Ovde se, decenijama unazad, odgoneta misterija uspeha, popularnosti i moći političkih lidera. Od Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića, Vojislava Šešelja, do Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Borisa Tadića, te Tomislava Nikolića, Ivice Dačića, Aleksandra Vučića, svakih pet-šest godina ispitujemo kapacitet ovdašnjih potencijalnih lidera prepoznajući u njima Čerčila, De Gola, Hitlera, Tita...
Takozvano zagađenje bukom tipičan je problem urbanih sredina, baš kao i netrpeljivost između vlasnika ugostiteljskih objekata i stanara. Problem Beograda i Srbije jeste to što nadležni ovaj problem rešavaju na obostrano – nezadovoljstvo
U obe države gledamo vraćanje likova iz devedesetih godina prošloga veka, što u politiku, što u medije, uz ritualne sukobe u kojima su važni samo novo-stari vlastodršci, a ne građani kojima je uglavnom preko glave svega – i ustaša i četnika i partizana
Albanska nacionalna manjina trenutno ne ostvaruje pravo na kvalitetno obrazovanje na maternjem jeziku, jer je ono za mnoge postalo pitanje politike, a ne osnovno ljudsko pravo
Šta se dešavalo tokom noći u kojoj se rodila "nova srpska opozicija" – i zašto je to važno
I tamo gde su priznali poraz, kao u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu... socijalisti prazne kase i otimaju lokalne medije. Demonstracije u velikim gradovima sa nesagledivim posledicama
Širok je i preširok dijapazon uvreda, konstrukcija i neistina koje su tokom 2015. bile upućene iz vrha vlasti na adresu zaštitnika građana Saše Jankovića. Vređan je i proganjan javno – sa skupštinske govornice, na naslovnim stranama, na konferencijama za novinare, u intervjuima. Istovremeno, Saša Janković je tokom 2015. dobio i najznačajnija priznanja za svoj rad: između ostalog, nagrađen je francuskim Nacionalnim ordenom za zasluge u rangu viteza. Svojevrstan je apsurd da se i jedno i drugo dogodilo s istim razlogom: zato što je radio svoj posao. Od 2007. kada je stupio na dužnost, Saša Janković se bez ikakvih ustupaka i izuzetaka bavio onim što je u opisu posla zaštitnika građana, ne brinući pritom koga će da naljuti, kome će da se zameri i ko bi to možda mogao pogrešno da protumači. To je naročito došlo do izražaja baš tokom 2015, kada je mnogima "stao na žulj", pre svega insistiranjem na nepravilnostima u radu Ministarstva odbrane i bezbednosnih službi. U obrazloženju odluke da Sašu Jankovića proglasi za Ličnost godine, uredništvo "Vremena" navelo je da je on u više navrata "postavljao ključna pitanja i nametao važne teme od javnog interesa za građane Srbije", da je "svoj posao radio beskompromisno i hrabro" i da je uprkos "medijskom i političkom linču kakav Srbija u svojoj skorijoj istoriji nije videla", njegova kancelarija i dalje radila visokoprofesionalno i u službi javnog interesa. U intervjuu za "Vreme" Saša Janković objašnjava kako mu je to sve pošlo za rukom, ko su mu najveći neprijatelji, šta su mu ciljevi, ali opisuje i svoj životni put – detinjstvo i mladost, odlazak na ratište, iskušenja, odluku da ne ode odavde, ličnu motivaciju. Bilo je tokom tog razgovora priča o ljudima koje pamtimo, o onima koji su još uvek tu, o onima koji misle da su jači od zakona, baš kao i o porodici, o jednom psu, muzici i pozorišnoj predstavi na koju će možda otići u društvu – Aleksandra Vučića.
"Društvo u Srbiji je pre svega neinformisano i dezinformisano. Dezinformisano je zbog raznih samozvanih stručnjaka koji su pisali različite tekstove o malim protestantskim zajednicama u kojima su davali paušalne ocene. Ne samo da se u negativnom kontekstu govorilo o sektama, što sama reč izvorno ne podrazumeva, već se pisalo o njima kao o stranim agentima, plaćenicima, a jako često su ih stavljali u isti koš sa orijentalnim sektama, sa satanistima. To se menja u poslednje vreme jer su te zajednice izašle u javnost i trude se da više informišu ljude"
Vojvodina je tokom čitave istorije bila migratorni prostor. Talasi migracija značajno su menjali strukturu, način života i kulturu ovog prostora. Kao izrazito višenacionalna sredina u današnjem obliku nastaje tokom XVIII veka, što je bila posledica doseljavanja Srba u Velikoj seobi 1690, kao i kolonizacije koju je sprovodila austrijska vlast. Migracije nakon Drugog svetskog rata, proterivanje Nemaca i kolonizacija Srba iz Bosne i Hrvatske, a zatim i migracije tokom i nakon raspada Jugoslavije, promenili su strukturu stanovništva Vojvodine, ali je ona i dalje zadržala svoj multietnički karakter. U Vojvodini danas živi nešto manje od dva miliona stanovnika i 26 nacionalnih manjina, a šest jezika ima službeni status – srpski, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski i rusinski
Kako je bilo prvih deset godina? Šta je "Vreme" pisalo dok su grmeli topovi, goreli gradovi i vukle se beskrajne kolone izbeglica? A kako je svedočilo o gospodarima ratova i tuđe muke, njihovim interesima i masovnim grobnicama? Na kakav način su ove novine izveštavale o redovima za hleb i mleko, hiperinflaciji, krađama izbora, narodnom buntu i antirežimskim demonstracijama? Kako smo se držali u toku NATO bombardovanja i zbog čega smo uvek uspevali da napravimo razliku između ispravnog i pogrešnog? Ukratko – vreme devedesetih
Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
Ljudi iz SNS-a na čelu klubova, Slaviša Kokeza u Zvezdi i Miloš Vazura, direktor Partizana, ostaju po strani, niko ih ne zove, ne pita, oni su iznad "prljavštine". Medijima je najlakše da prozovu dežurne krivce koji verovatno nisu sigurni šta im je gore: da budu i dalje tu gde jesu ili da se sklone
Osećam obavezu da govorim o holokaustu. Sve veću, što nas je manje živih koji možemo da svedočimo o tom Vremenu Zla. Istovremeno mi se sve besmislenije činilo to što imam da kažem, činilo mi se da malo ko želi da čuje, želi budućnost koja se seća mojih strašnih vremena. Pogotovo u Srbiji, u Beogradu, koji su tako temeljno očišćeni od Jevreja. A onda su učenici Treće beogradske gimnazije kriknuli na pozornici Bitef teatra. Taj krik devojčica i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je svet takav, kakav jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima, za koji ja nisam nikad bio sposoban
Pitanje za budućnost je ko će tu doći da investira: nažalost, niko ozbiljan, neki avanturisti, neki kojima će se davati parcele... Meni to više liči na turski dvor, a ne na evropsku državu i vladavinu prava. Svašta se radi u raznim evropskim državama sa javnim parama, ali ovako nešto je tako grubo kršenje ljudskih prava da se čovek pita kako je to uopšte moguće i kako toliko dugo traje
Kad je reč o podršci Aleksandru Vučiću, nije ona tolika kako se obično misli. Reč je otprilike o četvrtini punoletnog građanstva. A zašto? Zato što je oko polovine građana razočarano i ne podržava nikoga. Ubijeni su u pojam i još nisu došli u ono stanje razdraženosti kada moraju da se angažuju protiv vlasti. A to će vreme doći, jer autoritarna, a nesposobna vlast nesumnjivo mora naposletku izazvati razjarenost građanstva
Nekoliko javnih pitanja srpskoj opoziciji koja će isplivati ili se udaviti "Beogradom na vodi"
Na svojoj januarskoj panonskoj turneji i tokom celodnevnog programa u Novom bioskopu Zvezda u Beogradu, Marko Brecelj je delovao i sjajno i jadno – onako kao stari, nadareni prijatelj koji se tvrdoglavo opire promenama
Formula 2014: Prethodnike progone i njihove dugove proklinju, ali njihove mostove otvaraju, zadužuju se, a tvrde da štede, strance mole i kume, a kumova se odriču, svoje grehe zabašuruju, dok hvale sami sebe
Na ulazu u Suboticu, u zapuštenoj ciglani, grejući se oko vatre, poslednje dane u Srbiji provode migranti sa Bliskog i Srednjeg istoka i severa Afrike. Slabo obučeni, gladni i žedni, čekaju pogodan trenutak da šmugnu preko mađarske granice i naprave jedan korak ka Zapadu gde ih, veruju, čeka bolji život. Jedini ko o njima svakodnevno brine je Tibor Varga, humanitarac i protestantski sveštenik
Kako se neslavno raspao veštački konsenzus da živimo u postideološkom društvu u kojem ničiji "pogled na svet" više nije važan
Vratite nam, nama građanima, poslovnu sposobnost i pravo izbora i vratite, tek u drugom redu, advokatima pravo da rade ono što su temeljem Ustava Srbije i zakona ovlašćeni
Kroz ono što se dešava sudiji Vladimiru Vučiniću provlači se mnogo toga što karakteriše ne samo pravni sistem u Srbiji, već i trenutno stanje na onome što se zove "javna scena", u bilo kojoj oblasti – medijima, sudstvu, kulturi, politici… To stanje podrazumeva tabloidne hajke, optužbe i presude, provlačenje ljudi kroz blato, uz malo ili nimalo "cehovskih" i drugih reakcija
"Apelacioni tužilac u Novom Sadu je održao sastanak i tražio od kolega tužilaca po subordinaciji da advokate koji se pozivaju kao branioci po službenoj dužnosti i odbiju da postupaju pozivajući se na protest advokata, budu privedeni i da im bude određen pritvor"
Čitajući nove zakonske odredbe o notarskim naknadama, sasvim je jasno da će građane cela priča koštati više no ranije, iako u svemu tome nikad nije bilo reda
U Velikoj galeriji Doma Vojske Srbije u Beogradu prvi put se predstavlja opus Danice Jovanović, nepravedno zaboravljene slikarke koja se uz Nadeždu Petrović može smatrati jednom od najboljih predstavnica srpskog modernizma. Izložba svedoči i o njenom tragičnom životu – imala je svega 28 godina kada su je septembra 1914. austrougarski vojnici uhapsili i sa grupom talaca streljali podno Petrovaradinske tvrđave
"Spolja indukovane mržnje, nacionalizam, verski fanatizam, potreba da se drugi ‘oslobode’, da im se uvede ‘demokratija’, sve to ide nauštrb običnih malih ljudi koji ‘treba da odrade prljav posao’. I koji na kraju skapavaju, dok na njihovoj nesreći stasavaju neke nove generacije tajkuna"
Imao sam samo šesnaest godina kada se posle rata obračunavalo sa "domaćim izdajnicima". Pitam se šta bih činio da sam bio nekoliko godina stariji. Kako bih se odnosio prema onima koji su sarađivali sa ubicama mojih roditelja, ili makar nemo posmatrali kako odvode u smrt njihove sunarodnike, koji su normalno živeli sa svojim porodicama dok sam ja bio u nacističkim koncentracionim logorima. Da li bih i ja streljao "u ime naroda"
