Balkanski alhemičari

Paralelne televizijske realnosti umeju da budu zabavne. Prošlonedeljni spin je glasio – da je Grčka imala Aleksandra Vučića, ne bi joj danas trebao Aleksis Cipras, koji je, u stvari, isti kao Vučić, samo se nije pojavio na vreme pa sad mora da vodi politiku suprotnu od Vučićeve.

foto: ap photo

Srpski premijer je ponudio manje nadrealno tumačenje razlike koja bode oči. On tvrdi da Cipras ne vidi da pravi neprijatelj nije neoliberalizam, da ne treba njega menjati, već da prepreku na putu u bolje sutra predstavlja loš mentalitet dva bratska naroda i zahteva „promenu naših navika, naše svesti“. Vučić nam sugeriše da se tu, ali i u Ciprasovoj neozbiljnosti i neodgovornosti, kriju razlozi zašto grčki premijer umesto teškog, ali jedinog pravog, vučićevskog puta, nudi „lako ćemo“ varijantu bez velikog truda i rada.

Teško je oteti se utisku da nije reč samo o spinu, da Vučić stvarno veruje da Cipras nudi lakši put, da će vreme pokazati ko je od njih dvojice u pravu i da van Srbije postoji neko ko, kada se pomene novi grčki premijer, pomisli na njega, Vučića. U zemlji u kojoj su sve televizije pod kontrolom režima, to će postati stavovi nemalog broja građana i oni se ne mogu ignorisati. Dakle, po čemu se sve razlikuju dva premijera? Šta je zajedničko liderima koji tvrde da žele da spasu dve siromašne balkanske zemlje?

foto: fonet

PANTOKRATOR I NADA LEVICE: Vučić je sam na vrhu. On nije samo premijer, već sveministar, srpski pantokrator. SNS je samo priručno sredstvo, služba koja opslužuje tipičnog balkanskog gazdu koji se u sve meša i o svemu odlučuje. Nasuprot tome, Cipras nije okružen istomišljenicima. U koaliciji ima i onih koji veruju da Grci treba da budu globalna avangarda, da u Atini već gledamo „uvertiru u svetsku revoluciju“, ali i „realistâ“, koji smatraju da sve što se može postići jeste to da se značajnije smanji dug i da se na pošteniji i solidarniji način upravlja ojađenom zemljom.

Najveće nade u Ciprasa polažu stranci, ustreptali levičarski intelektualci i aktivisti koji već decenijama širom sveta očajnički traže „revolucionarni potencijal“ i potvrdu da danas, pored onog koji nudi „Islamska država“, postoji još neka alternativa. Oni priželjkuju iskru koja će zapaliti svetsku revoluciju, što ima malo toga zajedničkog s onim što očekuje većina Grka – posao, bezbednije gradove i bolji život.

Nažalost, levičarski navijači sa strane ne mare mnogo za Grke i slabo razumeju razloge koji su ih naveli da izaberu Ciprasa. Nije malo glasača koji su do poslednjeg trenutka vagali da li da podrže Sirizu ili neonacističku Zlatnu zoru. Još je više Grka koji se nadaju da će ih Cipras vratiti unazad, u doba kada su razmišljali samo o potrošnji i statusnim simbolima, a ne o politici.

Grci sebe vide kao „prave“, „civilizovane“ Evropljane, ljude koji treba da rade malo i da uživaju blagodeti „kraja istorije“. Oni vole evro i plaše se neevropskog okruženja. Verovanje da u Aziji žive ne samo ljudi koji treba da rmbače, već i primitivci sa kojima Grci nemaju ništa zajedničko, nije ograničeno na pristalice desničarskih stranaka. Među glasačima Sirize su i mase onih koji ni ne pomišljaju da potlačeni svih zemalja treba da se ujedine.

ALTERNATIVA SIROMAŠTVU: Zato Cipras ne treba da strepi samo od otpora kapitalističke klase i dobitnika u neoliberalizaciji sveta – političkih, intelektualnih, medijskih i NVO elita čiji značaj i reakcionarna uloga često bivaju zanemareni usled prevelikog fokusa na jedan odsto superbogatih. (Omiljena glasila ovih samoproglašenih kosmopolita su mediji kao što je londonski „Ekonomist“, koji Ciprasovu pragmatičnu, racionalnu i humanu politiku naziva „ludačkim socijalizmom“.) Ni mnogi upropašteni Grci ne žele alternativu neoliberalizmu – već siromaštvu. Nažalost, njihove mozgove je odavno kolonizovala individualistička logika globalne „aspiracione klase“, kontrarevolucionarno verovanje da jedini put u bolje sutra predstavlja uspinjanje strmim merdevinama potrošačkog društva.

Najveću prepreku ostvarenju Ciprasove vizije predstavlja način kako je i koliko duboko neoliberalizam danas ukorenjen. Često se gubi iz vida da, kao i mentalitet jednog podneblja, dominantna ideologija nije samo spoljašnja snaga koja oblikuje naše okruženje, već moćna sila koja stanuje u svakom od nas. Povrh svega, iako upravlja mnogim našim postupcima i izborima, ona je nevidljiva – teško možemo sami da je prepoznamo. Kada iz nas progovara mentalitet ili ideologija, kada jedna od ove dve internalizovane sile diktira naša ponašanja i odluke, skloni smo da verujemo da je reč o našem ličnom izboru i slobodnoj volji i volimo da kažemo „takav sam“ ili tvrdimo da je to što radimo i govorimo nešto što je sasvim racionalno, zadravorazumski.

