Rimsko proleće, sa više kiše nego inače, čini da hiljade turista svakog dana stoje u redu kako bi ušli u muzej Vatikana. Ponekad čekaju četiri sata da uđu i dive se remek-delima; ostavlja ih bez reči živopisna Mikelanđelova na plafonu Sikstinske kapele. Kapela je bila mesto gde su se kardinali okupljali za vreme Konklave – zatvorenog sastanka na kome su birali papu. To je istovremeno simbol moći i svetosti, jake svetlosti koja baca senku oko sebe. Takođe je i podsetnik na najmračniji period katoličke crkve – vreme inkvizicije i intriga – koje je istovremeno bilo najsvetlije doba umetnosti i veličine.
Ova umetnička plima i veličanstveno okruženje ostaju u senci jednog od najvećih skandala Svete stolice u poslednjoj deceniji, barem od 80-ih godina, kada je Vatikanska banka, IOR, bila umešana u ubistvo Roberta Kalvija, italijanskog posrednika koji je nađen obešen ispod ‘Blekfers’ mosta u Londonu, nakon što je otkrivena navodna povezanost mafijaškog novca i vatikanskih finansija.
TAJNE VEZE: Ipak, događaji između groba Svetog Petra i papinih privatnih odaja su očigledno povezani – još jednom – sa upravljanjem IOR-a i njegovim menadžmentom. Guverner IOR-a Etore Goti Tedeši 24. maja bio je otpušten nakon manje od tri godine provedene na tom položaju. To je bio potez bez presedana: uobičajeno, zamena menadžmenta uprave IOR-a odvija se bešumno. Ali ne i ovog puta, jer je odbor IOR-a napravio problem rekavši da italijanski direktor bankarskog odbora „ne živi prema svojim uverenjima“ i da je „izgubio poverenje“ u ostatak uprave. Goti Tedeši je dva dana kasnije rekao novinarima da „nema nameru da o tome govori“ zato što ne želi da uznemiri papu. Ove zagonetne reči izazvale su mnoge spekulacije među većinom iskusnih vatikanaca, koji misle da iza odluke da Goti Tedeši dobije otkaz postoji unutrašnji sukob zbog kontrole moći (vrlo neproziran) u Vatikanskoj banci. Goti Tedeši je pokušao da prilagodi IOR evropskim pravilima finansijske transparentnosti, a da istovremeno zadrži slobodu poslovanja IOR-a.
Još jedan finansijski skandal potresao je katoličke finansije pre nekoliko meseci: rukovodilac bolnice „San Rafael“, jedne od najvažnijih italijanskih bolnica, moćni sveštenik don Verze iznenada je umro nekoliko nedelja nakon što ga je Milansko tužilaštvo pozvalo da odgovori na pitanja o lošem upravljanju i finansijskim spekulacijama. Goti Tedeši je rekao da je on „plaćao i za taj skandal“, implicirajući da je neko u Vatikanu želeo da spasi bolnicu „San Rafael“.
BORBA ZA PREVLAST: Neke glasine – retko postoji više od glasina kada je reč o vatikanskim unutrašnjim krugovima – ukazuju na borbu za prevlast visoko u hijerarhiji katoličke crkve, uglavnom između državnog sekretara Tarcisija Bertonea (drugog po redu u hijerarhijskoj strukturi Svete stolice) i drugih kardinala koji se već pripremaju za smrt Benedikta XVI, s obzirom na Racingerove godine (85) i vidno slabije zdravlje. Neki izvori unutar vatikanske štampe, koji žele da ostanu anonimni, kažu da se većina kladi da Racinger neće živeti duže od dve godine. Tarcisio Bertone trebalo bi da bude u podređenom položaju u odnosu na druga „velika imena“ među italijanskim katoličkim kardinalima, kao što su Dioniđi Tetamanci (bivši milanski nadbiskup) i Anđelo Skola, trenutni milanski nadbiskup. „Milanska staza“ vodi natrag do skandala sa bolnicom „San Rafaelo“ pa čak i dalje od toga: do ekonomskog i političkog okruženja Komunione e Liberacione, jednog od najvećih katolitičkih generatora blisko povezanih sa trenutnim šefom regionalne vlade Lombardije Robertom Formigonijem, jednim od vodećih Berluskonijevih saveznika i mogućim predvodnikom desničarske koalicije na narednim izborima u proleće 2013.
Politička uvrtanja oko crkvene kase su isprepletana sa drugim skandalima, Vatilikisa, o kome se piše već neko vreme u jednim italijanskim novinama koje su primile dojavu od anonimnog izvora unutar zidova, privatna pisma i dokumenta koja bacaju novo svetlo na unutrašnja previranja u Vatikanu. Samo jedan dan od kako je Goti Tedeši otpušten, usledilo je senzacionalno hapšenje. Policajci vatikanske policije ušli su u kuću Paola Gabrijela, papinog batlera, samo nekoliko stotina metara od reda u kome turisti čekaju da uđu u muzej. Gabrijel, koji nije sveštenik, živi tamo sa svojom ženom. Prilikom pretresa kuće policajci su našli „četiri kutije“ – tako je rečeno u zvaničnom saopštenju – nezakonito posedovanih dokumenata. Gabrijel je navodno bio spreman da ih pusti u medije, prosledi novinarima i slično. On je odveden u pritvor i njegov advokat je rekao da je spreman da sarađuje sa vatikanskom policijom, zato što je „uradio šta je uradio kako bi zaštitio papu“.
