Autostrada smrti

Kovčeg, preko njega italijanska zastava, u njemu telo specijalnog agenta Nikole Kaliparija. Opipljiv podsetnik za ogromnu većinu Italijana koja se protivila invaziji na Irak i prisustvu oko 3000 italijanskih vojnika u sastavu koalicionih snaga na terenu. Kalipari je sahranjen kao heroj, uz najviše državne počasti, uz prisustvo premijera Berluskonija i predsednika Ćampija. Za mnoge on i jeste umro časnom smrću, za novinarku italijanskog „Manifesta“ Đulijanu Zgrenu – herojskom.

Rim je tog prošlog petka svojoj sugrađanki koja je provela mesec dana kao talac u Iraku spremio najsrdačniju dobrodošlicu. Koloseum je posebno osvetljen u njenu čast, mnogim njenim kolegama potekle su suze radosnice kad je AFP prvi objavio vest da je Zgrena puštena iz zarobljeništva, a njen vremešni otac, partizanski veteran i zakleti komunista, bezmalo nije doživeo srčani udar. Slavlje nije trajalo ni pola sata, toliko je trajalo i druženje oslobođene italijanske novinarke i obaveštajca Nikole, koji je samo sa tim posebnim zadatkom i otišao u Irak: da pregovara sa otmičarima i da Đulijanu bezbedno dovede kući. Ubrzo je bio red na druge da zaplaču, ali ne od sreće.

METAK U GLAVU: Nadomak aerodroma na njihovo vozilo sručila se kiša metaka sa američkog kontrolnog punkta. Nikola Kalipari svojim telom zaštitio je pedesetšestogodišnju novinarku i dobio metak u glavu.

„Umro je u trenutku, bukvalno, ležeći na meni. Čula sam njegov poslednji izdisaj“, ispričala je kasnije novinarima Zgrena, koja se oporavlja u bolnici jer je istom prilikom ranjena u levo rame. Mesec dana ranije, kada je snimak zatočene novinarke obišao svet, u Rimu je protestovalo oko pola miliona građana, tražeći da vlada učini sve da se ona oslobodi. Vidno umorna i pod stresom, na nišanu maskiranih otmičara, Đulijana je izrecitovala molbu premijeru Berluskoniju da povuče italijanski kontingent iz Iraka. „Niko sada ne treba da ide u Irak. Niko, ni novinari.“ Njen životni partner Pjer Skolari napisao joj je pismo u „Manifestu“, nakon što je video snimak: „Draga Đulijana, na snimku si mi ličila na pticu u kavezu, onako raščupana i preplašena.“

Tragedija na autoputu za međunarodni aerodrom u Bagdadu otvorila je tri ključna pitanja u Rimu i u Vašingtonu.

Sledeća godina je izborna godina u Italiji, i pitanje za premijera Silvija Berluskonija glasi do čije podrške mu je istinski stalo, do američke ili sopstvenih građana. U jeku rata, pisac ovih redova je na rimskim balkonima i prozorima videla transparente u duginim bojama preko kojih je krupnim slovima ispisano PACE (mir), što je neprekidno zbunjivalo invaziju američkih turista na večni grad. „Zašto na svim ovim zastavama piše ‘brzina’?“ („pace“ je engleska reč za brzinu, tempo). Preko 80 odsto Italijana protivilo se invaziji na Irak pre dve godine, kojoj je zvanični Rim dao bezrezervnu podršku.

Drugo važno pitanje koje muči i zvanični Vašington i Rim leži u činjenici da je Berluskonijeva vlada do sada izdašno plaćala otmičarima oslobađanje talaca, italijanskih državljana. Amerikanci i Britanci imaju veliki problem sa ovom činjenicom koja je za sada i dalje u sferi javne tajne, jer Rim do sada nije bio spreman da na videlo iznosi sume, ali ni da demantuje optužbe iz Vašingtona da spasavajući život svojih građana finansira pobunjenike i teroriste.

JOŠ JEDNA SPIRALA: Tako je vojna operacija u Iraku zavrtela još jednu spiralu nasilja, jer su otmice postale unosan posao. BBC nezvanično saznaje da je za Đulijanu Zgrena otmičarima plaćeno više od šest miliona evra. Taj deo posla, pregovaranje i isplata otmičara, već je bio jednom pripao poginulom agentu Nikoli Kalipariju, kada je prošlog septembra pregovarao o oslobađanju dve italijanske humanitarne radnice. I tada, kao i sada, žrtve su bile žene, što je trebalo posebno da razneži javno mnjenje. Kao istaknuta levičarka, Zgrena je osvedočeni borac za prava ugnjetavanih, u najboljem smislu italijanske levičarske tradicije. Odbila je da se povuče iz Bagdada tokom američke invazije. Bila je prva novinarka koja je ispričala priču ženske zatvorenice zloglasnog Abu Graiba, zatvora iz koga je pokuljao skandal o zlostavljanju iračkih zatvorenika. Oteta je dok je intervjuisala izbeglice iz Faludže u jednoj džamiji u Bagdadu.

