Buš ipak „ćopavi patak“

Bila je ovo najgora nedelja u političkom životu Džordža V. Buša, tvrde mnogi vašingtonski analitičari. Sistematsko brojanje američkih vojnika ubijenih u Iraku dostiglo je dramatičnu cifru od 2000. U Americi svaki nastradali vojnik ima ime i prezime, pa i onih vorholovskih „petnaest minuta slave“: dospeva na prvu stranicu lokalnih novina, a u zavičaju ga veličaju kao heroja palog za domovinu.

Lice Džordža Aleksandera, 34-godišnjeg narednika, pojavilo se na prvim stranicama mnogih američkih novina. Bilo je to lice 2000. američkog vojnika poginulog u Iraku, nastradalog na ulasku u irački grad Samaru, od bombe pored puta. Uz priče o mladoj teksaskoj udovici i dvoje mališana koji su ostali bez oca – sve novine su isticale da je ova smrt svojevrstan sumorni kamen međaš – premašena je psihološka granica. Spirala smrti čak dobija na ubrzanju.

VIJETNAMSKA PARALELA: Irak ostaje epicentar Bušovih nevolja: kritike stižu i iz redova demokrata i iz redova republikanaca. Novo je da Buša sada otvoreno kritikuju i neki dojučerašnji prijatelji: pukovnik Lorens Vilkerson, bivši šef Generalštaba kod Kolina Pauela, otvoreno govori protiv rata u Iraku, optužujući za krvoproliće desno krilo u administraciji. U sličnom tonu govori i Brent Skoukroft, blizak prijatelj Buša seniora, obelodanivši da već dve godine ne govori sa Bušom juniorom. Američki predsednik je poznat da ima prgavu narav: iako se od javnosti krije ova strana predsednikove ličnosti, čuje se da u Beloj kući „leti perje“; predsednik SAD je besan što mu loše ide drugi mandat i za mnoge svoje neuspehe i nevolje optužuje ljude oko sebe, čak i najviše činovnike, a navodno varnice sevaju i između Buša i Čejnija.

Sve češće se irački ratni pohod poredi sa Vijetnamom, sve češće i sve glasnije se govori o „izlaznoj strategiji“. Ova tema više nije tabu koji se ućutkuje vrućim frazama o patriotizmu i izdaji. I ispitivanja javnog mnjenja otkrivaju da je Bušova popularnost trenutno na najnižoj tački, a čak 54 odsto ispitanika tvrdi da će na delimičnim izborima za Kongres, sledeće godine, glasati za kandidate koji se suprotstavljaju politici šefa države.

Buš je oštro napao sve kritičare rata u Iraku, optužujući ih da „prepravljaju istoriju oko odluke da se ide u rat“ i da njihova kritika „potkopava snagu američkih trupa u borbi“, rekao je Buš na Dan ratnih veterana u svom govoru u Pensilvaniji.

TAJNI AGENT: Iz poglavlja o Iraku izašla je i afera „Plejmgejt“, kada je publikovano da je Valeri Plejm, supruga diplomate Džozefa Vilsona, zapravo agent CIA. Cilj je bio da se okalja bivši diplomata koji je postao oštar kritičar Bušove politike koja je dovela do ratnog pohoda na Irak.

„Plejmgejt“ je počeo, podsetimo, kada je pre dve godine diplomata Džozef Vilson posle službene misije u Nigeru obavestio javnost da je vlada SAD pogrešno tvrdila da se Irak u toj zemlji snabdevao uranijumom da bi napravio atomsku bombu. Javno je osporen još jedan povod za rat koji je trebalo da potkrepi tvrdnju da Irak raspolaže oružjem za masovno uništavanje.

Onda se u štampi pojavila informacija, kako bi se neposlušni diplomata diskreditovao, da je mister Vilson dobio misiju u Nigeru zato što je muž tajne agentkinje CIA Valeri Plejm. Ovim je počinjen federalni delikt: odavanje identiteta špijunke, čime je ugrožena nacionalna bezbednost.

Istraga povodom „Plejmgejta“ sada otkriva suštinu krize koja drma Bušovu administraciju: da li je obaveštajka namerno zloupotrebljena kako bi Bušova administracija ubedila Amerikance da im preti direktna opasnost od Sadama Huseina?

