"Naselje Cerak-Vinogradi je zaštićeno kao kulturno dobro pre dve godine. Nadali smo se da će nadležni shodno tome preduzeti potrebne mere da se naselje zaštiti od samovoljnih intervencija i da će otkloniti sve posledice neblagovremenog održavanja. Nažalost, to je u potpunosti izostalo"
Zbog čega finansijska policija nedeljama proverava poslovne knjige Centra za pravosudna istraživanja i čemu služi takva praksa u okviru proklamovane borbe protiv kriminala i korupcije
"Bezbednosno-informativna agencija, Vojnobezbednosna i Vojnoobaveštajna agencija mogu da prisluškuju i organizuju tajno praćenje, istina pod drugim uslovima i po drugačijem postupku od praćenja i prisluškivanja koje se vrši u krivičnom postupku. Da bi se primenjivale posebne mere iz Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, potrebni su obrazložen predlog direktora Agencije i odobrenje predsednika Višeg suda u Beogradu. Vojne službe takođe mogu da primenjuju posebne mere prisluškivanja i tajnog praćenja, predlog za primenu mera daje direktor službe, ali primenu mera odobrava predsednik Vrhovnog kasacionog suda"
Šta nam savremena arthaus filmska scena, naravno, u svoj suštinskoj heterogenosti i disperzivnosti, nudi kao zalog bolje bioskopske budućnosti? Ovom prilikom, kao uzorak uzećemo pobednički film Berlina, sa jedne, i jedan od najiščekivanijih srpskih filmova reditelja mlade/mlađe generacije, sa druge strane
Roland Šimelpfenig: Dan kada ja nije više bilo ja; režija Tara Manić; Beogradsko dramsko pozorište
Posvađani u prevodu, "Vreme" br. 1576, 17. mart 2021.
Ni Legija, koji mu je uvek salutirao uz reči "gospodine ministre", nikad nije prisustvovao tim sastancima, njemu se, posle insceniranog pokušaja upada "crvenih beretki" u vilu "Mir", nije verovalo, a predlagao je da se sve to granatira iz helikoptera, koje je, za razliku od vojske, posedovao JSO
Detalj iz intervjua "Vremenu" bivšeg policajca Trbovića, srpskog Snoudena, pokazuje da ni ministri ne veruju u ono za šta su sami odgovorni, pa vole da ćaskaju preko zaštićenih aplikacija. Čega se plaše, šta to znači i kako smo svi pomalo postali tajni agenti
"Žalosno je što sem tih nekoliko godina vladavine Zorana Đinđića Srbija nikad nije bila demokratska zemlja. Ni u Karađorđevića Jugoslaviji, ni u Titovoj Jugoslaviji. Ono što je usledilo posle Osme sednice u Srbiji, pored nepoštovanja vladavine prava, uvoda u ratove i autoritarni sistem najgore vrste, upali smo u nemerljive količine primitivizma koje, nažalost, i danas živimo. To je danas samo multiplikovano, pa je ova vlast daleko primitivnija i od one Miloševićeve"
Šta deli predsednike Srbije, Rusije i Kine, a ima veze sa borbom protiv korupcije? Kakva je tu uloga interesnog udruženja građana bez ikakve unutrašnje kohezije pod imenom Srpska napredna stranka? Zašto se Vučić ne može odreći nijednog od važnijih ljudi u partiji, uključujući i Nebojšu Stefanovića unatoč njegovoj "objektivnoj odgovornosti"
Magma koju isijava i inicira ova i ovakva Liga pravde nije ni svemoćna ni postojana, te se dosta brzo tokom gledanja ove četvorosatne ekstravagance, koju je zbilja teško zamisliti u bioskopima, vidi da je tu reč o plodu doktrine sročene u kratkoj sintagmi "more of the same"
Ako nema druge, bolje artikulisane alternativne ponude, ako svi drugi samo reže na njih, plaše ih, prete im kaznama, izvrgavaju ih javnom preziru, onda je preostao samo nasmejani Nestorović
"Poznato je da Vučić većinu tih ljudi oko sebe ucenama drži pod kontrolom. Pakuje im afere, a onda ih, navodno, štiti. Konkretno, Nebojšu Stefanovića sa slučajevima lažne diplome, Krušika... Stefanović je očigledno, kad je došao na mesto ministra unutrašnjih poslova, mnogo toga naučio i našao načina da se zaštiti jer mislim da u tim krugovima niko nikome ne veruje. Stefanović i Dijana Hrkalović formalno-pravno, bar što se tiče prisluškivanja, nisu ništa zgrešili, ali su prokockali Vučićevo poverenje: ako su znali da se on čuje sa licima koja su na merama, postavlja se pitanje zašto ga nisu upozorili. To, ipak, nije krivično delo jer oni nisu mogli da uključe nijedan broj bez naredbe"
Vuk Drašković je izmislio čoveka čije beleške navodi kao glavni izvor svojih saznanja. Ovako nešto je nemoguće opravdati umetničkom slobodom. Drašković je oduzeo sebi pravo na fikciju onog trenutka kada je prvi put rekao da su njegovi romani zasnovani na istorijskim izvorima. Nije ni morao da ponovi to, a jeste ponovio
