) sporazuma o NE Krško žele da pomere proces pregovaranja s mrtve tačke. Ono od čega je sve počelo – granica – nije pominjano.

Naravno, nije izostao bes kritičara s obe strane granice. U Hrvatskoj su glasniji oponenti sporazuma o granici, dok u Sloveniji prvaci desnice „cepaju“ sporazum o NE Krško, mada se čini da su u obe sredine najglasniji oni kojima se ne sviđa ama baš ništa iz riječke vezane trgovine. Demohrišćanin i poslanik u hrvatskom Saboru Ante Kovačević prigovorio je premijeru Ivici Račanu zbog „štetnosti“ parafiranog sporazuma jer bi tako nategnuto razgraničenje u Piranskom zalivu moglo da postane loš „presedan“ prilikom rešavanja sličnih nerešenih pitanja o međi na moru, recimo kod Neuma (sa BiH), ali i u Boki Kotorskoj (sa SRJ, odnosno Crnom Gorom). Najdalje je otišao predsednik Hrvatske stranke prava Ante Đapić, zaključivši da za Zagreb posle parafiranja riječkog sporazuma više nije prihvatljiva međunarodna arbitraža u sporenju sa Slovenijom, pošto je Hrvatska u julu „pogoršala svoje pregovaračke pozicije“. Nisu ništa manje kivni pripadnici Civilne inicijative iz Slovenačkog primorja. Predvodnik Inicijative advokat Daniel Starman i sledbenici tvrde da su konačno direktno iz Drnovšekovih usta dobili potvrdu da je Slovenija posle decenije borbi digla ruke od „svojih zaselaka samo zbog sporazuma iz Rijeke“.

Premijer Drnovšek još nije podlegao pritiscima zbog najnovijih spoljnopolitičkih zapleta. Ovdašnji mediji su, čini se, više okupirani njegovim zdravstvenim stanjem, tako da su bezmalo pretekli Drnovšekove lekare i pacijenta samog, obavestivši javnost da se premijeru stanje pogoršava. Uprkos tome, Drnovšek čvrsto drži dizgine i čak najavljuje novu kandidaturu za predsednika, odbacujući mogućnost ponovnih pregovora o rešenjima za koja je u julu u Rijeci postigao saglasnost s kolegom iz Hrvatske. Mnogima nije bilo jasno otkuda takva Drnovšekova stamenost baš kad je u pitanju najosetljiviji problem – granica na kopnu i moru, gde izgleda da su Hrvati postigli potpunu satisfakciju. Drnovšek odgovara da odoleva zato što bi novi krug pregovora o granici ugrozio „dostignuće koje može da bude uzor međunarodnoj zajednici i državama u regiji, ali i dokaz političke i istorijske odgovornosti vlada u vezi s rešenjem tog važnog problema“.

Da hrvatska strana ipak nije toliko srećna, kako se to čini prosečnom Slovencu, vidi se iz podatka da je premijer Račan tri dana uzastopno u Saboru odgovarao na pitanja poslanika o odnosima sa Slovenijom. Ispostavilo se na kraju da hrvatska strana baš i nije zadovoljna dobijenim, ukoliko mora da toleriše „čunak“ u moru. Najzad, krah riječkog sporazuma više šteti Sloveniji na pragu ulaska u EU i NATO nego Hrvatskoj, na duži rok.

NUKLEARNO SMEĆE: Suština drugog dela sporazuma – o nuklearki u Krškom – više je nego povoljna za Hrvatsku. Njime bi Hrvatska bila vraćena u upravu nuklearke kao ravnopravan partner što se tiče eksploatacije struje, ali ravnopravnosti nema kada je u pitanju najvažniji produkt u toj proizvodnji – nuklearni otpad. Nuklearno smeće ostaje u Sloveniji, koja već muku muči pošto su predviđeni kapaciteti odavno puni. To nije sve; hrvatski zvaničnici su već izjavljivali da im „na pamet ne pada da od HEP-a“ (Hrvatska elektroprivreda) zahtevaju isplatu tzv. hrvatskog dela za razgradnju nuklearke, pa da, kako kažu, „našim parama raspolažu u Sloveniji“. U riječkom sporazumu je to pitanje ostalo zavijeno u maglu tj. formalno je rešeno na „ravnopravan“ način, što znači da je đubre nuklearke ostalo na plećima Slovenije. Zvanično, potpisnici sporazuma će „zajednički tražiti lokaciju za trajno skladištenje otpada“, pri čemu je „2023. godina krajnji rok do kada treba naći rešenje“.

Slovenija je u dosadašnjim pregovorima uvek tražila da se to pitanje reši najkasnije do 2007. godine, pošto već ima ogromne probleme kud s burićima punim nuklearnog đubreta. Državna agencija koja od osamostaljenja Slovenije „traga“ za odgovarajućom lokacijom za deponovanje opasnog otpada u toj državi ništa nije pronašla, a verovatno ni neće zbog očekivanih protesta lokalnog stanovništva. Već sad se razmišlja da rešenje treba tražiti unutar Evropske unije ili izvozom u treće zemlje. Tu se pominje varijanta sa uništavanjem u Rusiji, što bi bilo veoma skupo rešenje, u kome Hrvatska ovim sporazumom nije obavezna da učestvuje.

