Niko od onih koji misle da ga dobro poznaju ne isključuje da bi Vučić mogao da odluči da napravi vladu samo od naprednjaka, tj. koalicije oko SNS-a i eventualno pojedinaca koji nisu ni u jednoj političkoj partiji, ili su u strankama koje nisu prešle cenzus, jer ga, kako reče jedan bliski mu saradnik, "posebno nerviraju priče kako je njegova otvorenost prema svima u stvari strah da preuzme odgovornost"
"Pre desetak dana počela je da radi nova zgrada Kinoteke u Uzun Mirkovoj. Ja sam mogao ovu zgradu 1995. godine da zamažem, da napravim Potemkinovo selo i da pustim gledaoce. E, to nisam hteo. Jeste, rekonstrukcija je potrajala, ali sad na kraju karijere mogu mirno da odem iz Jugoslovenske kinoteke jer je misija u koju sam ušao 1992. godine, što se mene tiče, dovedena do kraja"
Feketić je pokazao da su oni koji žele da kontrolišu javnu sferu tu kontrolu izgubili. Videli smo da neki misle kako je kontrola javne sfere za njih cilj i da su im sva sredstva dozvoljena kako bi ga ostvarili u svojoj promotivnoj kampanji. Pokazalo se da internet zajednica u Srbiji ume da odgovori na te izazove – mi smo 24 sata imali ozbiljan rat u vidu postavljanja i skidanja spornog satiričnog klipa
Oni koji se razumeju u umetnost, zbog dosadnog i traljavog početka u kom se stilski mešaju babe i žabe, i zbog imbecilnog kraja, verovatno će o filmu Top je bio vreo da imaju lošu sliku. S pravom. Manje umetnički, a više emotivno osetljivu publiku verovatno će da dirne potresna priča. Emotivno neosetljivi će da crknu od dosade jer je reditelj, ubeđen kako tragedija i smeh ne idu zajedno, većinu crnog humora koji postoji u romanu iz ekranizacije izbacio. Oni kojih se roman i sarajevska tragedija tiču, biće ogorčeni što je u filmu "politički korektno" izbačena većina detalja koji ukazuju na odgovornost bošnjačke strane u bosanskom ratu... Beogradski poklonici kulta Mušana Topalovića Cace će, baš kao i njihove sarajevske "kolege", i pored svih ovih "korekcija", uključujući i pomenuto silovanje kraja priče i poente romana, nalaziti kako je film, ipak, "velikosrpski", što će reditelja dodatno učvrstiti u dirljivom uverenju da je "u pleksus" udario "lažne patriote", a ne braću Limijer... Ukratko, kol’ko ljudi, tol’ko ćudi...
Orkestrirana moralna panika oko lokacije jednog noćnog kluba uvaljuje nas dublje u srce tame "neokonzervativne revolucije"
"Posle iskustva sa snimanja filma Marble Ass, Želimir Žilnik je za mene bio jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, sve je sviranje kurcu. Mislim tu i na sebe, istrajao sam trideset godina"
Niko ne zna šta se na Tikalovim slikama događa. Ko su ljudi-prilikovi i utvare na njima? Šta traže, koga traže, kuda idu, šta nameravaju? Kada gledam te slike, osećam se kao da čitam Gogolja: vidim sklepane zapurnjale prostorije pune spodoba, poluljudi, hermafrodita, naopakonasađenih, zvjerova, zombija i homunkulusa, rupara i ostalih sektaša, zlih duhova, inkvizitora, rusalja i babetina našeg života, letećih mrtvih duša, sumnjivih lica, revizora i izvršitelja poslednjeg suda... Tikalov svet razumem kao nekakve donje radove koje izvode kamuflirani likovi suludim alatima, presipajući ništa u ništa i mereći ništa ničim nekakvim alhemijskim atanorima, potpomognuti pometenim i sipljivim arhivarima...
"Bio sam prvi jugoslovenski kompozitor koji se nije bavio samo usko orijentisanom i određenom vrstom muzike. Umesto toga, kombinovao sam rok, klasiku, džez, etno, filmsku i pozorišnu muziku, želeći na taj način da pokažem i da, ako je prava, muzika zapravo nema granica; da je igra. I da je kao takva – najbolja... Ako bih na kraju morao da napravim neki zaključak, da sumiram, reći ću vam iskreno: nisam ni zadovoljan, a ni nezadovoljan onim što sam uradio. Najzad, imao sam sreću da živim u sjajnim vremenima"
Verovatno će se u toj Tadićevoj izbornoj udadbi Mlađan Dinkić pojaviti u ulozi starog svata, starojka, što narod kaže, Nenad Čanak biće "deveruša", a Dušan Petrović već se prihvatio buklije i doziva svatove sa svake televizije
"Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika, a ne, kako Vučić poručuje građanima, da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog, ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho-gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire"
Na dvestotu godišnjicu Vukove Pismenice, uporedo sa drugim jubilejima, biće mnogo podsećanja, a verovatno i tugovanja za onim delom srpske kulture koji je ostao napisan na danas nepostojećem slaveno-serbskom jeziku. Važna figura te izgubljene kulture je, bez sumnje, Atanasije Stojkovič, autor prvog romana na srpskom jeziku, kao i prve srpske enciklopedije prirode, trotomnog dela Fisika
"Ovakva muzika je most ka privatnosti, iza nje stojim ja kao čovek od krvi i mesa. Mada se ne poznajem sa slušaocem, on može da oseti da neko stvaran stoji iza nje"
Poslednja knjiga Mirka Kovača je više nego upečatljiv završni akord dugogodišnjeg svođenja računa sa sobom i svojom epohom
Za tek sada uključivše se čitaoce evo sadržaja prethodnog poglavlja: bi li gladijatorstvu muzičara RRA trebalo da stane možda na put, i zašto (zašto da ne?)?
