Dve knjige Arnaldura Indridasona, koje je u prethodne dve godine objavila izdavačka kuća Booka, uvod su u jedan od najostvarenijih opusa unutar žanra savremenog kriminalističkog romana, ne samo u sklopu njegove skandinavske niše. Detektiv Erlendur Svejnson s pravom se svrstava u niz u kojem su i Holms i Poaro i Megre i Veksford i Marlou i Arčer i Hule i Valender
Ove godine navršava se 70 godina od pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu. Povodom ovog jubileja, "Vreme" će se i tokom 2015. na različite načine baviti antifašističkim nasleđem i životom pod okupacijom. U ovom broju govorimo o nacističkoj propagandi, plakatima, stripovima i karikaturama objavljivanim u okupiranoj Srbiji. U Srbiji se vrlo rano pojavio otpor nemačkom okupatoru, nakon čega su usledile drakonske mere odmazde. Okupator je imao puno razloga da pokuša da na lokalno stanovništvo deluje kroz sistematski projektovanu agitaciju
Intervju koji je sa Oljom Bećković vođen dan nakon martovskih izbora 2014. ("Vreme", br.1211) završio se pričom o umoru od neizvesnosti i stalnoj zebnji od naslovnih strana. Rekla je tom prilikom da "postoje razni načini kako oni mogu da te se ratosiljaju i u tom smislu osećaš se kao u horor filmu". Ova tegobna slika pokazala se kao proročanska, jer je samo tri meseca kasnije vodila svoju poslednju emisiju na TV B92. Iako se "Utisak nedelje" emitovao od 1991. i ugostio, između ostalih, mnoge protivnike Miloševićevog režima, a kasnije i oponente svih potonjih vlasti, niko se do prošle godine nije dosetio da ga potpuno ukine. Kao mesto na kojem su se ukrštala različita viđenja naših života, "Utisak" je bio svojevrsni simbol civilizovanog dela Srbije, a način na koji je posle skoro četvrt veka uklonjen s ekrana postao je paradigma onoga u šta se Srbija ubrzanim tempom pretvara. Proglašavajući Olju Bećković za Ličnost godine, urednički kolegijum "Vremena" saopštio je da je autorka "Utiska nedelje" odigrala ključnu ulogu u odbrani slobode javnog govora, novinarske profesionalnosti i ljudske pristojnosti. O tome su, uostalom, svedočile i brojne nagrade koje je za svoj rad dobila – između ostalih, bila je prva dobitnica nagrade "Osvajanje slobode", a baš 2014. primila je nagradu "Vitez profesije", kao i najuglednije novinarsko priznanje, nagradu "Jug Grizelj". Koliko god impresivna bila, zvanična biografija Olje Bećković ipak ne otkriva koliko je bio dug i ponekad mučan put do "Utiska" kakvog smo ga znali, i do Olje kakvu poznajemo. U njoj se ne pominju limene papilotne i kombinezoni, učenje kako da se rukuje i veridba plastičnim prstenom, a ne objašnjava se ni kako jedan telefonski poziv ili jedna reč u komadu Tenesija Vilijamsa može sudbinski da utiče na nečiji život. Zvanična biografija takođe ne beleži kako se oseća majka čiji se sin – samo zbog njenog posla – nađe na naslovnim stranama tabloida, ali ni šta sve može da podrazumeva jedan poziv u Jajince. Upravo o tim temama – na prvi pogled nepovezanim sa zvaničnom biografijom – pričali smo s Oljom Bećković u poslednjim danima decembra.
Po čemu je neko veliki državnik? Ma koliko bilo čudno, filozofi, istoričari, a još manje političari, na to pitanje nemaju odgovora. I tu se obično priziva poređenje sa velikim umjetnicima: imaju nekog demona u sebi, tj. nešto što ni oni ne znaju šta je. Podjednako su rijetki, jedni i drugi. Poznavaoci skoro jednoglasno smatraju Bizmarka najvećim državnikom modernog vremena. Uglavnom se slažu i da je De Gol najveći državnik dvadesetog vijeka. Već po ovome što je do sada uradio (i kako je uradio) izvjesno je da je Putin dominantna politička figura dvadeset prvog vijeka
Međunarodno pravo je pravo jačeg. Granice se crtaju mačevima. Tako je bilo i biće. Slaba je vajda od svečano potpisanih dokumenata o nepromenljivosti granica, od upozorenja da se pogromi i istrebljenja čitavih naroda ne smeju ponoviti. Često izgovaram reči sumnjive nade, koje se od mene, svedoka "onog strašnog vremena", očekuju. Radujem se što danas nema granica dok se vozim kroz Evropsku uniju, ali nije ih bilo ni unutar Rimskog carstva
Oktobra ove godine navršio se vek od rođenja Mihaila Lalića, a 30. decembra biće dvanaesta godišnjica njegove smrti. Odlomak iz većeg eseja koji objavljujemo podseća na opus ovog velikog pisca i svedoka Drugog svetskog rata
Fonoteka Kongresne biblioteke u Vašingtonu čuva deset hiljada zvučnih zapisa nastalih između 1901. i 1925. godine. Među njima su i narodne pesme koje su pre stotinjak godina snimili hrvatski, slovenački, srpski i drugi južnoslovenski imigranti. "Onamo ‘namo", "Oj Hrvati", "Sarajevsko kolo", "Što se bore misli moje", samo su neke od pesama koje se mogu pronaći u digitalizovanoj arhivi Biblioteke
Roman Neobične avanture Karika i Valje danas se smatra klasičnim delom sovjetske naučnofantastične književnosti i jednom od najsmelijih ikad napisanih dečjih knjiga-fantazija. Ali, ona krije i neobičnu priču o njenom zamalo zaboravljenom autoru, koji se usudio da lično Staljinu pošalje najneobičniji poklon koji je ovaj ikad dobio
"Stereotipi se prilagođavaju svome vremenu. U doba krstaša kad su se Arapi i Evropljani susretali na Levantu, prijateljevali, ratovali, svadbovali, oni su izgradili neke zajedničke stereotipe koje i danas imamo i mi o njima i oni o nama..."
