Damask – ključ rešenja

Rat između Izraela i Hezbolaha okončan je 14. avgusta Rezolucijom 1701 UN-a, od kada je na snazi krhko primirje. Dok se zemlje EU-a, kao i Malezija, Bangladeš i Nepal pripremaju da pošalju svoje trupe u region, pod zastavom UN-a, kako bi zajedno sa libanskom armijom nadgledali južni deo Libana, zabrinutost koju je pokrenuo poslednji bliskoistočni konflikt još traje. Naime, koreni sukoba nisu sasečeni, a između ostalog i pitanje razoružanja Hezbolaha još uvek je otvoreno. Sa povećanom popularnošću i uticajem ove organizacije u Libanu, dovodi se u pitanje i unutrašnja stabilnost zemlje, hronično podeljene između šarolikih verskih sekti. Samim tim, neizvesna je i primenljivost Rezolucije 1701 jer, kako jedan bivši američki diplomata kaže, „libanska istorija puna je dobrih rezolucija koje nikada nisu primenjene“. U takvoj situaciji mnogi strani analitičari počeli su da podsećaju na to da bi put do pravog mira, osim u Bejrutu i Jerusalimu, trebalo potražiti i u Damasku, budući da Sirija važi za jednog od glavnih sponzora Hezbolaha i drugih militantnih grupa u regionu, koje se u SAD i EU-u svrstavaju u terorističke. „Još 1993. i 1996. pomogao sam da se nerazumevanja između Izraela i Hezbolaha koja su prerasla u konflikt okončaju. Oba puta, da bismo postigli prekid vatre, morali smo da sarađujemo sa Sirijom“, izjavio je Denis Ros, američki posrednik na Bliskom istoku u vreme administracije Bila Klintona.

SUŠTINA SPORA: Međutim, za administraciju američkog predsednika Džordža Buša ona je ostala deo „osovine zla“ i remetilački faktor na Bliskom istoku, tako da je teško očekivati da se ova administracija ugleda na prethodnu.

Posle terorističkih napada na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, Sirija je pokušavala da poboljša svoje odnose sa SAD, ali bez uspeha. U SAD ona se smatra državom koja podržava terorizam, a njeno uplitanje u unutrašnju politiku u Libanu i pružanje pomoći iračkim pobunjenicima do sada su ometali svaki pokušaj popravljanja odnosa. Ipak, u korenu aktuelnih sirijsko-američkih sukoba nalazi se sirijski odnos prema Izraelu.

Suština njenog sukoba sa Izraelom je nerešeno pitanje Golanske visoravni, koju je Izrael okupirao još 1967, a sirijski lideri istrajavaju na tome da je vrate. Nakon što je Izrael sklopio mirovne sporazume sa svojim susedima, Egiptom 1979. i Jordanom 1994, i rešio svoje teritorijalne sporove sa njima, po načelu „zemlja za mir“, pitanje Golanske visoravni i sklapanje konačnog mira sa Sirijom je uz palestinsko pitanje ostalo gorući problem. Osim toga, Sirija se na Zapadu uglavnom smatra za bastion omraze prema Izraelu, kako za vreme bivšeg predsednika Hafeza el Asada tako i posle njegove smrti, odkako se na čelu države nalazi njegov sin Bašar. Ostavši praktično sama i dozvolivši da pitanje njenog teritorijalnog sukoba sa Izraelom bude ostavljeno za kraj, sirijski lideri su, prema nekim ocenama, sami sebi vezali ruke. Poslednji mirovni pregovori između Izraela i Sirije prekinuti su još pre šest godina i sirijska strana je od tada nekoliko puta pokušavala ponovo da ih pokrene, ali bez uspeha.

Pre nešto više od dve godine, kada je mirovni proces između Izraela i Palestinaca bio u zamahu, bivši izraelski premijer Arijel Šaron mogao je odgovoriti da je „Sirija i suviše slaba da pregovara o miru“. Godinu dana kasnije, nakon ubistva nekadašnjeg libanskog premijera Rafika Haririja, svi su prstom uprli u Siriju kao nalogodavca. Sirija je bila prinuđena da povuče svoje trupe iz Libana i položaj ove zemlje izgledao je teži nego ikada. Ipak, sirijski predsednik Bašar el Asad i tada je delovao dosta samouvereno. „Pre ili kasnije će (Amerikanci) shvatiti da smo mi ključ rešenja. Mi smo neophodni za mirovni proces, za Irak. Možda će jednoga dana Amerikanci doći i zakucati na naša vrata.“

VELIKI UTICAJ: U komplikovanim bliskoistočnim odnosima poziciju Sirije nije lako odrediti. Prema zapadnim medijima i izjavama (uglavnom) američkih političara moglo bi se pomisliti da je ova država izolovana na diplomatskom planu i da je pod stalnim pritiskom SAD i njenih arapskih saveznika. Međutim, kako stanje na terenu uglavnom odudara od takvih stavova, može se reći da je uticaj Sirije daleko veći nego što to na prvi pogled izgleda. Pre svega, ona je pružila utočište Hamasu, Islamskom džihadu i Narodnom frontu za oslobođenje Palestine, koji se na Zapadu smatraju terorističkim organizacijama. Sa pobedom Hamasa na parlamentarnim izborima u Palestini početkom ove godine, i njen je uticaj porastao. I vojni savez sa Iranom, sklopljen početkom prošle godine, bio je još jedan izraz hladne geopolitičke kalkulacije i pokušaj još većeg pritiska na Izrael. Pri tom, Sirija je uz Iran glavni snabdevač Hezbolaha i oružjem i novcem. Osim toga, njen uticaj u Libanu i dalje je velik, iako je prošle godine, bila prinuđena da povuče svoju vojsku iz Libana. Njen uticaj na Hezbolah, kao i na pojedine hrišćanske sekte, takođe je velik i Sirija, bar za sada, ne pokazuje nameru da se toga odrekne. „U suštini, ono što se upravo događa u Libanu jeste klasična borba za važnu sferu uticaja. Od američke invazije na Irak, Amerikanci su odlučili da odvoje Siriju od Libana. Liban je glavna karta koju Sirija ima u nastojanju da povrati Golansku visoravan, a Hezbolah najvažnija karta u sirijskoj ruci“, smatra Džošua Lendis, direktor Centra za mirovne studije na univerzitetu u Oklahomi.

Najnoviji rat u Libanu još jednom je istakao značaj Sirije kao jednog od ključnih igrača u regionu. Međutim, čini se da za SAD kombinacija pritisaka i pretnji ostaje glavna opcija i u budućoj politici preme ovoj zemlji. I sirijski predsednik Bašar el Asad smatra da mir ne može biti postignut za vreme administracije Džordža Buša: „Ovo je administracija koja je usvojila princip preventivnog rata koji je apsolutno suprotan principu mira. Zbog toga ne očekujemo mir u bližoj budućnosti.“ Sličnu, ali ipak pomirljiviju izjavu dao je i izraelski ministar odbrane Amir Perec, koji tvrdi da je obnova dijaloga još moguća: „Svaki rat stvara mogućnost za novi politički proces i siguran sam da naši neprijatelji sada razumeju da nas ne mogu pobediti silom. Moramo voditi dijalog sa Libanom, i moramo stvoriti uslove za dijalog sa Sirijom.“ Uslov Izraela za to je prestanak podrške militantnim grupama koju pruža Sirija.