Bar dve i po decenije, uz tek nešto malo kilavog diskontinuiteta, direktno smo izloženi vladavini secikesa, ukoljica, lupeža i baraba, a najgore od svega je to što smo se takvom stanju stvari suštinski prilagodili: čak i ako im ne odobravamo i mrmorimo protiv njih, suštinski igramo po njihovim pravilima. Nije li onda odavno došlo vreme da se zapitamo: kako to da su barabe tako uspešne? Kako to da nas mahom nadvladaju? Tako što barabe unapred računaju na našu pristojnost (obaška i njonjavost), ništa manje nego na sopstvenu bezočnost. Stavljaju nas pred svršen čin: možda to-i-to nije po zakonu ili boljim običajima, ali ja ću to da uradim, vi ćete protestovati, ali nećete imati snage, volje ili odlučnosti da me sprečite ili bar da to naknadno poništite, polako i neosetno ćete se tome ipak prilagoditi, i tako će pobeda biti moja… Šta je, uostalom, cela priča sa tzv. divljom gradnjom ako ne to – trijumf opravdano samouverene bahatosti? Kad smo već kod toga: stoje li još one kućice u cveću dražesne prezidencijalne la Famiglie Nikolić na Savi? Nešto nisam opazio vest da su srušene?
A zapravo je anihilacija posledica – to jest, ozbiljna i stvarna „pretnja“ njom – jedini efikasan način borbe protiv lupeštva zloupotrebljene političke ili ekonomske moći. Bez nje, i formalno oponiranje može da se na koncu svede na suštinsku kolaboraciju: u politici, naime, reči jesu neophodne, ali nisu dovoljne. Politika nije isto što i, šta znam, pisanje novinskih kolumni… Utoliko je u pravu, eh, Vesna Pešić, kada na Peščaniku piše da se od onih koji se aktivno politički suprotstavljaju nepodopštinama vladajuće klike očekuje nešto više od, kakbisereklo, puke analize… U tom kontekstu, VP spominje i famozni Beograd na vodi, gigantski toksični mehur koji polako počinje da niče na naše oči, mimo ili čak protiv svih zakonskih propisa, mišljenja praktično svih stručnjaka, urbanističkih planova i pravila i ostalih elementarnih regula civilizovanog življenja, kao najdrskiji primer državno sponzorisane divlje gradnje u istoriji Srbije, ako ne „i šire“. Na tragu te priče, imam nekoliko konkretnih predloga…
Vlasti se, ovakvoj naročito, svašta može, ali nikada nemojte potceniti njenu svest o neminovnoj konačnosti i strepnju pred mogućnošću „naplate posledica“. Zašto niko – koliko znam – od građanskih i profesionalnih udruženja, o političkoj opoziciji da i ne govorim, nije tužio grad Beograd, pa i državnu vlast, za kriminalnu nameru a bogme već i delatnost na privatnu korist a javnu štetu, koja se krije pod šifrom „Beograd na vodi“, a podrazumeva bespravno oduzimanje građanima njima neophodnih javnih sadržaja (uključujući železničku i autobusku stanicu) radi pretvaranja ogromne „atraktivne lokacije“ u leglo jaranskog profita za šačicu probranih? Manite se jeftinog cinizma u stilu: ma, ko ovde šiša sud i zakon… Ne, niko nije istinski ravnodušan pred tim, ako ništa drugo onda zato što zna da će po prirodi stvari pre ili kasnije sići s vlasti, pa ga zakon može stići bar tada! Ali, da bi ga stigao prvo mora da ga pojuri, a da bi ga pojurio neko treba da ga pokrene…
Drugo, tražim konkretne odgovore, za početak od Demokratske stranke: Bojane, Borko, Mićune etc., da li biste bili tako ljubazni da se udostojite na moralno i politički obavezujući čin u vidu javne deklaracije otprilike sledeće sadržine: kada dođemo na vlast, ganjaćemo vas pravno za „Beograd na vodi“, ali ćemo bogme i srušiti sve što napravite a da nije striktno po zakonu, urbanističkim načelima i u najboljem javnom interesu, pa taman da je i Čardak ni na nebu ni na zemlji! I ne samo to, nego još važnije: vratićemo sadržaje od javnog interesa tamo gde su i bili. E, to se zove anihilacija posledica. I nemojte mi reći da nije sprovediva, jer je i te kako sprovediva. Dakako, najsprovedivija (i najjeftinija) je preventivno: ozbiljnim političkim, pravnim i građanskim pritiskom poradi odvraćanja od pravljenja teške štete pre nego što ona bude stvarno počinjena. A ovo je otprilike poslednji trenutak za nešto takvo.
Nemojte misliti da je bilo kojoj vlasti i moći, i bilo kojem „investitoru“ svejedno kada to čuje: nije, jer oni bolje od nas znaju koliko su šuplji. Elem, nastavljam javnu anketu: Živkoviću, Pavićeviću, biste li se pridružili toj deklaraciji? Raduloviću? Borise Tadiću, isto pitanje? A vi, vesela srpska desnico, deesesovci, radikali i ostali? (Čedomira ne smem ni da pitam, ko zna na kojoj je taj frekvenciji…)
Kada je pre skoro deset godina u Novom Sadu otprilike ovo isto semikriminalno udruženje koje sada vlada državom (ali tada još u radikalskom dresu) napravilo magamuljažu s besmislenom „Novom autobuskom stanicom“ u vlasništvu nekog njihovog sponzora i mesecima „silovalo“ građane, prevoznike i putnike da se odreknu javnog resursa koji im je i zgodan i potreban ne bi li se (prinudno) priklonili onome koji im uopšte ne treba, uporno sam „huškao“ njanjavu i tunjavu lokalnu opoziciju (demokrate, ligaši etc.) da se javno obaveže da će po povratku na vlast gradu vratiti njegovu pravu stanicu, dakle – anihilirati posledice nepočinstva. Jedva su nekako iscedili iz sebe takvo obećanje i, da vidite – i to je pomoglo… Kažem vam: nije svejedno i nije kasno; to su samo lagodni izgovori za one koji deklarativno oponiraju a suštinski kolaboriraju. Ako tvrdite da niste od takvih, čekam javni odgovor na anketu!
