Buđenje iz američkog sna

Za „Vreme“ iz Majamija

Ukoliko ste možda, dok su se u Svemirskom centru „Kenedi“ na Floridi obavljale poslednje pripreme za poletanje falkona 9, pošli kolima pravcem I-95 iz Njujorka prema Nju Džerziju, već na samom izlasku iz grada mogli ste da vidite jedan automobil neprirodno nakrivljen na levu stranu, vozača koji bespomoćno zaviruje ispod auta i putnike koji sede na prašnjavoj bankini auto-puta.

Ono što će potom uslediti već je dobro poznata slika: nekoliko sati nakon poziva u pomoć stiže šlep-služba u pratnji policije i odvozi auto sa odvaljenim točkom dok se putnici, srećni što se njihovo putovanje nije gore završilo, tiskaju na zadnjem sedištu kamioneta koji se trucka ka obližnjem servisu.

Točkovi, naravno, ne otpadaju bez ozbiljnog razloga, tako da će majstoru koji se bude prihvatio popravke odmah sve biti jasno. U najboljem slučaju su pukli šrafovi, u gorem sama osovina ili deo na koji naleže felna, a uzrok je uvek isti: nisu to baš oni balkanski krateri koji vas vrebaju kada krenete preko Debelog brda, ali je veliki broj puteva kojima je ispresecana Amerika prepun oštećenja, pukotina, rupa, neravnina i svakojakih zakrpa.

Stoga je pažnju njenih građana, dok su gledali na vestima kako tehnološko čudo Maskovog Spejseksa stremi ka vasioni, mnogo više privukla najava predsednika Džozefa Bajdena o obnovi puteva, mostova, tunela energetske mreže, vodovoda i javnog prevoza tamo gde žive, stoje, rade i putuju – na njihovoj zemlji.

Naravno, putevi i mostovi ne izgledaju svuda isto. Ako krenete od srednjeg Zapada ka Konektikatu, pa dalje na sever prema Mejnu, to je još upadljivije. Neujednačenosti između Masačusetsa i Ilinoisa ili Nju Hempšira i Indijane veće su od razlika između Danske i Mađarske ili Mađarske i Srbije – sever Istočne obale je neka vrsta američke Skandinavije.

POSAO OPASAN PO ŽIVOT

Koliko god su prizori pokleklih automobila na pojedinim putevima uznemirujući, toliko su stalni radovi zamarajući. Prelaženje preko mosta „Džordž Vašington“ iz smera Bronksa, Harlema ili Kvinsa gde žive milioni Njujorčana često se pretvara u višesatnu agonija zbog popravki, zatvorenih traka, obilaznica, teških mašina, gomila vrelog asfalta i radnika koji se obazrivo provlače između narandžasto-belih barijera koje ih štite od nervoznih vozača.

Njihov oprezn nije bez razloga, jer svake godine stotine radnika na putevima strada u saobraćajnim nesrećama. Ne pomaže ni to što se tamo gde se izvode radovi nižu upozorenja na saobraćajnim znacima, preti dvostrukim novčanim kaznama, negativnim poenima u dozvolama ili zatvorom.

U pojedinim državama su na digitalnim panoima ispisane i emotivne poruke poput „Omogućite im da rade, pustite ih da žive“, „Vozi kao da si ovde na poslu“. Povremeno su to i igre reči i rime o nestrpljenju na putu, pacijentima, bolnicama, oprezu i kajanju („Impatiant on road, patient in hospital„, „Prepare and prevent, don’t repair and repent„, „Stay alive – think and drive„…), ali ni te literarne ambicije njihovih tvoraca ne pomažu previše, na desetine radnika plate glavom samo zato što su bili na svom radnom mestu.

BILO JEDNOM U AMERICI

Možda nadležni u tim neprekidnim popravkama vide neki dublji smisao koji izmiče onima koji tu samo prolaze kolima, ali sve to zajedno često izgleda kao beskrajno krpljenje postojećeg umesto temeljnih, planskih rekonstrukcija ili, što je gotovo nezamislivo, izgradnje novih puteva ili pruga. Jedino što oku slučajnog, nestručnog posmatrača zaista impresivno deluje jesu masivne metalne konstrukcije koje se postavljaju kao potpora u zemlju da tu, valjda, ostanu do sudnjeg dana, i snaga reflektora koja obasjava noćna gradilišta svetlošću jačom od sunca.

Lokalne legende kažu da su u 19. veku doseljenici u Americi bili fascinirani gradskom železnicom u Njujorku, dok su u pojedinim evropskim metropolama još uvek zaprežni konji vukli tramvaje, zatim električnom rasvetom na ulicama Indijane umesto fenjera koje su ostavili za sobom pre nego što su prešli okean, parnim pumpama vodovoda u Filadelfiji ili prvim čeličnim mostom u Sent Luisu. Predanja ne govore ništa o tome zašto se u tu infrastrukturu – koja uprkos vremešnosti povremeno i dalje deluje impresivno, bilo da je reč o mostovima, putevima, tunelima, javnom prevozu, električnoj mreži ili železnicama – nije ulagalo od kako je sve to sagrađeno. To je dovelo do toga da turisti iz Amerike kada dođu u Evropu sa nevericom gledaju kompozicije Te-že-vea i Evrostara, nemačke „štatbanove“ ili Fliksbusove autobuse koji krstare između velikih gradova.