Zbog svega ovoga Zgrena je u nedelju, u svom prvom intervjuu, optužila Amerikance da su njeno vozilo napali namerno. „Poznato je da Amerikanci ne žele pregovore sa otmičarima“, izjavila je iz bolnice italijanskoj televiziji. „Zna se da čine sve kako bi zaustavili spasavanje talaca, to je svima poznato. Prema tome, ne vidim zašto bih tek tako odbacila mogućnost da sam meta bila ja.“ Zgrena je ovu izjavu dala dok je još bila pod vidnim šokom. Ne samo što je mesec dana bila u zatočeništvu već joj se u prvih pola sata slobode preko glave sručila kiša metaka, od kojih ju je jedan ranio a drugi usmrtio čoveka koji je svojim životom platio njen. Ona je kasnije u razgovoru za BBC ublažila ove optužbe, ali nije odustala od tvrdnji koje će nas dovesti do treće ključne teme – koja se zove rules of engagement, pravila službe. Američki vojnici drže se pravilâ službe koja im nalažu da pucaju na sve i svakoga za koga im se učini da je bombaš samoubica ili pobunjenik spreman da izvrši napad.

Strani izveštači, naročito „Njujork tajmsa“, mesecima su upozoravali da „pravila službe“ koja važe za američke vojnike u Iraku (jer, ona se razlikuju od misije do misije) opravdavaju već preveliki broj incidenata u kojima je stradalo civilno stanovništvo zbog preterane nervoze američkih vojnika. Čak i vrhunski strani novinari na terenu kažu da tačan broj civilnih žrtava u Iraku, zbog postupanja američkih vojnika „po pravilu službe“, nije moguće utvrditi. Incidenti ove vrste posebno su česti na putu za aerodrom.

Problem je to što je malo Iračana upoznato sa pravilima ponašanja u susretu sa američkim vojnicima. Na primer, ne smeju da pretiču vojni konvoj, ma kako se on sporo kretao i ma koliko se njima žurilo na avion. Nije malo ljudi stradalo u pokušaju da preteknu neko američko vozilo, nesvesni da rade nešto pogrešno. Vojnik je dužan da dâ znak upozorenja pesnicom, što na jeziku vojne gestikulacije sačinjene u Pentagonu znači: „drži se podalje“. Nažalost, ovakvi znaci nedovoljno su poznati građanima Iraka. Broj ljudi koji je greškom ubijen niko za sada ne zna, niko nije ni odgovarao, iako posle svakog incidenta sledi službeno saopštenje da će „okolnosti biti ispitane, a odgovornost utvrđena“. Međutim, sve dok ginu irački civili, a procena je da ih je u najrazličitijim napadima od kraja rata poginulo između 10.000 i 30.000, malo ko se obazire na stravične novinske izveštaje. Vojni zvaničnici su kao mantru ponavljali objašnjenje: rules of engagement, pravila službe. I kontrapitanjem – znate li vi koliko je naših momaka poginulo do sada od raznih napadača, čuvajući mir u Iraku? 1500. Prema tome, imamo razloga da budemo obazrivi.

Istina, teško je kriviti nervozne redove kojima pravila službe nalažu da bazu smeju da napuštaju jedino kad idu u patrolu i koji se nalaze u neprijateljskom okruženju. Problem je, otkriveno je u ovom poslednjem incidentu, sa samim pravilom službe.

PUCAJ – PA PITAJ: Priča koju je nedavno otkrio fotograf agencije Gitty Images Kris Hondros potresla je mnoge, ali nije izazvala lavinu telefonskih poziva na liniji Rim–Vašington. Ni reakcije Buša, ni američkog sekretara odbrane Ramsfelda niti poruke pape Jovana Pavla II iz bolesničke postelje.

Pre manje od dva meseca Hondros je bio u američkoj patroli kod Mosula, kojoj se približavalo putničko vozilo. Vojnici su pripucali u znak upozorenja, nakon čega su auto zasuli vatrom, ispraznivši 50 šaržera. Hondros kaže da je iz automobila začuo jecaje dece čim je paljba utihnula. Vrata od automobila su se otvorila, i iz njih je ispalo šestoro dece, među njima i dečak od osam godina. Ostali su da leže u lokvi krvi. Roditelji četvoro dece iz kola ostali su nepomični na prednjem sedištu. Mrtvi. Ocu ove dece baražna vatra otkinula je pola lobanje. Komandir jedinice rekao je fotografu da će „slučaj biti ispitan, ali da su se vojnici ponašali po pravilu službe“.

Američki zvaničnici tvrde da je vozilo u kojem se kretala Zgrena sa pratiocima bilo propisno upozoreno, svetlosnim i drugim signalima, ali da je vozač odbio da se zaustavi. Zgrena tvrdi da nikakvih upozorenja nije bilo, već da se odjednom začula paljba, i da se vozač nije uopšte kretao brzo „s obzirom na okolnosti“. Ona tvrdi i da su italijanski oficiri za vezu prethodno upozorili američku komandu da će njen auto u tom trenutku biti na putu za aerodrom. I premijer i predsednik Italije sada oštro zahtevaju da Vašington preispita ovaj slučaj i hitno utvrdi odgovornost. Sličan peh zvanični Rim naprosto sebi ne sme da dozvoli.

Međutim, oba ova slučaja, i stotine pre njih, podsećaju na velike ljudske žrtve rata i mira u Iraku. Kao što reče uvodnik „Nujork tajmsa“: „Irački civili ne žive samo u strahu od bombaša samoubica i maskiranih pobunjenika. Moraju da strahuju da ih nervozni američki vojnici ne pomešaju sa pobunjenicima, jer njima je rečeno da prvo pucaju, a posle da pitaju.“