Nije da se žalim, ali nuspojavni kolumnista ne može ni košarkašku utakmicu da gleda kao sav normalan svet, nego mora da razmišlja o, što bi rekli pametni i knjiški ljudi, kultur-političkim implikacijama gledanja i navijanja, a sve u kontekstu „identitarnih politika“ i sličnih džidža-bidža. Muka duhu, kumašine! Eto, tako sam i ja pre neki dan, bacajući poglede ka televizoru tokom prenosa utakmice Rusija-Hrvatska na Evrobasketu, dumao o tome da za koga li sada navija jedan tipični „pošteni srpski patriota“? Za komšije Hrvate ili za braću Ruse? Dobro, reći ćete vi, pitanje ti je glupo, jasno je da se svaki pošteni patriota između (pravog) komšije i (tobožnjeg) brata uvek opredeljuje za ovog potonjeg! Brat ima niz komparativnih prednosti u odnosu na komšiju, od kojih je glavna ta da je brat, daj bože, negde daleko! I da o njemu možeš da fantaziraš šta hoćeš, a komšiju ionako predobro znaš, kao i on tebe.
Megjutoa, ne dam se ni ja tako lako. Nije li, ako ništa drugo, navijanje za Hrvatsku bilo u interesu našeg zamišljenog – a i te kako brojnog i sveprisutnog – „srpskog patriote“? Naime, Rusi su sada mašala jaki, Srbija je već izgubila od njih pre neki dan. Ako prođemo Italiju u sredu, eto nas u polufinalu verovatno protiv razgoropađenih Rusa; tja, zar nam ne bi bilo načelno lakše protiv ne baš ubedljive Hrvatske, zar ne bismo imali veće šanse? Osim toga, zar se svaki nadrkani Srbenda ne raduje najviše na svetu svakom srazu s „ustašama“ (a vredi i obrnuto, dakako)? Tako da je, okreni-obrni, navijanje za Rusiju protiv Hrvatske bilo de facto – navijanje protiv (razumno definisanog interesa) Srbije. Pa ipak, cenim da velika većina „ciljne grupe“ o kojoj govorim nije odolela… To vam je, po strani i navijanje i sport općenito, tipično za rudimentarni nacionalistički sentiment: on je sasvim nezavisan od bilo koje verzije opipljivog i merljivog interesa države i naroda na koje se poziva, čak može i otvoreno da ih minira ne bi li isterao svoje bez obzira na posledice.
I, šta je bilo na kraju? Hrvati su pomalo popišani otišli doma, a ovdašnji su zluradnici – ne govorim o društvenomrežnim anonimusima, jbš njih, nego o novinarima i sličnima – njihov su debakl prokomentarisali u stilu „tako vam i treba, i dalje vas zasluženo prati prokletstvo iz 1995“. O čemu se radi? Tada su (bronzani) hrvatski reprezentativci, na Evropskom prvenstvu u Atini, demonstrativno sišli sa pobedničkog postolja ne bi li tako izbegli da čuju intoniranje šampionske himne Hej, Sloveni, tada zvaničnog obeležja jedne, da se poslužim koštuničarskim diskursom, lažne države koja se samoprozvala SR Jugoslavija. Hrvatski su košarkaši izbojkotovali srpske i crnogorske kolege (samo četiri godine ranije mogli su igrati u zajedničkoj reprezentaciji; neki i jesu, uostalom) navodno po naređenju samog don Franciska Tuđmana, a ni dan-danas nisam u stanju da shvatim šta je bilo tačno i zvanično obrazloženje tog em ružnog i primitivnog, em nerazumnog čina. Naime, ako nekoga iz bilo kojeg (obično političkog) razloga bojkotuješ, onda ne igraš s njim na istom takmičenju; ako već igraš, onda ga „priznaješ“ sa svim što uz to ide, pa makar to bili i de facto uzurpirano ime i himna. Zašto uzurpirano? Zato što Srbija i Crna Gora ne mogu da budu Jugoslavija, kao što, na primer, Filip Švarm i ja ne možemo sami da budemo „nedeljnik Vreme“, pa da smo još ovoliki. Pametnome dosta.
Enivej, omiljeni „narativ“ naših kenjkavaca je da su Hrvati od tada kažnjeni presudom više pravde: sišli su s postolja na nedostojan način, i zato se nikada više nisu vratili na njega, pošto Hrvatska od tada nije ni primirisala nekoj medalji. Koliko mi je ta teorija simpatična kad dolazi iz hrvatskih izvora (jer je u tom slučaju samokritična), toliko mi je antipatična iz srpskih; praznoverna je u oba slučaja.
Ovde nije kraj našim i komšijskim „identitarnim zapletima“ oko Evrobasketa. Evo, koliko danas čitam zgrožene i vajkajuće naslove kako „nam“ (Srbiji) FIBA oduzima nešto što nam zasluženo pripada. Uf, kakva li je sad nepravda udarila ne već izmoreno srpsko nacionalno biće? Zavidljivci i dušmani ne priznaju Srbiji da je bila evropski šampion 1995, 1997 i 2001, ni evrobronzu iz 1999, kao ni svetska prvenstva iz 1998. i 2002, nego samo srebro iz 2009. Oh, zar je došlo do neke naknadne revizije rezultata?! Naravno da nije. Nego se sva narečena odličja, osvojena do 2006, ubrajaju na raboš u međuvremenu anihilirane SRJ, a ne Srbije. Ali, nije li to nepravedno? Pa, šta je bila ta SRJ nego manje-više pseudonim Srbije, koja je ionako činila dobrano preko devedeset odsto njene teritorije, stanovništva, resursa? Možda, ali nije FIBA prozvala Srbiju (i većim delom tek formalno Crnu Goru) SR Jugoslavijom, nego je to kretensko ime – kretensko jer nezasluženo, bezobrazno, pretenciozno, nevaspitano, suštinski ukradeno – nadenula sama sebi, voljom svog mudrog rukovodstva, za koje je Srbija deset i kusur godina uredno glasala. Valjalo bi jednom i ovde naučiti lekciju da se svaka velika, sistemska laž plaća, i da je lažno predstavljanje kažnjivo, na ovaj ili onaj način. Zato i u ovom simboličkom „kažnjavanju“ ima neke poetic justice, ne manje nego u hrvatskom slučaju.
Sve je to lepo, Pančiću, nego ne reče nam za koga si ti navijao gledajući onu tekmu? Bože, svašta: za Hrvatsku, naravno. I to iz dvostrukog motiva. Odmalena verno sledim dve navijačke premise: uvek navijam za naše, i uvek navijam protiv Sovjetskog Saveza.