Od Gabrijelovog hapšenja glasine postaju sve bučnije i sve se više šire. Navodno se očekuju nova hapšenja, jer vatikanska policija ne veruje da bi jedan od papinih najbližih saradnika sve to uradio sam. Italijanska štampa vrti se ukrug. Jedan dan naslovi glase da je „među osumnjičenima u zaveri protiv pape i kardinal“, drugi da „ima više umešanih“ i da „se sumnjiči dvadesetak osoba“ uključujući i žene iz papinog osoblja koje su na listi osumnjičenih. Papa se drži po strani od svih ovih skandala. U jednom od najsvežijih govora, 27. maja, on je rekao da „novi Vavilon“ baca čoveka u konfuziju. Jedini potez za koji jeste zadužen je da proglasi novog šefa vatikanske banke, verovatno Hansa Titmajera (81), nemačkog bankara, bivšeg načelnika Bundesbanke i sadašnjeg člana političke Akademije socijalnih nauka. Nemački načelnik bi najverovatnije oslobodio IOR od često prljave italijanske politike i crkvenih afera, ali sa druge strane, to bi takođe bilo viđeno kao „odbrambeni potez“ nemačkog pape.
NEMCI PROTIV ITALIJANA: Štaviše, bilo bi naivno gledati trenutnu krizu kao jednostavan meč između Italije i Nemačke. Jedno od lica koje bi vatikanska policija rado nabila na kolac, jeste Nemac. Njegovo ime je Georg Gansvajn, nemački sveštenik koji je papin sekretar i koji ga prati u stopu. Šest godina je radio rame uz rame sa popom Gabrijelom, navodnom krticom, koji je bio u posedu važnih dokumenata, čime se ostavlja prostora za samo dva moguća objašnjenja: nije shvatio šta se dešava ili je nekako bio umešan. U prvom slučaju, ne radi svoj posao kako treba, a u drugom bi bio strašan udarac za Racingera da izgubi svoje ljude. Papa je već rekao da je „duboko zabrinut i zapanjen“ time što se dešavalo ispred njegovog nosa, što je detaljno objašnjeno u knjizi Su Suanita (njegova svetost) italijanskog novinara Đanluđija Nucija. U svom delu Nuci objavljuje kako je Vatikan umešan u italijansku politiku, posebno za vreme vlade Silvija Berluskonija koja je „slučajno“ oslobodila crkvu od poreza vrednog nekoliko miliona evra. Vatikan takođe ima uticaja i na sadašnju vladu: tri ministra su, po Nucijevim rečima, „tražila dozvolu Svete stolice pre prihvatanja mesta u vladi“. Jedan od njih, Konrado Pasera, ministar ekonomskog razvoja, je još jedan od mogućih kandidata na sledećim izborima, verovatno kao novo „katoličko nadahnuće“ političke koalicije koja je neizrečen san mnogih unutar Vatikana, gde još čeznu za decenijom kada je Italijom vladala Demohrišćanska partija.
Prema Nucijevim analizama – zasnovanim na tajnim dokumentima koje su mu dostavili unutrašnji izvori – Bertone je doveo u pitanje Racingerov autoritet i „isprečio“ se papinoj politici pokušavši da sačuva crkvu od izazova svetske ekonomije, čija se moć po prvi put nalazi „izvan hrišćanstva“, u Kini i Indiji. Zbog knjige koju je napisao, Nuciju su stizale pretnje iz Vatikana da će biti izveden pred italijansku pravdu. Iako otac Lombardi, šef vatikanske štampe, uporno tvrdi da je papa „informisan“ i da će uskoro „stvari biti pod kontrolom“, oko Svetog Petra naziru se zemljotresi.
Za razliku od svetskog skandala sa sveštenicima pedofilima, koji je izazvao šok u katoličkoj crkvi i među njenim vernicima, ovi novi skandali dublje prodiru u strukturu vatikanske države, koja ima svoje institucije i koja je praktično „izborna teokratska monarhija“. Načelnik (papa) istovremeno je načelnik i države i crkve. Vrlo je teško razdvojiti jedan aspekt od drugog i jasno je da svaki događaj koji se tiče Vatikana „kao države“ ima uticaja na Vatikan kao centar katoličke crkve. Racinger je oduvek bio zabrinut za budućnost crkve, otkad je bio glava Kongregacije za doktrinu vere, u kojoj leži zvanična katolička doktrina. Verovatno mu je manje stalo da se nađe u središtu sukoba koji spajaju „denbraunovske“ intrige sa renesansnom borbom za nadmoć u okvirima vatikanskih zidina.
Sa engleskog prevela Sanja Zrnić
English
Deutsch
Русский
Српски језик