Istraga koja je trebalo da utvrdi ko je otkrio identitet špijunke Valeri Plejm trajala je 22 meseca i bila je svojevrsna tempirana bomba pod Belom kućom. Na kraju je eksplodirala i otkrila da je u centru skandala kabinet potpredsednika Dika Čejnija, da je njegov glavni savetnik Luis Libi Skuter otkrio identitet tajnog agenta Valeri Plejm novinarki Džudit Miler, pa je sve dospelo u medije.

Milerova, inače novinarska zvezda „Njujork tajmsa“, letos je odbila da u specijalnoj istrazi otkrije svoj „izvor informacija“ i zbog toga je provela u zatvoru 85 dana, da bi na kraju, uz njegovu dozvolu, ipak posvedočila da je njen izvor bio Luis Libi. U međuvremenu, Libi je optužen za krivokletstvo, lažne izjave i ometanje pravde što može da ga odvede na višegodišnju robiju. Izvesno je da će se potpredsednik Čejni pojaviti kao svedok kada počne suđenje Libiju.

Zanimljivo je da je ovih dana Džudit Miler „sporazumno“ napustila uglednu kuću „Njujork tajms“. Nepoznato je pod kojim je uslovima pristala na ovu „ponudu koju nije mogla da odbije“. Izgleda da je „Njujork tajms“ zamerio novinarki da je bila isuviše vezana za zvanične izvore informacija.

Velika istraga koju vodi čikaški javni tužilac Patrik Ficdžerald, poznat po vrlo uspešno vođenim obračunima sa mafijom, potpuno je paralisala Belu kuću i neki analitičari smatraju da će sigurno dovesti do političke smrti jedne ili više ključnih figura na vašingtonskoj sceni. Iako Bela kuća tvrdi da se ništa dramatično ne dešava, da sve ide uhodanim načinom business as usual, neki analitičari pišu da je čak moguć odlazak Dika Čejnija koga bi, prema ovom scenariju, trebalo da zameni državni sekretar Kondoliza Rajs.

SUD I EVANGELISTI: Paralelno sa ovim događajima Vašington je danima potresala afera vezana za kandidovanje Herijet Majers za prestižnu poziciju sudije Vrhovnog suda SAD.

Posle prošlogodišnje Bušove pobede, hrišćanski konzervativni krugovi otvoreno su se hvalili da im Buš mnogo duguje i da će tu predsedničku pobedu morati dobro da plati. Kandidovanjem Herijet Majers za sudiju Vrhovnog suda Buš je pokušao da se izvuče iz ovog duga.

Konzervativci su se energično suprotstavili predlogu predsednika SAD i zapravo su pokazali mišiće: zvanično, nisu hteli malo poznatu advokaticu, čiji je glavni kvalitet da je Bušova dobra prijateljica, pravni sasvetnik i poverljiv advokat. Suština je da nisu verovali da je dovoljno konzervativna, nije bilo pisanih dokaza za njenu konzervativnu pravnu filozofiju. Desno krilo Republikanske stranke ne odustaje od svoje namere da se dalje „konzervativizuje“ Vrhovni sud i da se tako konačno naruši delikatna ravnoteža koju je do sada obezbeđivala sudija Sandra Dej O’Konor, koja se povukla sa položaja. Borba za zabranu prekida trudnoće, protiv čuvenog zakona Roe versus Wade i protiv brakova istog pola biće nemilosrdna i tu je konzervativcima neophodno da imaju svoje ljude u Vrhovnom sudu.

Herijet Majers se povukla i, kako neko reče, skočila je pre nego što su je gurnuli. Novi Bušov kandidat za Vrhovni sud je Semjuel Alito (55), filadelfijski sudija i poznati protivnik prekida trudnoće.

Buš je zadovoljio desno krilo republikanaca, ali je razljutio demokrate. Ako Alito bude imenovan, izuzetno važna ravnoteža u Vrhovnom sudu SAD biće za dugi niz godina narušena u korist konzervativne Amerike.

Samo nekoliko minuta pošto je najavljeno ime novog kandidata za Vrhovni sud, oglasila se liberalna Amerika: organizacije poput People for the American Way, Planned Parenthood i The Alliance for Justice digle su svoj glas protiv kandidature još jednog konzervativnog sudije.

Ovi krugovi su dobili prvu rundu: Kongres će o Alitovoj kandidaturi raspravljati tek u januaru, a ne već sledećeg meseca kako je želeo Buš.

