„Srbija nije imala izbor. Mogla je izabrati Vučića ili Vučića. Pretpostavljam da mali narodi koji žive u nebitnim zemljama smiju izabrati koga hoće. Sudeći po tome koliko dugo je Vučić predsjednik, Srbija je mala i nebitna zemlja. Da je bitna, srpski narod bi izabrao onoga koga bi mu nametnuo netko kome je Srbija u fokusu“
Inspektori koji godinama prate Filipa Koraća kažu za “Vreme” da je njegov dobrovoljni odlazak u istražni zatvor nešto najsumnjivije što je ikada uradio. Ceo život je od organa reda bežao ili se s njima otvoreno sukobljavao. Da Korać ima “kratak fitilj” kad ugleda uniformu bilo je jasno i svakom pozorniku ili saobraćajcu koji ga je ikada sreo
U ovoj zemlji, u sferi bezbednosti svaka tema u pola koraka stiže do političkog vrha, a toga upadljivo nema u seriji Državni službenik
Proces nestajanja devedesetih godina prošloga veka, koje će ne mali broj komentatora nazvati najsramnijim u srpskoj istoriji, poklapa se sa procesom brisanja savremene srpske istorije iz kolektivnog sećanja, ali zato procvat doživljavaju srpski srednji vek i, razume se, poslednjih desetak godina koje, pod vlašću Aleksandra Vučića, poprimaju mitski karakter
Izvor nedeljnika “Vreme”, iz policije, kaže da je Darko Šarić bio zapanjen kada je prošle nedelje na vratima video inspektore Službe za borbu protiv organizovanog kriminala. Došli su u trenutku kada se činilo da narko-bos sve konce drži u svojim rukama. I da upravo tim koncima Šarić zateže i popušta omču oko vrata celog državnog političkog i bezbednosnog sistema
Jezik i senzibilitet Milene Marković je ono što odmah izdvaja Močvaru od drugih serija sličnog prosedea, a u poslednje ih se vreme na našem bunjištu toliko namnožilo da više ne znaš koja je koja, i koji je glumac u kojoj žandar, a u kojoj lopov, gde je kuvar a gde njegove žene ljubavnik
Ono što je u Nuštinu zapravo pokrenuto zove se nada. Ne nostalgija za prošlim i nepovratnim, nego nada da bi budućnost mogla da postoji, a od prošlosti neka uzme zdravi deo pelcera, ako takav postoji. A ako ne postoji – postoji li išta uopšte?
Bivši premijer Bugarske Bojko Borisov uhapšen je sinoć u Sofiji tokom specijalne operacije policije zbog zloupotrebe sredstava iz fondova Evropske unije. Borisov ima živopisnu biogafiju, a neki putevi od njega vode do Joce Amsterdama
Savremena diktatorska društva, kako je govorio Orvel, za razliku od drevnih tiranija, ne ostavljaju narodu nimalo vazduha. Nije im dovoljno samo da uguše slobodu izražavanja, već se trude da ubiju i svaku želju za slobodom. Ali, nema veće zablude od one da je čovek dovoljan sam sebi. Prikrivena sloboda u kojoj navodno možete da uživate pod despotskom vlašću je besmislena, i to je većini ljudi odavno jasno
Možda je Dijana Hrkalović došla do tačke kada je odlučila da se odrekne ili Nebojše Stefanovića ili Aleksandra Vučića. Svakako je “upotrebljivo oružje”, a u kom dometu će i koga tačno “razarati”, javnost će saznati sigurno tokom kampanje, a pre izbora
Politizacija policije je dovela do novog problema – zarobljavanja policije, u kojoj direktor policije postoji samo formalno, a policija služi prvenstveno za zaštitu političke elite. Posledica zarobljene policije su i policijsko-kriminalne veze, kao dokaz da postoje privilegovani kriminalci. Ovi trendovi obesmišljavaju dvadesetogodišnju reformu policije i vraćaju je ponovo na početak
Rio Tinto nije otišao iz doline Jadra, samo je smanjio vidljivost. Sagovornici “Vremena”, političari, pravnici, naučnici, vođe protesta ili izvori bliski rudarskom džinu saglasni su da se belo zlato vredno desetine milijardi ne napušta bez borbe. Dok neki u ovoj temi vide meki trbuh režima, naučnici su podeljeni baš kao i dojučerašnje komšije u Gornjim Nedeljicama