Poseban je problem to što se Slovenija u pregovorima o pridruživanju Evropskoj uniji obavezala da će zatvoriti nuklearku Krško do 2007. godine. Nema sumnje da će Evropa zahtevati da Slovenija održi reč, pri čemu ne treba zaboraviti ni „austrijski faktor“. Neformalni šef austrijske Slobodnjačke partije i poglavar Koruške Jerg Hajder je uz zahteve za zaustavljanje rada češke elektrane Temelin tražio i postepeno odumiranje NE Krško. Hajderova kampanja protiv nuklearki u blizini austrijskih granica poslednjih sedmica dobila je na žestini i stoga je verovatno da će tu tačku Slobodnjačka partija pridružiti platformi otpora protiv „uljeza s juga i istoka“ kada naredne godine krenu u predizbornu kampanju u Austriji. Slovenija se tako našla u procepu – uprkos obavezama koje je prihvatila u odnosu na Brisel, obavezala se i da će od jula sledeće godine isporučivati Hrvatskoj njen deo struje uz klauzulu plaćanja odštete ukoliko NE Krško likvidira pre 2023. godine.

Treća nepoznanica je takođe vezana za pojedinosti najnovijeg sporazuma o NE Krško. Vlasnik hrvatske polovine Krškog postaće Hrvatska elektroprivreda (HEP), a slovenačkog Eles Gen, novo „javno“, odnosno državno preduzeće. Analitičari ocenjuju da će se novo slovenačko preduzeće teško nositi s HEP-om, jer je HEP velik sistem s razgranatom međunarodnom saradnjom, a Eles Gen malo preduzeće bez sličnih iskustava. Zato je malo koga iznenadila dobrodušna izjava Ivice Račana izrečena prilikom sklapanja sporazuma u Krškom 19. decembra da je Krško zapravo „skoro hrvatsko“. Geografski, Krško jeste blizu – do Zagreba je samo tridesetak kilometara.

Ipak, novac je novac i tu nema ljubavi, tako da će slovenački partner preuzeti sve stare dogovore i pokriti gubitke nastale od 31. jula 1998. godine (kada je prekinuta isporuka struje Hrvatskoj) do 31. jula 2002. godine (kada se Hrvatska opet priključuje na dalekovode nuklearke). Ugovor jednostrano otpisuje i sve dugove HEP-a, zaostale iz perioda dok dobava struje iz nuklearke nije prekinuta, a HEP se odriče astronomskih svota koje je na sudu zatražio kao odštetu za jednostrano prekinutu dobavu struje plus neisporučenu struju, u vrednosti od oko 200 miliona nemačkih maraka. Loša strana sporazuma je i nekakva „ekstrateritorijalnost“ NE Krško. Tu su posebno pitanje prava lokalnog stanovništva; opština Krško od države dobija simbolična sredstva zbog „opterećenja“ koje nuklearka predstavlja za okolinu, ali stanovnici Krškog, kao ni stanovnici okolnih opština, čija imovina zbog blizine nuklearke vredi znatno manje od proseka u Sloveniji – ne dobijaju ništa. Zato se gradonačelnici ugroženih slovenačkih opština i njihovi stanovnici suprotstavljaju potpisanom međudržavnom sporazumu.

Iz svega toga je jasno da je neizvesna sudbina netom potpisanog sporazuma. Sasvim je moguće da uprkos protekloj ceremoniji potpisivanja nikada ne dođe do ratifikacije i punovažnosti sporazuma. U poslednjih deset godina bilo je mnogo sastanaka koje su političari iz obe države koristili da objave kako je potpisan sporazum taj-i-taj. Kasnije mnogi od njih nisu dočekali ratifikaciju, što je vremenom postao stil rada dve diplomatije u međusobnim odnosima. Nije malo onih koji i u poslednjim dogovorima na liniji Ljubljana-Zagreb vide isti stil. Uz malo špekulativne logike moglo bi se naslutiti da je Hrvatska u julu 2001. parafirala sporazum o granici kako bi Sloveniju dovela u nepriliku, a onda je igru prekinula da bi novim dogovorom – neposredno uoči slovenačkog evropsko-šengenskog finiša – iznudila sporazum oko ostalih spornih pitanja. A ako Hrvatska i ratifikuje potpisani sporazum o NEK-u, Slovenija će svoju ratifikaciju verovatno uslovljavati potpisivanjem i ratifikacijom sporazuma o granici. Do tada granica, kao najvažniji problem između Slovenije i Hrvatske, ostaje izvor mogućih konflikata. Iako je lopta, bar privremeno, opet na hrvatskoj strani.

Slovenački predsednik Milan Kučan je tokom nedavne posete Zagrebu izjavio da su odnosi među državama „najbolji u poslednje vreme“. Od domaćina Stipe Mesića je dobio, između ostalog, drvenu maketu broda. Da je slovenački predsednik tokom posete Hrvatskoj od Stipe Mesića dobio pravi gliser a ne maketu, možda bi i zaplovio Piranskim zalivom. Kada bi izbliza video neke od incidenata između policijskih čamaca i ribara obe države, možda njegova ocena o međusobnim odnosima ne bi bila tako optimistična.