Zbivanja oko izbora novog sudije Vrhovnog suda pokazuju kolika je snaga konzervativnog krila Republikanske partije. Hrišćanski evangelisti bili su glavno pogonsko gorivo Bušove izborne mašine i 2000. godine, a naročito 2004. Ovaj sloj republikanaca je neumoran u sakupljanju para za svoju stranku, ali što je možda još važnije, broj evangelista volontera je ogroman. Svojim brojem i organizovanošću oni nadmašuju demokrate. En Kalter, vodeći konzervativni komentator, piše da je povlačenje Herijet Majers „ogromna pobeda konzervativaca, bez presedana…“, ali isto tako upozorava: „Beloj kući neće uskoro pasti na pamet da konzervativce upotrebljava i zloupotrebljava!“

DRUGI MANDAT: Pre samo deset meseci Džordž Buš je samouvereno poručivao i naciji i svetu da neće biti „ćopavi patak“, odlazeći političar koji ne može ništa da uradi. Hvalisao se da pobedivši na izborima 2004. ima „politički kapital“. Svetu je poručivao da će nastaviti da „širi slobodu“, pa i po cenu upotrebe oružja, a Amerikancima da je sada na redu republikanski New Deal, istorijska rekonstrukcija penzijskog i zdravstvenog osiguranja, kao i da će svojom poreskom politikom osigurati da Amerika postane „najbolja zemlja na svetu za biznis“. Na domaćem planu zasad nema ništa od obećanih reformi, Amerikanci gunđaju zbog cena benzina, a u Iraku stvari idu vrlo, vrlo loše.

Poraz američkog predsednika u imenovanju Majersove otkriva da je Bušova era gotova i da se nova generacija i novi soj konzervativaca sprema za izbore 2008.

Izbori koji se ove jeseni održavaju u nekim američkim državama izgledali su pre samo nekoliko meseci kao utvrđivanje Bušove tvrđave. Sada se dešava ono što Buš nije sanjao ni u najgorim noćnim morama: demokrate pobeđuju i u vrlo konzervativnoj Virdžiniji. Neki znaci ukazuju da mnogi republikanci gledaju kako da se distanciraju od sve manje popularnog predsednika jer ne žele da svoju dalju političku sudbinu vezuju za „ćopavog patka“.

Sledeće bojno polje za republikance otvara se na izborima 2006, kada se opet, na pola mandata, bira jedan broj senatora i kongresmena. U pitanju će biti kontrola nad Kongresom i Senatom. Da li će demokratama poći za rukom da iskoriste priliku?

Redovi demokrata se zapravo još nisu konsolidovali posle prošlogodišnjeg velikog poraza. Umesto da iz Bušovih ozbiljnih kriza koje se nižu jedna za drugom izvlače korist, demokrate su podeljene. Hilari Klinton ima najviše šanse da dobije nominaciju demokratske stranke na sledećim predsedničkim izborima. Ali, dama je – jastreb. Nije se pridružila demokratama, kritičarima rata, čak je tražila da se pošalje još vojnika u Irak. Džon Keri, neuspeli predsednički kandidat 2004, radikalan je kritičar rata u Iraku, kao što je bio i kritičar rata u Vijetnamu.

Da li će i po koju cenu Buš uspeti da izvuče svoj brod iz burnih talasa mutnih skandala, teško je reći. Neke analogije kažu da je i to moguće: kada je posle skandala „Iran-kontra“ Ronald Regan izgledao kao predsednik koji pada, doveo je u Pensilvanija aveniju br. 1600 Džejmsa Bejkera koji je temeljno provetrio Belu kuću, otpustio stari personal, doveo nove ljude i tako spasao Reganov drugi mandat.

U američkim medijima vrte se brojne priče o korupcionaškim skandalima zvaničnika Republikanske partije i bliskih Bušovih prijatelja. Na ovakve priče Amerikanci su posebno osetljivi jer znaju kako ih vlast drakonski kažnjava i za najmanji propust i netačnost u popunjavanju poreskih formulara.

Svi ovi skandali Bušove Bele kuće pali su na trusno tlo koje svakodnevno potresaju slike sa iračkog bojišta, ali i na pejzaž kojim je protutnjao uragan. Katrina je, između ostalog, otkrila i arogantno i bezosećajno lice vašingtonske vrhuške.