Bitka za mir

„Pobeda je izvesna, ali ne i potpuna“, izjavio je predsednik SAD Džordž Buš dok su njegove trupe uveliko patrolirale iračkom prestonicom. Ovo je, verovatno, najtačniji iskaz koji je neki američki zvaničnik izrekao od početka rata protiv iračkog režima. Jer, pre nego što SAD budu mogle mirne duše da proglase pobedu, moraće da odgovore na tri neprijatna pitanja: gde je Sadam Husein? Gde je oružje za masovno uništenje? Ko vlada Irakom?

Bez obzira na to koliko se američka administracija pretvarala da je ovo pitanje sporedno s vojnog stanovišta, za građane Iraka ono je od izuzetne psihološke važnosti, jer dok sudbina iračkog diktatora ne bude bila izvesna, neće biti ni reda ni mira u najvećem protektoratu na svetu. Snimak koji je protekle nedelje emitovala televizija iz Abu Dabija uznemirio je podjednako i Amerikance i Iračane i podgrejao glasine koje u danima haosa nakon vojnog poraza iračke vojske parališu svaki pokušaj uspostavljanja normalnog života. Na snimku se vidi Sadam Husein kako u severnom delu Bagdada otpozdravlja masi svojih pristalica zajedno sa mlađim sinom Kusajem, a tv-stanica tvrdi da je snimak načinjen 9. aprila, kada su američke trupe već uveliko zauzimale prestonicu.

SADAMOV DUH: Američki obaveštajni krugovi odbijaju da poveruju u verodostojnost snimka, ali su duhovi uznemireni. „Niko ne veruje da je Sadam zauvek nestao“, izjavio je američkim novinarima jedan bagdadski taksista. „Svi pokušavamo da ga zaboravimo, ali nam on odasvud poručuje: ’Još sam tu’. Irak neće biti bezbedan sve dok je on živ.“ S njim se slaže i njegov kurdski sunarodnik iz Kirkuka na severu Iraka: „Sve dok Sadam ne bude visio na nekoj banderi, u Iraku neće biti mira.“

U Tikritu, gradu u centralnom Iraku iz čije okoline Sadam potiče, sve Sadamove statue i slike su na broju, iako je američka vojska odavno zauzela grad. Grad od koga se očekivalo da će američkim snagama pružiti najžešći otpor pao je bukvalno preko noći. Međutim, stanovnici ne razgovaraju rado sa stranim novinarima, niti se s gnevom obrušavaju na brojne simbole sa Sadamovim likom kao u drugim mestima, jer ne znaju šta će duže da potraje – američko prisustvo ili Sadamovo odsustvo. „Reći ćemo ti šta mislimo o Sadamu kad budemo videli da li je živ. Možda se još vrati na vlast“, odgovara uglas grupa starijih Iračana vidljivo zbunjenom veteranu novinarstva Džonu Simpsonu iz BBC-ja.

Ni manje ni više nego 10.000 američkih specijalaca pretražuju Sadamove palate, tunele, podzemna skloništa i bunkere u potrazi za čovekom čiju je smrt zvanična Amerika otvoreno priželjkivala još mesecima pre rata. Irakom kolaju najneverovatnije glasine o sudbini Sadama Huseina: te pobegao je u Rusiju, te u Siriju, te na ostrvo blizu Španije… Mnogi misle da je pod zemljom, okružen najvatrenijim pristalicama i velikim zalihama hrane i čeka da se Amerikanci povuku da bi se vratio na vlast. Drugi veruju da je utočište našao u Severnoj Koreji, kod kolege „dragog vođe“, a treći, da ga je ubio mlađi sin Kusaj koji pokušava da se nagodi s Amerikancima i da će im predati telo svog oca kad od njih dobije garancije za imunitet.

U međuvremenu se Amerikanci mogu zadovoljiti ulovom od više krupnih zverki iz špila od 55 karata sa likovima najtraženijih bliskih Sadamovih saradnika. Neki su se predali, a neki su uhapšeni, kao na primer Sadamov ministar finansija, Sadamov zet i nekoliko vrhunskih stručnjaka za hemijsko i biološko naoružanje.

GDE JE ORUŽJE: Oni bi trebalo da pomognu Amerikancima da odgovore na drugo, goruće pitanje, zbog koga se američka i britanska vojna sila i obrušila na Irak, zbog koga su obe zemlje, kao okupacione snage, prema Ženevskoj konvenciji dužne da pomognu obnovu razrušene infrastrukture u Iraku. Naime, Sadam Husein nije jedina kockica koja nedostaje u ratnom mozaiku. Za Amerikance i Britance je od još većeg značaja odgovor na pitanje gde je oružje za masovno uništenje.

