Poslednjih dvadesetak godina Ljubiša Samardžić je na hrvatskoj i slovenačkoj granici, uz osmeh, samo mahao policajcima ne pokazujući nikakav lični dokument i ostajući dosledan uverenju da mu za takva putovanja pasoš nikada nije ni trebao
Odluka Arbitražnog suda po kojoj je Srbija dužna da plati grčkoj kompaniji Mitilineos oko 40 miliona dolara na ime starih dugova nije uzbudila ni vladu ni ministre pojedinačno, jer je slučaj predstavljen kao brljotina onih od pre, sa kojima se ova vlada hrabro nosi za dobrobit cele nacije
"Opisujući jedno, u nekim segmentima sasvim sigurno slobodnije vrijeme, pokušavam čitatelja suočiti ne samo s prošlošću o kojoj čita nego i sa sadašnjošću koju živi. Pokušavam u tekstu implicite postaviti pitanje: ‘Vidiš kako su onda bili slobodni i otvoreni. Pa je li to moguće?’"
Naslov i struktura Avramovićeve knjige obećavaju ozbiljnu studiju, ali dobijamo samo jako lošu publicistiku, ostrašćenu, aljkavu, neznalačku i nepismenu
Uprkos svim pričama o vodećoj ulozi u razvoju regionalne saradnje, Srbija je u zavadi sa gotovo svim svojim susedima
"Čudi me da se neko od kolega nije ranije pozabavio tom temom, jer sada, kada je sve propalo, možemo da se opustimo, premotamo film unazad i zamislimo šta bi bilo da se Jugoslavija nije raspala"
Kako i zašto je došlo do brisanja vrednosti društvene solidarnosti, i šta možemo da uradimo da ih ponovo uspostavimo na suštinski, a ne samo nominalan način – pitanja su koja otvara izložba "Tito u Africi"
Početkom pedesetih godina bio sam prvi put posle rata u Nemačkoj. Nije mi bilo žao do temelja razrušenih gradova, osećao sam se kao pobednik, ali nisam likovao. Upoznao sam tada mnoge nemačke pisce, između ostalog i Gintera Vajzenborna koji je bio član sovjetske špijunske organizacije u Berlinu, koju je Gestapo nazivao "Crveni orkestar". Mogao sam da upoznam i Tomasa Mana, ali sam to odbio. Ne umem danas da objasnim zašto, valjda sam se uplašio tako velikog pisca
Ne gubi Tito ulice i trgove po Srbiji i Hrvatskoj ni kao "vođa antifašističkog otpora" ni kao "komunistički diktator", nego kao predsednik i stvaralac federativne Jugoslavije
"Znate, to vam je ona priča o jogurtu: ako u trgovini vidite srpski i američki jogurt, vi ćete kupiti američki iako je skuplji i neko je pljunuo u njega. Tako je i sa literaturom. Kao da je knjiga iz Čakovca ili Valjeva lošija od one iz Bruklina"
"Apis nije mogao biti pomilovan, ne zbog atentata na Aleksandra, za koji je bio osuđen, nego za atentat na Franca Ferdinanda, za koji nije bio ni suđen", piše Slobodan Jovanović. Međutim, to je samo olakšalo njegovo sudsko ubistvo. Vođa Crne ruke streljan je isključivo zato da bi Aleksandar prigrabio njegovo mesto u društvu i državi – samo daleko moćnije, još opasnije, lišeno svih obzira, ali ne i ideologije
"Nikada, ni na ulici, ni u kavani nisam ga video sama, nego uvek u društvu većeg ili manjeg broja oficira koji su izgledali kao njegova pratnja", piše Slobodan Jovanović o svom savremeniku i poznaniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. "Gledan tako među svojim ljudima, on je ne samo svojim fizičkim izgledom nego celim svojim držanjem činio utisak jednog kolovođe." Zaista – ko je bio taj pukovnik od koga su zazirali prinčevi i kraljevi, ministri i generali i kako ga je na gubilište poslao onaj koji mu je dugovao krunu? I zašto