VAŠINGTON–NJUJORK–VAŠINGTON

Njihova frustracija može se lako razumeti ako vam padne na pamet da krenete, na primer, autobusom od Vašingtona do Njujorka, nakon što ste se poslednji put vozili istim prevoznim sredstvom od Praga do Beča, što je otprilike slično rastojanje. Rani jutarnji sati, hladno vreme, na peronu blizu stanice Union u Vašingtonu odakle polazi „megabus“ nema nikoga, ni autobusa, ni putnika. Nekoliko stotina metara dalje se nalazi zgrada sa šalterima, niko ne zna zašto nema autobusa, na broju telefona napisanom na staklu odgovara mašina ponavljajući beskrajne stavke iz menija. Iz zgrade se ne vidi peron, možete da sedite tu i da ne znate da li je autobus stigao ili da se smrzavate napolju.

foto: pexels

Nakon sat vremena, tamo gde bi trebalo da dođe autobus stiže nekakav kombi. U međuvremenu se pojavilo i nekoliko putnika, vozač tog vozila, kada mu kucnete na prozor, otvara vrata i svaki put kaže da će autobus stići za petnaestak minuta. Neki odlaze u zgradu, ostali čekaju na peronu, autobus dolazi posle sat vremena i skoro prazan kreće prema Njujorku.

Jedan od onih koji su bili na stanici uzima nekakvu izgužvanu svesku iz torbe i počinje naglas da čita svoje stihove, ostali vade slušalice iz džepova, pokušavaju da spavaju ili odlaze do vozača i traže da se pesnik spreči da recituje ili, već negde od Baltimora, izbaci napolje. Šofer nemoćno sleže ramenima ne skidajući pogled sa puta ispred sebe.

Uz retke pauze nadahnutog čitača u kojima se okrepljivao vodom, autobus nakon pet sati vožnje ostavlja putnike negde na uglu njujorške 34. ulice i 12. avenije kojom bezglavo jure automobili.

Na povratku za Vašington na adresi koja se nalazi na autobuskoj karti je pusta, osamljena njujorška ulica, bez bilo kakvog obeležja autobuske stanice. U blizini stoji kamp-prikolica u kojoj se prodaju samo gazirana pića, hamburger i pomfrit. Prodavačica na sve što se jede bez pitanja obilato sipa kečap, majonez, senf i rastopljeni čedar. Ukoliko tražite hamburger bez sira, gledaće vas kao da vam nešto fali, i to ne samo zaprepašćena lica sa šaltera nego i oni koji su pored vas u redu čuli te bizarne želje. Ako ne kažete otegnuto „fraaaaaaaajs“ kada naručujete, umesto pomfrita ćete dobiti sprajt u ogromnoj plastičnoj čaši. Sa teško izborenim hamburgerom bez sira i pomfritom umesto sprajta, možete konačno ući u noćni autobus koji kreće prema Vašingtonu. Na sreću, bar onog pesnika nema.

ČEKAJUĆI AUTOBUS

Pritom je gradski prevoz u ova dva velika grada relativno funkcionalan. U Majamiju će, međutim, oni koji tvrdoglavo robuju evropskim navikama prvo na vrelom, tropskom suncu južne Floride dugo čekati autobus, pre nego što budu prisiljeni da pozovu Uber ili Lift i stignu tamo gde su se zaputili. Od Koral Gejblsa, jednog od mirnijih delova grada gde žive oni koji su pobegli od barova, diskoteka, restorana, vriske turista i automobila koji vibriraju od jačine sopstvenih zvučnika, potrebno je skoro dva sata vožnje gradskim prevozom da se stigne do najbliže plaže u Majami Biču, za šta inače kolima ne treba više od dvadesetak minuta. Najpre se hoda dugo do najbliže stanice, potom dolazi neko istorijsko vozilo sa drvenim klupama koje staje na svakih nekoliko minuta, nakon toga se putuje autobusom koji obično dolazi na pola sata, dok se taj interval u večernjim časovima drastično povećava, a na kraju valja deo puta preći i peške. Na ulazu u autobus se otkucava karta ili ubacuje 2,25 dolara u automat. Ne može da se dobije kusur, a ni vozač nema sitno. Ko nema tačan iznos može da plati više, ili da čeka sledeći bus sa kovanicama u ruci, pa šta kome odgovora.

Kada krenete od Majamija na jug prema ostrvima koja čine lanac Florida Kis, još uvek se mogu videti ostaci stare železnice koju je američki industrijalac Henri Flagler počeo da gradi u Džeksonvilu krajem 19. veka, prevozeći putnike i robu preko mostova rasutih po okeanu sve do Ki Vesta, koji se nalazi na svega 150 kilometara od Kube. Zato ćete sada, ako se desi da pođete na tu stranu preko nekog pružnog prelaza gde će vas zaustaviti spuštena rampa, beskrajno dugo čekati da prođe teretni voz BNSF-a. Tri lokomotive na početku, nepregledna kompozicija koja mili ispred zaustavljene kolone automobila, dve lokomotive negde na sredini, novi vagoni koji škripe i cvile i jedna lokomotiva na kraju kao poslednja brana da se ta nepregledna gomila metala sa natovarenim kontejnerima iz luke ne vrati nazad u bezdan odakle je izronila na horizontu.

Nedaleko od svega toga, četvorica astronauta odmarala su se ovih dana na jednoj plaži Floride, spremajući se da uđu u kapsulu svemirskog broda koji ih je odneo u Zemljinu orbitu. Posle skoro decenije pauze Amerika je obnovila kosmičke letove sa svog tla, a onima koji su uopšte primetili da je Endevr stigao do Međunarodne svemirske stanice preostaje jedino varljiva nada da će se deo te tehnološke superiornosti nekom maskovskom magijom preliti i na druge delove društva, tako da oni koji su prinuđeni da stoje pored nakrivljenih automobila neće morati još jednu deceniju da trpe sažaljive poglede onih koji ponosno, na sva četiri točka, odmiču prema Nju Džerziju.