Izvesni Đorđo Komai, Italijan kojeg agencijska vest predstavlja kao „stručnjaka za postkomunistička društva i istočnu Evropu“, rešio je da se pozabavi malim istraživanjem uz pomoć popularnih internetskih mapa i aplikacija, i došao do podataka o zastupljenosti imena Josipa Broza Tita na ulicama i trgovima Postjugoslavije. I, šta kaže Đorđo? U Hrvatskoj i Makedoniji Tito ima još po 24 ulice, u BiH 19, u Srbiji 15, Sloveniji 14, Crnoj Gori 7, a na Kosovu – nijednu.
Apeninski titolog, doduše, kaže da „još skuplja podatke“, a ja ću vam odmah odokativno reći da mi je njegova matematika mestimično vrlo sumnjiva, naročito kad se radi o dve najveće republike SFRJ. Naime, samo ako računate Istru i Kvarner, malo je ozbiljnijih naseljenih mesta bez „titovskog“ toponima, pa mi izgleda da je skor od 24 za celu Hrvatsku preskroman. Takođe, u Vojvodini je Tito preživeo u mnogim naseljenim mestima izrazito mešovitog etničkog sastava, ili onim gde većinu čine pripadnici etničkih manjina. Pa mi je i taj skor malo sumnjiv. Mada, opet, primećujete da je Tito i u Hrvatskoj i u Srbiji opstao mahom kao sasvim lokalna pojava, skoncentrisana na omanjem parčetu zemlje s izrazitijim političko-istorijsko-kulturnim specifičnostima. Taj će utisak dodatno zablistati kada, u avgustu, Tito i zvanično „napusti“ Zagreb, to jest njegov najlepši trg. Iz Beograda i Novog Sada je proteran odavno, kao kakvo fašističko pseto. Bajdvej, šta mislite, koliko je od onih preostalih 19 bosanskih Titadi smešteno u dičnoj Republici Srpskoj? Jedan ili nijedan? A onih 7 crnogorskih, pak, zapravo su sasvim solidan skor, kad pogledate veličinu zemlje i uporedite je sa ostalima. Takođe, ona kosovska nula je sasvim logična: politika imenovanja po naravi je politika simbola, a na Kosovu nema više nikoga i ničega čemu bi Tito mogao biti upotrebljiv, aktivan, živ simbol, nešto u šta je moguće ideološki investirati, makar u najširem smislu reči. Ako je negde mrtav kao dodo, tamo je.
Na naizgled paradoksalan način, možda nam baš ta kosovska nula objašnjava suštinu problema s Titom: kao ime i simbol, kao simbolički preostatak iz XX veka u dvadeset i prvom, bilo gde na području nekadašnje zajedničke zemlje, priča o Titu, priča „za“ ili „protiv“ njega, lavovskim je delom priča o samo dvema stvarima, pri tome divergentnim: o nacionalizmu i o Jugoslaviji. Sve drugo je luk i voda. Kako baš na Kosovu, simbolički i delatno, ima najviše vrućeg, borbenog nacionalizma a najmanje „Jugoslavije“, logično je da ima taman toliko i Tita: tačno nula.
Šta ovo, pak, znači za „kičmene stubove“ jugoslovenskog prostora? Zašto je Tito, i to takoreći bez ikakvog otpora, brzo i brutalno proteran sa ulica srpskih gradova još u ranim devedesetim? Zašto se, pak, sada okončava dug proces njegovog proterivanja iz Hrvatske, minus Istra i Kvarner? Zapanjujuće se mnogo lupeta o tome, i to sa obeju strana pro et contra linija. Ne, ne proteruje ga hrvatska desnica zato što je u ratu bio „vođa antifašističkog otpora“ (mada je jasno da joj ni po tome nije nimalo drag), kao što ni srpskoj kvazilevici priklonjenoj fašizmu (tzv. SPS, uz prigodno i prirodno sasluživanje radikala) ta činjenica nije bila dovoljan motiv da ga poštedi, nego ga je isterala govnjivom (četničkom i ljotićevskom) motkom. Takođe, nisu svileni građanski liberali – među koje valjda i sam spadam, šta li – tercirali u tom proterivanju zato što je Tito bio (a bio je, nema tu šta da se lažemo) diktator jednog jednopartijskog režima, po potrebi veoma brutalnog. Sve to na gomili – i „pozitiva“ u vidu antifašizma i partizanije, i „negativa“ u vidu diktatorluka, lažni su razlozi, banalni, inferiorni, drugorazredni – naprosto izgovori. Ono zbog čega je Tito – za razliku od Prozora – morao pasti jeste činjenica da je bio obnovitelj, predsednik i maršal Jugoslavije, to jest, stvaralac te zemlje u njenom federalnom obliku.
Zašto je Tito po defaultu neprihvatljiv hrvatskoj desnici, tj. hrvatskom nacionalizmu? Zato što je svaki ideološki iole konsekventni hrvatski nacionalizam po naravi stvari antijugoslovenski; pa je otuda i antititovski. To što je Tuđman, inače Titova nesvesna palanačka parodija, iz svojih pomalo zaumnih razloga Titovu defenestraciju u Zagrebu i još ponegde u unutrašnjoj Hrvatskoj uspeo da odloži, priča je za sebe, i detalj koji baš ništa ne menja u prirodi stvari. Ona je ipak morala doći na red. Hrvatska u kojoj je Tito i dalje „legitiman“ jeste Hrvatska u kojoj Jugoslavija (kao projekt, ime, ideja, kultura, identitet, nasleđe…) nije baš sasvim likvidirana, nije baš ubijena u pojam – a sve manje od toga toj desnici je nedovoljno. Na drugoj strani, (vele)srpski nacionalizam nije nužno protiv svake Jugoslavije – ali jeste protiv Jugoslavije kao federacije ravnopravnih, u kojoj vam puka činjenica pripadnosti „najbrojnijem narodu“ ne obezbeđuje nikakva posebna prava ni povlastice; a to (vele)srpski nacionalizam frustrira jer uterivanje u „banalnu“ ravnopravnost čita kao prikraćenost, osujećenost: ono što nije više, odmah mu je manje. Zato je miloševićevsko „redefinisanje“ Jugoslavije prirodno značilo brutalan raskid s titovskim nasleđem federalizma, a srpska se vladajuća levica degenerisala od superiornosti jednog Koče Popovića do intelektualne, ljudske i moralne ništavnosti čitave serije tipova i modela borisava jovića. E, to proteruje Tita: kad podvučeš crtu, on ne strada zbog najgorih, nego baš zbog najboljih strana svoje vladavine i svog poretka. I svoje države, dakako.
Ta mu se država ne može oprostiti.
