Vučić, Šešelj, Nikolić Tomislav, Radomir & Dragica & tašta, Dačić, Vulin, Čeda bez cenzusa i stida… Ne, stvarno ne mogu njima sada da se bavim; ne ove nedelje. Ali, bez brige: neće oni daleko, to jest, neće oni nikuda. O čemu god da govorimo, oni i slični su tu negde. Oni su hodajuće metonimije jednog dubokog moralnog kvarenja, jedne nagriženosti koja je premrežila celo društvo kao gusta paučina, tako da se ne mere dihat’ od nje.
U društvu ovako ogrezlom u nemoral, pasjaluk i murdarluk svake vrste neretko secikesama i barabama više zavidimo nego što ih se stvarno iskreno gnušamo; bojim se da je to mnogo veći problem od stanja u policiji, tužilaštvu i sudstvu zajedno. Megjutoa, istovremeno sa neverovatno visokom rezistentnošću na megakriminal svake vrste: politički, ekonomski ili koji god već, povremeno nas zahvate simptomi moralne panike, manifestovani kroz nadrimoralističko histerisanje. Koje može da se začne bilo gde, ali uvek nekako kulminira u medijima. Zlosrećna žrtva tih povremenih ispada patološkog poštenja uvek je neki jado koji je ukrao bananicu u samoposluzi ili štrbnuo grozd sa pijačne tezge; izređamo se lepo na njemu kao banda moralnih silovatelja, pa teramo dalje, nekako olakšani. A prava banda za to vreme i dalje nam tera kamione i avione kroz uši…
Čemu ovaj decembarski lament? Pravo da vam kažem, smilio mi se nekako (su)građanin Đ. P., vozač Službe za hitnu medicinsku pomoć u Novom Sadu. Narečeni je mučenik ovih dana, pod punim imenom i prezimenom, gdegde i sa fotografijom, osvanuo prvo na poznatom NS informativnom portalu, a posle i u nekoliko tiražnih dnevnih novina, kaštigovan kao, otprilike, onaj-zbog-kojeg-mi-pošteni-tako-loše-živimo.
Nu, čto slučilos? Đ. P. je vozio transportno vozilo (to je ono koje ne prevozi pacijente) hitne pomoći iz Futoga za Novi Sad, usput negde na tezgi ugledao dobar futoški kupus za kiseljenje, kupio jedan džak i stavio ga u gepek, odvezao je kući – to je ionako usput ka njegovom službenom odredištu – i spokojno te kvalitetno nastavio s obavljanjem svojih poslova & radnih zadataka.
Kad ono, šta? Neki Savesni Građanin (to se kadgod zvalo: cinkaoš) sav važan, sa svoje terase ili tako odnekud, uslikao mobitelećim uređajem Grešnika u sramnom činu tovarenja kupusa, te odaslao digitalni corpus delicti u razna medijska Tamo Gde Treba, i linč građanina Đ. P. mogao je da počne. A ovde, bato, što može da počne, to i počne (osim tzv. normalnog života). Za sada je suspendovan u firmi, iako svi cokću, odmahuju glavom, krše prste i govore kako se radi o „dugogodišnjem primernom radniku“.
E sad, šta smo ovde imali? Čovek je iskoristio izvesne javne resurse koji su mu povereni u izvesnu privatnu svrhu; to nije nešto zbog čega ćemo ga tapšati po ramenu, a kamoli dati mu orden. Međutim, priča ima i drugu stranu. Svojom majušnom kupusastom „privatizacijom“ vozila Đ. P. nije proizveo doslovno nikakvu javnu štetu (e, pazi sad kad mi se javi neki Genije sa „nanetom simboličkoom štetom“!), nije oštetio vozilo, nije ugrozio interes nekog pacijenta koji je čekao pomoć sa srcem u petama dok je ovaj kpusario, nije potrošio dodatno gorivo, nije uostalom ni učinio neku po sebi kompromitujuću stvar (kupovina kiselog kupusa u ovoj zemlji je za sada legalna) i sve u svemu, niko od nas ne živi ama ni za mrvičak gore zato što je Đ. P. popustio trenutnom impulsu i kupio jebeni kupus, kad mu je ovaj već bio tako neodoljivo usputan.
Ali, znate šta? Da sam bio na njegovom mestu, i da mi je stalo do kiselog kupusa, moguće je da bih i ja postupio kao i on (možda i ne bih, ali to nikada nećemo pouzdano saznati). I to savršeno mirne savesti, jer nikome ne bih time naneo nikakvu štetu. Ta, radili su ljudi, i još uvek rade, mnogo „štetnije“ stvari od ove, a opet sitne i nebitne, bar ako se ne preteruje; šta, vi nikada niste iskoristili telefon preduzeća (javnog ili privatnog) za privatni razgovor?! Ma da, niste, how yes no… Samo što se ranije od tih d’izvinete pizdarija nije pravila „priča za novine“.
U čemu je onda razlika između nekad i sad? Tehnološki, u drastično uvećanim mogućnostima cinkarenja: svaka šuša može danas da te špijunira i snima sa klozetskog prozora (umesto da se bavi onim što normalni ljudi rade u klozetu). Suštinski, u stanju moralne dezorijentacije koja se manifestuje u histeričnim ispadima ove vrste. Šta je sledeće? Postavljaćemo bilborde sa uvećanim fotografijama i ličnim podacima odurnih prljavih nacističkih zlikovaca koji su prešli ulicu na crveno ili zapalili cigaretu u vozu?
Kultura sveprisutne DIY (do it yourself) digitalne potkazivačine otkriva svoj raskošan staljinistički potencijal, a „klasični“ mediji je slepo slede, u panici da ne zaostanu. A sve to u društvenom kontekstu u kojem svaka dobro „ušemljena“ planačka zamlata na misteriozan način stekne imovinu koju zajedno ne poseduju svi profesori nekog prestižnog prestoničkog fakulteta. I nju onda mirno krcka (ako ne stane na žulj većoj barabi od sebe) bez da je klozetski špijuni hvataju u nepočinstvu. Valjda zato što se ne bavi kiseljenjem kupusa – im ko to da radi za njega, sve sa transportom.
I za kraj, apel novosadskoj Hitnoj: ljudi, ne ugađajte raspomamljenoj, a licemernoj svetini, nego ostavite čoveka na miru. Neka mu primerena kazna bude da napravi tepsiju sarmi za „radni kolektiv“ i vrlo građanstvo.