Dokins odbacuje uobičajene simplifikovane vizije evolucije po kojima bi čovek tobože bio nekakav njen "cilj". Iz subjektivne perspektive slona, "cilj" evolucije je slon, tako Dokins otprilike kaže negde na početku Priča naših predaka. Dokins u ovoj knjizi želi zapravo da ispriča priče o mnogobrojnim precima ljudskog roda, precima koji, međutim, nisu bili tek karike u lancu čija je jedina svrha bila da se do čoveka dođe
U izdanju zagrebačke Prosvjete nedavno je izašla knjiga pod naslovom Lingua franca, prva pesnička zbirka Đorđa Matića, svojevrsni poetski restitutio in integrum, egzilantska invokacija izgubljenog doma i potraga za rečima koje nedostaju da se taj gubitak opiše
"Znamo da je naše podneblje periferija u odnosu na svetska umetnička dešavanja, da uslovi u kojima radimo nisu dobri. U našem društvu, umetnost ili kultura nikada nisu u žiži interesovanja. Ali interesantno je kako umetnost ipak i uvek opstaje i postoji. Šta god da se dešava umetnost i umetnici postoje, a na osnovu nekog neobjašnjivog optimizma i neugasivog entuzijazma"
"Kada šetate ulicama Rima i vidite da možete za 299 evra da odete do Budimpešte ili do Praga na tri noćenja u hotelu sa četiri zvezdice, a da Beograd košta 500 evra, to je problem. Sada smo te cene hotelskih soba doveli u red, to je zbog zdrave konkurencije. Iskreno se nadam da ćemo to uraditi i sa avionskim kartama koje su i dalje jako nepristupačne"
"Uzroke srpskog pada vidim u jednom nezrelom, bandoglavom i sebičnom društvu, društvu koje dva veka nije uspelo da se uspostavi i da napreduje u bilo kom pravcu. Ovde su državna rukovodstva za ova dva veka više ličila na skup ludaka, a narod je postao sitničav, neiskren, nezbrinut, pun mržnje i odsustva smisla za drugog i za drugačije, narod pod raznim varijantama bensedina. Države kao što je ova nemaju nikakvog smisla, svrhe, značaja i perspektive u svetu. To je razlog što nas ne uvažavaju i ne priznaju. Da nesreća bude veća, ovde su se bili naklatili i komunisti koji su upropastili sve čega su se dotakli. Prosto je neverovatno šta se sve ovde sručilo i survalo. Zbog toga sam ubeđen da izlaza nema, jer ovaj narod se ne obuva u istoj pameti. Ovde pamet uglavnom služi za muvanje, mračne poslove, sulude ideje, i za zajebanciju. Budući da je Srbija u odnosu na razvijeni evropski svet na samom dnu, ako bi kojim čudom i krenula u nekom dobrom pravcu, kada dođe na pristojan nivo, ko zna da li će svet postojati u ovom stanju, i da li će uopšte postojati"
"Višenacionalnost, višejezičnost i multikulturalnost u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini su prirodno stanje, realnost, svakodnevica i kvalitet životnog i kulturnog prostora Vojvodine. Kultura u Vojvodini treba biti, a to i jeste, kultura različitosti. To ne znači samo različitost jezika i nacionalnih tradicija, već razlika koje vode u bogatstvo izraza"
"U očuvanju kulturnog identiteta mađarske nacionalne manjine bitnu ulogu imaju ustanove i manifestacije kulture, kao i udruženja za očuvanje kulturnih posebnosti. Prema našim podacima, registrovano je više od 300 takvih udruženja za očuvanje nacionalnih, kulturnih i drugih posebnosti"
Vojvodina danas ima nešto manje od dva miliona stanovnika, šest službenih jezika (srpski, mađarski, slovački, hrvatski, rumunski, rusinski) i 26 nacionalnih manjina. Ova vojvođanska kulturna i etnička šarolikost, koja se često uzima kao samopodrazumevajuća činjenica, nastala je kao posledica složenih istorijskih i prirodnih okolnosti, a danas za posledicu ima zanimljivu i raznoliku kulturnu produkciju ne samo u okviru folklornog čuvanja tradicije i etničkih posebnosti već i na originalnoj alternativnoj umetničkoj sceni
Izdavačka kuća "Laguna" upravo je objavila knjigu Ivana Ivačkovića Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika. U njoj Ivačković govori o poluvekovnoj istoriji popularne muzike kod nas, od vladavine zabavne muzike, preko pojave i ekspanzije rokenrola, pa do novokomponovane narodne muzike i turbo folka, kao i o društvenom i političkom kontekstu u kome se popularna muzika razvijala. Sa dozvolom izdavača, "Vreme" u ovom broju objavljuje odlomke iz ove knjige koji se odnose na narodnu muziku i njene protagoniste tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka
Studija Snježane Banović Država i njezino kazalište (Hrvatsko državno kazalište u Zagrebu 1941–1945) je publicistička knjiga godine objavljena u Hrvatskoj 2013.
Poslednjih dvadesetak godina radim i kao organizator koncerata stranih muzičara u našoj zemlji. Bilo ih je preko šest stotina. Zahvaljujući tome imao sam priliku da se izbliza upoznam sa nekim od velikih svetskih imena rokenrola. U tekstu koji sledi nećete saznati šta ko jede u garderobi, jer je to privatna stvar, ali ćete saznati ponešto o njihovoj prirodi i naravima
