Arhitekta Bogdan Bogdanović rođen je 20. avgusta 1922. godine u Beogradu. „Moje poslednje sećanje na njega je sećanje na graditelja gradova užasnutog nad delima gradorušitelja“, napisao je Milan Milošević povodom njegove smrti. Povodom stogodišnjice njegovog rođenja objavljujemo delove intervjua iz „Vremena“ broj 96 iz 1992. godine
“Aleksandar Vučić je fabrici guma ‘Tojo tajers’ u Inđiji dao 130 miliona evra subvencija, ‘UBM feedu’ bezmalo 40 miliona evra, a takvih fabrika koje su dobile slične subvencije ima mnogo u Srbiji. Hoće da pravi nacionalni stadion koji košta 400 miliona evra. EPS mu je rasturen i tamo ulažemo ogroman novac iz budžeta. Plaćamo 600 miliona evra prenos Premijer lige. Ne možeš da kažeš da za poljoprivrednike nemaš 50 miliona evra, a da ovako idiotski trošiš novac iz budžeta”
Aljoša, mladić iz Novog Sada, radi kao barmen ovog leta u Hrvatskoj. “Bez Srba, turizam u Hrvatskoj ne bi funkcionisao” kaže on za “Vreme”. U porodičnom hotelu u Podstrani, malom mestu kraj Splita, većina radnika su Srbi. “Bio sam i na Hvaru, u Splitu i mogao sam da vidim da u većini objekata rade Srbi zato što Hrvati ne žele da rade sezonski. Znaju koliko je to teško, a za njihove standarde plata za sezonce je ništa, a nama je to veliko”
Ako neko misli da je cela priča o Aleksu Džonsu nevažna za Srbiju, dužni smo da podsetimo da on zapravo služi kao inspiracija i ovdašnjim teoretičarima zavera i nadrilekarima, poput Miroljuba Petrovića, kome je nedavno počelo suđenje zbog nadrilekarstva, po tužbi porodice mladića preminulog od kancera
Konzervativne partije, desnicu, ne treba poistovećivati sa fašizmom, postoje jasne razlike u ideologiji. Srbska akcija, Carostavnik i Zentropa su, međutim, organizacije kod kojih se linija razgraničenja sa fašizmom odavno izbrisala
Kada je formirana poslednja vlada, ceo državni vrh je bio ponosan i nesnosan povodom činjenice da polovinu sastava čine žene. Dve godine kasnije, na izmaku mandata “ženske vlade”, izvesno je da je u ovdašnjem političkom kontekstu nebitno sve osim Aleksandra Vučića. A on nije žena
Kako je moguće da zemlja bogate levičarske tradicije koja se nekoliko puta u svojoj savremenoj istoriji ozbiljno borila za slobodu, upadne u amok dobrovoljnog ropstva i postane politička i civilizacijska ruina
“Lavina je krenula sa Stare planine. Onda su i drugi ljudi shvatili da samo udruživanjem i borbom može da se spase ono što narodu pripada”, kaže prvakinja u pecanju, pletenju, pripremanju narodne kuhinje, aktivistikinja za prava žena i očuvanje životne sredine koja se spletom životnih okolnosti obrela na skupštinskoj klupi
Minstar finansija Siniša Mali jedan je od kandidata za novog predsednika vlade. Kao jedan od ljudi od najvećeg poverenja Aleksandra Vučića svakako će ostati u izvšnoj vlasti. Tim povodom ponovo objavljujemo portert čoveka koji je do sada iz svih afera izašao netaknut: niko nije smeo ili hteo da protiv njega postupa kako pravila službe nalažu. Čak je i Ustavni sud presudio da nadležna Visokoškolska ustanova zapravo nije ovlašćena da plagijatoru doktorata "oduzima (akademosko) zvanje" koje mu je dodelila
Vesna Milakara rođena je 1966. godine u Donjem Klasniću, u opštini Glina na Baniji. Sa osamnaest godina se udala za Peru Rudića, mog oca, i 1987. rodila mene, a Maju, moju sestru, sledeće godine. Živeli smo u Rudićima, u Gornjem Klasniću, sve do 4. avgusta 1995. godine. Ja sam Mirko Rudić, novinar "Vremena". Ovako počinje svedočenje o stradanju Srba iz Krajine koje ponovo objavljujemo povodom godišnjice početka hrvatske vojno-policijske akcije "Oluja"
Skupština je konstituisana, na redu je formiranje vlade. Biće šesta od početka doba naprednjaka. Prvu vladu (2012–2014) obrazovao je Ivica Dačić; kao premijer, odmah je postao talac u sopstvenom kabinetu i od tada pati od stokholmskog sindroma. Slede dve vlade (2014–2017) Aleksandra Vučića s ministrima poput uplašenih dvorjana. A u naredna dva kabineta (2017–2022) Ane Brnabić dodatno će zglajzati postavši kancelarijsko osoblje predsjednika Srbije. Većinom je reč o istim osobama koje se iz jedne fotelje u državnoj službi premeštaju u drugu. Ipak, tanak kadrovski potencijal režima, te potreba da se zadovolji čaršija na sve četiri strane sveta – domaća i međunarodna – rezultirali su regrutacijom nestranačkih ministara. Obično dovođeni uz pompu i reklamu njihovih “supersposobnosti”, kasnije bi postajali veći naprednjaci od naprednjaka ili nestali u tišini, bez “zdravo” i “doviđenja”. Istu sudbinu dele i neki članovi SNS-a, mahom nepoznati široj javnosti. Mada je izbor bio vrlo težak i uz svest da su neki neopravdano zaobiđeni (tako je uvek u politici), donosimo listu dvanaestoro ministara koji su svojim nastupima ili njihovim izostancima dali nemerljiv doprinos kadrovskoj politici Aleksandra Vučića. Možda ovo nekom od pretendenata na portfelj bude za nauk