Zašto Vučić organizuje prijem u Palati Srbija 23. juna kad je već inaugurisan 31. maja? Zašto uvodi nove prakse u politički život i time samo obesmišljava institucije sistema? Zbog čega uporno insistira na svojoj posebnosti u odnosu na prethodnike? Odgovor na sva ova pitanja je – može mu se
Žiri je naposletku od glumaca, pisaca i reditelja pokrao sve glavne role, pa se samo o njemu priča, i nagađa se da li su motivi njegove odluke estetski, psihološki ili politički
Novi predsednik Srbije Aleksandar Vučić prisutan je na političkoj sceni od 1993. godine. Međutim, u zvaničnoj biografiji, prvih 15 godina njegove političke karijere stale su u – tri rečenice
Posle sporenja s Trampom, Angela Merkel poručila da Evropljani treba da uzmu sudbinu u svoje ruke. Ima li tu nešto više od retorike
Vegelovska karnevalizacija istorije nije razuzdana i bučna nego prigušena, mučaljiva, melanholična
"Kad bolje pogledamo prostor srednjoistočnoevropski, prošlost je naša najveća klopka. I mi smo njeni zatočenici. Taj dvadeseti vek, neki istoričari kažu da je krvav i kratak, a ja mislim da on u ovom delu Evrope još nije završen, mada smo mislili da će biti okončan rušenjem Berlinskog zida"
Kako smo prešli put od Dobrice Ćosića koji je taksijem došao na sopstvenu predsedničku inauguraciju do ustoličenja Vučića sa do sada neviđenom pompom
Apoen nominalne vrednosti od 50.000.000.000 dinara u momentu puštanja u opticaj 15. decembra 1993. vredeo je 12,50 DEM. Samo sedam dana nakon toga pušten je u opticaj apoen deset puta veće nominalne vrednosti, a prethodno emitovani apoen je u tom danu vredeo svega 0,38 DEM, što znači da je za sedam dana izgubio 97 odsto vrednosti. Prenosimo delove teksta o monetarnoj politici u doba hiperinflacije profesora Đorđa Đukića, objavljenog u "Ekonomistu" 1994, u kome je pokazano u kojoj meri su korisnici kredita iz primarne emisije u privredi u vreme hiperinflacije ostvarivali dužničku dobit
Jedino opravdanje za gomilu gluposti koje je Dačić izgovorio povodom pogibije ambasadora Potežice moglo bi biti njegovo poslovično, apsolutno neznanje o bilo čemu što se dešava po svetu, samo što su događaji u Libiji previše ozbiljni da bi se njima bavili diletanti, makar se trsili funkcijom ministra inostranih poslova
Umesto razmatranja jezika i ideologema onih koji su tortu bacili, čaršija se, kao i uvek, odlučila za lakši put: malograđansko "profilisanje" žrtve
"To je antinovinarski proces. Nema mape da pokaže gde se to dešava. Nema opisa njihovih neprijatelja. Nema komentara. Ja samo pokušavam da budem pošten i precizan u vezi sa ljudskom stranom priče – sve što su Sarajlije rekle u kameru je istina"
"Ta igra nesporazuma između Zapada i Istoka koje neko možda namjerno izaziva, ili se oni sami proizvode – ne znam, nije moje da to tumačim, ali u svakom slučaju nam strahovito škodi"
Opet se podgreva bajata priča o trgovini oružjem na Balkanu, ovoga puta iz trenutno političkih razloga, mada nema ničeg novog, niti će biti. "Epohalna otkrića" stara su četvrt veka, sve znamo – osim onih koji su zaboravili, a ne treba im ni zamerati, jer je sve to samo običan hohštapleraj. Trgovina oružjem uvek je tu, legalna ili ilegalna sasvim je svejedno, i nije jasno zašto se sada od toga prave scene
Ako institucije kulture izgube svoju društvenu misiju, oni koji drže poluge vlasti će ih lako baciti na tržište gde pobuna vredi samo ako se može unovčiti