Američka administracija tek sad uviđa ono na šta je njih i ostale članice Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija upozoravao šef inspektorske misije Hans Bliks – da je za utvrđivanje činjeničnog stanja na terenu potrebno dosta vremena. Hans Bliks je nedavno u intervjuu nemačkom magazinu „Špigl“ izjavio da su informacije o tome gde da traže Sadamovo hemijsko i biološko oružje, koje im je dostavljala američka administracija pre rata, bile „bezvredne“.

Da podsetimo, najviši američki zvaničnici su mesecima pre rata uporno tvrdili da sa sigurnošću znaju da Sadamov režim krije tone i tone opasnog oružja, uključujući i nuklearno oružje, požurujući inspektore UN-a da proizvedu dokaze kojima bi pridobili skeptike u Savetu bezbednosti, što bi SAD dalo veći kredibilitet da krene u rat. U nedeljama uoči rata pljuštale su optužbe ne samo na račun inspektorske misije UNMOVIC već i Svetske organizacije kao takve.

Međutim, nedeljama pošto je rat praktično okončan, američki vojnici nisu uspeli da se sapletu ni na jednu kantu antraksa ili iperita. I baš kao u slučaju pitanja Sadamove sudbine, američki zvaničnici na svaki način pokušavaju da umanje važnost činjenice da ni pored toliko trupa na terenu nije otkriven ni gram nervnog ili nekog drugog ubojitog reagensa. „Te stvari je lako pomerati, ima ih i pod zemljom, u tunelima. Sakrivene su ili raštrkane. Hoćemo li ih naći? Ne, Irak je velika zemlja“, izjavio je američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld. „Ni inspektori ništa nisu pronašli, pa nećemo ni mi. Ono što smo, međutim, pronašli jesu ljudi koji će nam reći gde se te stvari nalaze“, zaključio je Ramsfeld, aludirajući na neke od 55 najtraženijih Iračana koji se već nalaze u američkom pritvoru.

Litar-dva bojnog otrova možda je i lako sakriti, ali čitave fabrike svakako nije. Uprkos ležernim izjavama američkih zvaničnika, nervoza raste i u Pentagonu i u Stejt departmentu i svima se žuri da se nađe valjan dokaz da je Sadam zaista ležao na većoj količini zabranjenog oružja. Samo u tu svrhu je Pentagon poslao čitavu brigadu – 3000 ljudi – da traga za hemijskim i biološkim oružjem. Pentagon je ponudio i nagradu od čak 200.000 američkih dolara za svaku količinu otkrivenog oružja ove vrste.

PRAZNINA: Džozef Sirnision, direktor odeljenja za razoružanje pri Karnegijevoj zadužbini za međunarodni mir u Vašingtonu kaže za američki „Tajm“ da nesposobnost SAD da otkriju zalihe bojnih otrova povlači za sobom dve posledice, od kojih nijedna nije dobra za Ameriku i njene saveznike. „Ili u Iraku ni nema toliko oružja za masovno uništenje koliko je predsednik mislio da ima, što znači bruku za obaveštajnu službu i za samog predsednika. To je, međutim, povoljniji ishod“, kaže Sirnision. „Druga, mnogo opasnija mogućnost je ta da oružja ima mnogo, kako je predsednik i strahovao, ali da nije ni pod čijom kontrolom.“

Prikrivena nervoza u Pentagonu i u vrhu američke administracije je, prema tome, razumljiva, ako se u vidu ima činjenica da bi nesposobnost američkih snaga da proizvedu valjan dokaz o postojanju oružja za masovno uništenje za sobom mogla da povuče ozbiljnije političke posledice. Naime, što više vremena protekne do pronalaženja dokaza, narašće sumnja da oružja nikad nije ni bilo i da su Amerikanci sami podmetnuli dokaz. Da bi se ovakve spekulacije izbegle, upozorava bivši šef inspektorske misije Hans Bliks, Amerikanci će morati da pozovu međunarodne verifikatore s kredibilitetom, a samim tim i da povuku reč o nesposobnosti tima inspektora UN-a.

