Svakodnevno čujemo floskulu o „odgovornosti medija“ za promenu poremećenog sistema vrednosti u našem društvu. Čini mi se da postoji nerealna slika o omnipotenciji novinara, naročito kod manje obrazovane publike. Ipak, često su mediji jedina pretnja nepravdama i bahaćenjima vlasti na onom najnižem nivou. Mediji će pomoći da se asfaltira krater-rupčaga koja stoji mesecima, da se ispravi neki problem socijalno ugroženih građana, ili da se birokratska greška sistema. Više od toga, plašim se, u Srbiji ne mogu.
Ipak, često se govori o snazi pozitivnih primera ili osudi negativnih, pa evo, koristim priliku da ispunim očekivanja čitalaca. Kroz nekoliko slučajeva, kao kod Danila Harmsa, pokazaćemo patafiziku našeg društva, a naravoučenije smislite sami.
U Americi je u žižu javnosti stigla naša zemljakinja Irena Ivić, rodom iz Prokuplja, koja već godinama živi i radi u SAD. Ova vaspitačica je na lutriji dobila zeleni karton i danas vozi autobus u Milvokiju. Irena je na ulici videla jednogodišnju devojčicu kako polugola tumara ulicama. Zaustavila je autobus, pokupila dete, zbrinula ga i pozvala pomoć. Njena kompanija ju je nagradila, a stotine redakcija je želelo da je vidi i čuje. Irena je preko noći postala zvezda, a zlobnici su počeli da prigovaraju, jer se, navodno, jedna prirodna reakcija toliko glorifikuje.
Svim ovim zlobnicima nema smisla odgovarati, ali pitanje o promociji pozitivnih primera ipak ima smisla. Iz iskustva znam da redakcije dobijaju na stotine informacija koje možete okarakterisati kao bedake. Crnilo je hrana za medije, a pozitivni primeri jednostavno ne dopiru do njih. Sećam se da je bilo potrebno barem pet godina da klinci iz Matematičke gimnazije postanu stalna tema. Do tada su nas o njihovim uspesima obaveštavali isključivo rodbina i prijatelji. Naši novinari jednostavno nisu „setovani“ za pozitivne primere, dok se u svetu oni upravo zato promovišu. U Americi je Irena postala vest dana, zbog pedagoških razloga i naravno njenog velikog srca.
Drugi primer stigao je iz Zemuna, gde su u jednoj školi klinci snimili video i okačili ga na Jutjub. U opisu videa se kaže da je to fake vršnjačko nasilje, pa se klinac koji leži na podu ili drugi koji preti da će ga ubiti stolicom – zezaju. Slično objašnjenje se čulo u domu za učenike u Kraljevu, gde je snimljen video u kom se stvarno makljaju, ali je žrtva rekla da je to „šala“ koja je izmakla kontroli. Onda je počeo raspust i stvar se zaboravila. Bez obzira da li su se u Zemunu u školi zezali, ili stvarno tukli, snimljeni video je reklama za nasilje i promocija nasilnog ponašanja. To je takođe kažnjivo. Među klincima je nasilje kul, odnosno, možete postati jutjuber sa gomilom sabova ako se ko fol bijete. Ovaj „kao“ pristup prepoznaćete i kod nedavno optuženog zamenika predsednika opštine koji je sa 60 i kusur privatavao tinejdžerku da joj čestita, jer je super dekorisala salu. Kao, vatali se. Nema „kao“.
Ta „kao logika“ nije deci pala na pamet tek onako. Ovih dana je u Srbiji, koliko je meni poznato, zabeležen prvi slučaj da je političar sam protiv sebe podneo prijavu Tužilaštvu. U slučaju Rasim Ljajić protiv Rasima, građanin Ljajić je sam protiv sebe podneo prijavu jer ga Šešelj i radikali mesecima optužuju da je narko-bos. Šešelj je čak objavio i svoje (ko zna koje po redu) pisanije uvredljivog naslova, a država ništa ne čini da spreči blaćenje Ljajića. Nebojša iz Beograda, aktuelni ministar policije, je istine radi objavio da MUP nema saznanja da je Rasim Ljajić upleten u trgovinu narkoticima, mada je to saopštenje zvučalo kao razblaženo i neubedljivo. U stilu – nema dokaza, al’ nikad se ne zna šta može da bude… Rešenje je, kao, tuži ti Šešelja privatno, ali to je duuuugačak i izlokan put kojim se ne stiže nikud. U ovoj zoni nedorečenosti, u tom zarezu umesto tačke u saopštenju MUP-a, Vojislav Šešelj decenijama gradi svoj destruktivni javni diskurs. Sve dok se zvanično ne saopšti da je Rasim nevin, neće biti mira, a do tada će Šešelj i njegovi da zloupotrebljavaju poslanički imunitet. Sudski predmet Rasim protiv Rasima je tako, u stvari, Rasim protiv Šešelja.
A Šešelj je očigledno rodonačelnik žanra koji svoje sledbenike ima u celom političkom spektru. Željko Veselinović, sindikalista i član predsedništva Saveza za Srbiju, nedavno je „ponovio delo“ rečeno advokatskim rečnikom. Posle vulgarnih uvreda na račun premijerke Ane Brnabić koje obuhvataju seksualnu orijentaciju, obdarene crnce i „prevaspitavanje“, sada je na sličan način vređao Milenu Ivanović, nazvavši je „ženom đavolom“. Iz do sada objavljenog očigledno se radi o osobi sa poremećenim odnosom prema ženama, ali i nekom ko čak i za srpske pojmove ima neverovatnu količinu verbalne agresije. Dan kasnije, nakon opšteg odijuma javnosti, on je najavio povlačenje iz predsedništva SZS, pa od tada suze ronim neprestane. Ono što me mnogo više brine od odlaska jednog prostaka sa političke scene, jeste izostanak hitne reakcije SZS. Ljudski je reći da smo se zeznuli, jer smo skapirali koliki je ortak kreten, to bi bila distinkcija u odnosu na aktuelnu političku garnituru. To vam je kao u SPC, kad se provali da je vladika pedofil – sam ode u penziju i svi ćute.
A kako se to radi najbolje su svojim roditeljima pokazali mladi vaterpolisti Partizana i Beograda. Kada su se ambiciozni roditelji pošibali na tribinama, na meču bez rezultatskog značaja, utakmica je prekinuta. Sutradan su klinci završili utakmicu tako što su se u bazenu dodavali loptom i super zezali. Pobednik je odlučen bacanjem novčića. Sramota za roditelje, bravo za decu, pa se samo nadam da će biti mnogo bolji od nas, samo ako ih totalno ne pokvarimo!