VUČIĆEV PARADOKS: Zato, da se vratimo na Vučića, ni srpski premijer možda nije neiskren kada tvrdi da je iz sebe isterao naš mentalitet. On sam ne može da vidi, a ovde odavno nikoga ne sluša, da svakim javnim nastupom demonstrira ključne odlike svesti koju neskriveno prezire. Uostalom, da je stvarno promenio mentalitet – da instinktivno ne odgovara na mnoge predrasude i očekivanja ljudi sa ovog podneblja, da njegovom ambicijom ne upravlja isti „mentalni softver“ – Vučić nikada ne bi bio tu gde je. Ne čudi da jednakost u bedi predstavlja okosnicu njegovih „reformi“.

Od želje da bude nešto što nije i uživanja u tome da može da radi sve ono što je drugima zabranjeno, preko mesijanskih obećanja i bahatosti „strogog oca“, do netolerancije prema različitim stavovima i shvatanja neoliberalizma kao religije, istine sa velikim „I“ – lista je dugačka, spoj Vučića koga slušamo i gledamo i ciljeva koje pominje deluje nestvarno. S jedne strane, kao da se trudi da sam potvrdi sve stereotipe o našem mentalitetu, dok, s druge strane, stalno insistira da se rešio okova balkanske svesti i da bi sve nas da izbavi iz te mračne kulturalne tamnice.

Ovaj paradoks treba imati u vidu kada pokušavamo da razumemo mentalni put kojim je ovaj pravoslavni turbo-Srbin stigao do uverenja da je „bliži Nemcima, Austrijancima ili skandinavskim narodima“ nego „našoj braći i prijateljima u južnoj Evropi“. Štaviše, ako bismo se vodili stavovima koje odavno iznose neki naši sekularni liberali, mogli bismo pre da očekujemo da će ovako nešto govoriti Cipras, grčki ateista, a ne Vučić.

IDEJA I DOGMA: Ali, i Cipras će morati da se bori sa mentalitetom. Uostalom, i Barak Obama je nedavno otkrio da je jedan od najvećih neprijatelja velikih promena činjenica da čak i oni političari koji stvarno žele da ih sprovedu ne mogu istovremeno da promene pristup politici – sferi u kojoj se kristališu ključne odlike svesti na jednom prostoru. Pri tome, Cipras se suočava sa mentalitetom koji je teže menjati čak i od srpskog. (Relevantna „dimenzija kulture“ je u Grčkoj rekordnih 100 poena, dok je u Srbiji 92.) Otud su čak i obični Grci, ljudi koji nemaju nikakvu moć, skloni da zaključe da im nad glavom visi Damoklov mač i onda kada ga niko drugi ni ne nazire.

Sem mentaliteta, za razliku od Ciprasove, Vučićeva klimoglava politika na svojoj strani ima sve ključne poluge neoliberalnog poduhvata. Nažalost, mogućnost da ovde dođe do velikih promena ima jednog drugog moćnog neprijatelja – samog Aleksandra Vučića.

Ako poverujemo da stvarno postoji novi, „ponovo rođeni“ Aleksandar Vučić, razlika između Ciprasa i njega se može posmatrati kroz odnos utopije i iluzije, politike i spina, nade i straha, ideje i dogme. Cipras se bori protiv ekonomskog pravoverja, Vučića su zavele njegove čari. Ono u čemu Cipras prepoznaje destruktivni, „varvarski program“, Vučić vidi najbolji lek.

Cipras se oslanja na harizmu i šarm, Vučić na buku i medije. Uz Vučića je Alister Kembel, umetnik u prikrivanju ružnih realnosti, a uz Ciprasa Slavoj Žižek, koji najbolje od svih levičara ume da sakrije činjenicu da još nema validne neislamističke alternative neoliberalizmu. Cipras je heroj (prave) levice širom sveta, Vučić je svemoćan, ali sasvim beznačajan, čak i u Evropi. Štaviše, ono što je danas na srpskim televizijama teže videti čak i od Olje Bećković jeste reportaža o tome šta u Nemačkoj stvarno misle o srpskom premijeru.

VERA U ČUDO: Ali, dvojica balkanskih populista imaju i nešto zajedničko. U temelju i Ciprasovog i Vučićevog izbornog uspeha je vera u čudo, ne u promene. Pitanje je šta je danas teže pretvoriti u svoju suprotnost – neoliberalnu ideologiju, čiji poraz predstavlja pretpostavku Ciprasovog uspeha, ili srpski mentalitet, koji Vučiću odavno više služi kao izgovor nego kao izazov. Zato obojica mnogo više liče na alhemičare nego na političare koji imaju šanse da ostvare obećano.

Ali, Ciprasu, čak i ako ne uspe na teškom putu koji je odabrao, već se smeši počasno mesto u istoriji. Vučić je ka uspehu krenuo lakšim putem, ali problem je u tome što se na njemu „putarina“ meri kvadratnim kilometrima državne teritorije. Ova činjenica mu, čak i ako uspe, ne obećava lepo mesto u istoriji.

To je samo jedna od razlika između Ciprasa i Vučića, i njihova dva puta u bolje sutra, koje nekako treba učiniti nevidljivim. Ovako težak zadatak ne dopušta slobodu medija, zahteva gomilu spina i nalaže hiperprodukciju sve fantastičnijih paralelnih realnosti. Bojim se da nam neće još dugo biti zabavne.