Međutim, nad Irakom se u senci ovih važnih, ali ipak praktičnih pitanja nadvija najvažniji od svih problema vezanih za Irak, a s kojim Amerika što pre treba da izađe na kraj: kako popuniti ogromnu prazninu koju je iza sebe ostavio Sadam Husein. Dobra vest je da su pljačke koje su se odvijale pred očima britanskih i američkih vojnika manje-više prestale, ali prvenstveno zbog toga što više i nema šta da se opljačka, a ne zato što je i jedna vlast svojim autoritetom u stanju da odvrati bande pljačkaša. Ni deseti deo od četiri i po miliona stanovnika Bagdada trenutno ne može da uživa u elementarnom luksuzu kao što su struja i voda. Rat je završen, ali bitke ne prestaju. Pijace su ponovo otvorene, ali, kao što primećuje jedna novinarka, „u gradovima vlada nestašica svega osim muva“.

PODEljENA OSEĆANjA: Iračani s podeljenim osećanjima gledaju na američko i britansko prisustvo. S jedne strane zahtevaju da ih što pre ostave na miru i sami preuzmu sudbinu u svoje ruke, a s druge strane od njih traže da im obnove sve što je razrušeno, ali i da se brinu o svim ostalim tekućim poslovima – od uvođenja struje i vode do uklanjanja smeća. Naftna nalazišta su obezbeđena, ali su opustošene dragocene kulturne i umetničke zbirke.

U kancelarije ministarstava koje nisu razrušene uselili su se beskućnici, u obdaništima i školama svakodnevno se otkrivaju velike količine municije i oružja. Đubretari su oteli kamione koje sada koriste za sopstvene potrebe tako da niko ne odnosi smeće. „Mostove i puteve možemo da popravimo, za to imamo sredstva“, izjavio je nedeljniku „Tajm“ Džej Garner, penzionisani američki general zadužen za fizičku i institucionalnu obnovu Iraka. „Ali, uspostavljanje vlade – to je već ozbiljniji problem. To je kao kada u mraku hodate po kući, pipajući rukama ispred sebe, a da pri tom ne dotaknete nameštaj“, dodao je Garner objašnjavajući koliko će teško biti uspostaviti novu vladu od ljudi koji nisu kompromitovani tokom višedecenijske vladavine Sadama Huseina.

Kada je general Daglas Mek Artur 1945. ušao u Japan kao glavnokomandujući okupacionih snaga, dočekan je izlivima gneva. Šest godina kasnije, kada je napuštao Japan, ispraćen je suzama Japanaca koji su osetili blagodeti uređenog društva. Dok traje bezvlašće, prerano je proceniti kako će iz Iraka biti ispraćen general Garner.

Izgradnja institucija moraće da se odvija istovremeno sa ekonomskom reformom, za šta su neophodna ogromna novčana sredstva i ljudski resursi. Ponovo, dobra vest je ta da Irak, za razliku od Avganistana, ima dovoljno obrazovanih stručnjaka koji mogu da popune mesta javnih službenika i da nafte ima u izobilju. Loša vest je ta što je stara iračka vlast praktično umrla u snu, a Irak vrvi od ljudi s krivotvorenim testamentom. Još niko ne zna koji se zakoni primenjuju, niti se zna ko sme da kontroliše naftu. Bivši generalni direktor iračke direkcije za naftu požalio se novinaru „Fajnenšel tajmsa“ na to kako SAD upravljaju Irakom nakon rata: „Mi, a i naši susedi, imamo bogato iskustvo s državnim udarima, svaki pukovnik zna kako se to radi. On najpre ode do najbliže televizije da objavi pet tačaka: Prvo kaže ‘Živeo ovaj, dole onaj!’ Drugo, kaže, od sada je nova vlada ta i ta. Treće, pročita spisak ljudi koji su penzionisani. Četvrto, svi ostali da se jave sutra na posao. I peto, policijski čas traje od tad do tad. To se obično desi u roku od nekoliko sati. A mi čekamo već nedeljama…“

Amerikancima se žuri da UN ukinu sankcije Iraku, ali je za to neophodno da najpre izglade odnose s Francuskom i Rusijom, koje neće tek tako lako preći preko svih uvreda koje im je Amerika uputila uoči rata. Iako SAD i dalje odbijaju da UN-u povere veću ulogu u izgradnji i obnovi Iraka, svakim danom postaje sve jasnije da će bez izglađivanja američkih odnosa sa saveznicima u Iraku vakuum ostati još dugo nepopunjen. Drugim rečima, Americi UN možda i nisu bile potrebne da bi uspešno povele i okončale rat, ali su im sada neophodne da dobiju bitku za mir. Jer, kako će ovaj rat izgledati u očima istorije, zavisiće prevashodno od toga da li će Iračani moći da žive bolje nego pod Sadamom Huseinom.