U kovid bolnici u Areni pacijentima su na raspolaganju tri publikacije, među kojima je i Srebrenica – službena laž jedne epohe. U toj brošuri, u izdanju "Pečata", piše da je brojka od 8000 žrtava u Srebrenici "napabirčena", osporavaju se dokazi Haškog tribunala, iskazi svedoka i forenzički nalazi. Ako je barem jedan pacijent smogao snage da pročita ovu publikaciju, njeni autori su, kako kaže sociolog Stenli Koen, postigli svoj cilj, u skladu sa izrekom: kleveći smelo, možda se nešto prilepi
"Nikada u svom životu nisam imao nikakve ofšor račune. Sve što imam van Srbije je firma Multikom Open, koju sam otvorio u Švajcarskoj i koja je u stopostotnom vlasništvu istoimene firme registrovane u Srbiji, što sam u skladu sa zakonom prijavio Narodnoj banci Srbije"
Zašto je Odeljenje za poslove bezbednosti po prvi put u istoriji MUP a postalo operativno odeljenje koje odgovara direktno ministru unutrašnjih polova? Ko je sve radio u ovom Odeljenju i koga su držali na merama? Kako je Veran Matić dobivši informaciju o praćenju novinarke Svetlane Vojinović rekao da je "ovo kao kod Slavka Ćuruvije", obavestio Vučića i šta je posle bilo? Na koji način je Dijana Hrkalović došla na čelo radne grupe za Rodoljuba Milovića povodom afere "Papaja"? I zašto joj načelnik UKP a nije mogao odbrusiti "je li bre, ko si ti da mi postavljaš pitanja"? Zašto se u MUP u smatralo da ako te pozove državna sekretarka to u stvari čini ministar Nebojša Stefanović? Šta su pripadnici Gradskog SUP a pričali o dolasku Hrkalovićeve na mesto zločina posle ubistva Aleksandra Stankovića, a šta su o njoj agenti DEA u Beogradu izvestili naše organe
Vudi Alen je nedavno otkazan, prebrisan zbog onoga o čemu se glasno pričalo pre tridesetak godina, a što je, eto, bilo u korenu glavnine njegove autorske poetike u aspektu opsesivnih tema i motiva
Vrlo je moguće i, zapravo, vrlo verovatno, da će se pokazati da kod prosečnog Srbina ("Pere") na odluku "vakcinisati se ili ne" daleko veći uticaj ima perspektiva olakšanog pristupa kolektivnom predmetu želje zvanom "deset dana za četiri osobe u Paraliji", nego svi mogući i nemogući argumenti srpske i svetske zdravstvene struke i apeli voljenog predsednika. To, naravno, govori mnogo o nama. Ali govori, takođe, ponešto i o "struci", politici – i o Predsedniku
Najvećem broju građana Srbije za normalan život i nije potrebno mnogo više od prodavnice, apoteke, benzinske pumpe i javnih institucija. Bez šopinga i restorana se odavno može, a za pozorišta i bioskope odavno niko ne pita
General je želeo da Francuska bude jaka, nezavisna i da ravnopravno razgovara i sa Moskvom i sa Vašingtonom, pa su njegovi naslednici smatrali da su prinuđeni da stalno dokazuju da su verni saveznici u okviru NATO-a. Tako je odnos Bele kuće i Jelisejske palate ispao bolji nego što je francuski nacionalni ponos mogao javno da prizna. U tom kontekstu ni izjavu predsednika Makrona o "moždanoj smrti NATO-a" ne treba shvatiti naročito dramatično
Vakcine imamo, ali krivu zaražavanja nikako da zaravnamo. Godinu dana proveli smo u anksioznosti i strahu, a mnogi su bez nekoga ostali… Kraj još nije na vidiku, prete novim merama. Predsednik se ne menja, za razliku od virusa koji uporno mutira
Svi se u martu sete tragičnog ubistva Zorana Đinđića i haške smrti Slobodana Miloševića, analiziraju se njihove politike, postupci, ideologije i modeli vlasti, zapravo u pokušaju da se razume ovo u čemu sad živimo: despotija azijskog porekla upakovana u nekakav EU marketing. To je ta hobotnica koja je usisala sve moguće ideologije i modele vlasti, napravljen je jedan politički smuti i više se i ne zna šta je Miloševićev a šta Đinđićev legat
"Miša Vasić me je jednog dana, početkom 1990. godine, obavestio da se osniva prvi privatni nedeljnik u Jugoslaviji i da bi bilo lepo da se pridružim. Rekla sam dobro, dobro, ali prvo idem Transsibirskom železnicom u Kinu, gde sam ostala dva meseca"
Bio jednom jedan lav. Kakav lav? Strašan lav, narogušen i ljut sav. Strašno, strašno! Išao je na tri noge, gledao je na tri oka, slušao je na tri uva… Strašno, strašno
Ako su mnogi među istoričarima i filmskim kritičarima ćutali do sada, vreme je da progovore ne toliko o filmu, nego o genocidu u NDH, i da se bore za izgradnju narativa o toj prošlosti koji neće da deli nego da ujedini, i to ne samo na nacionalnoj osnovi, nego na transnacionalnom zajedničkom deljenju istih vrednosti i istog pristupa suočavanju s prošlošću: bez upoređivanja i hijerarhizacije žrtava, bez mešanja Drugog svetskog rata i ratova devedesetih, bez negiranja zločina koji su protiv drugih počinjeni u naše ime