O Rebeki Vest, Stanislavu Vinaveru, Krleži, Đilasu, Titu, Kardelju, Rankoviću, Bakariću, Čolakoviću, Tuđmanu, Tempu, Ćopiću, Andriću, Crnjanskom, Selimoviću, Krajačiću, Kopiniču, Jovaniću, Dolancu, Mikuliću, Špiljaku, Krcunu, Milki Planinc i Dobrici Ćosiću. O Miji i Čkalji, Neli Eržišnik i Gertrudi Munitić, Čoli, Bori Čorbi, Slađani Milošević i Bošku Petroviću, Džiboniju, Severini, Husu i Baretu, Canetu, Kusti i Neletu, Bajagi i Stubliću, Arsenu, Gabi i Šerbedžiji, Dadi Topiću i Alki Vujici, Houri, Rambu i Pađenu, Miši Kovaču, Danijelu Popoviću, Vladi Kalemberu i Ismetu Kurtoviću, Igoru Mirkoviću, Hrvoju Horvatu, Dejanu Cukiću i Bori Radakoviću, Rundeku i Saheru, Josipi Lisac i Karlu Metikošu, Ivi Robiću i Vici Vukovu, Tompsonu i Oliveru Dragojeviću
U izdanju beogradske "Lagune" nedavno je objavljena knjiga Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, poslednji i jedini nedovršen roman portugalskog nobelovca Žozea Saramaga (1922-2010). Rukopisu romana dodati su delovi Saramagovog dnevnika iz poslednjih godina života, predgovor Fernanda Gomesa Agilere, kao i tekstovi Roberta Savijana, Luisa Eduarda Soareša i Gintera Grasa koji, neposredno ili posredno, raspravljaju o misteriji nedovršenog rukopisa, dotiču temu trgovine oružjem kojom se Saramago u romanu bavi, ili temu rata u današnjem svetu, i predstavljaju pokušaj da se rekonstruišu piščeva namera i ideja. Uz dozvolu izdavača, u ovom broju "Vremena" prenosimo predgovor romana
Sajam u Puli je jedna od onih manifestacija o kojima svi učesnici govore blagonaklono i u superlativima, a bez fraza i kurtoazije. Pula kao grad ima dobar ritam. Ima otvorenost kakvu uglavnom imaju luke, ima patinu mesta s prošlošću sjajnijom od sadašnjosti, ima zanimljive istorijske odbleske
"Nije mi stalo do toga koga Evropska unija podržava i iz kojih razloga to radi. Ja samo znam da mi zdrav razum, kultura sećanja i ono preostale građanske hrabrosti ne dozvoljavaju da, bez stida, izgovaram imena ljudi koji vode državu u kojoj živim"
Lako je podjariti strahove ljudi na tragedijama, i naterati ih da od njih pobegnu u svet infantilizujuće "sigurnosti" represije
"Skerlić je tvrdio da ovde vlada slovenska melanholija na koju je legao orijentalni fatalizam. Od te ubitačne kombinacije, svake godine izgubimo po 30.000 ljudi koji odlaze u svet. Mi smo nacija u rasejanju. Pola nas je ovde, a pola rasuto po svetu. Na putu ka nebeskoj Srbiji, zaglavili smo se kao konobari u Bonu ili stjuardi u Abu Dabiju. Što bi rekao Branko Miljković: naša budućnost premeštena je iza nas"
Godinama se postavlja pitanje: može li se nacionalni istorijski narativ ispričati na savremen način, bez predrasuda, ali ipak sa poštovanjem onih istorijskih tekovina koje to zaslužuju? Film Heroj 1914. Filipa Švarma i Nikole Lukića daje ohrabrujući odgovor
Učestala ubistva crnih građana od strane policije digla su Ameriku na noge, nakon što se pokazalo da američka pravda nije slepa, već se rukovodi belom i crnom bojom kože policajaca i njihovih žrtava. Ponovo se otvara pitanje rasizma u savremenom američkom društvu, koji nije tako lako prepoznati kao u vreme dok su pripadnici Kju Kluks klana palili krstove ispred kuća crnaca
Tokom tri decenije, od 1949. do 1980, Josip Broz Tito je gledao čak 8801 film! Prosečno godišnje 285 filmova, a najviše 1957. godine – 365! O tome je vođena precizna evidencija. O tome kakvi su bili Titov filmski ukus i kinematografska strast govori aktuelna izložba u Muzeju istorije Jugoslavije
Jedna od najvažnijih autorki kriminalističkog žanra i "majka" Adama Dalgliša, amblematske figure detektivskog romana, umrla je prošle nedelje u svojoj devedeset četvrtoj godini
"Fraza ‘Sačuvaj me, Bože, hrvatske kulture i srpskog junaštva’ netočno se pripisuje Krleži. Nigdje kod Krleže ne postoji ta veza kako se ona izriče u Hrvatskom Faustu. Nju sam ‘kupio’ od svoje bake. U pomanjkanju opipljivih povijesnih realija, političkih silnica, pa i materijalnih pretpostavki da se kolektivni usud doživi kao kolektivni subjekt, jako je opterećen sam pojam kulture, i dakako, on je idealiziran: Nemamo ništa, ali smo kulturni. Nažalost, izašlo je da to nije nikakvo osiguranje od povremenog pada u barbarstvo. Nasuprotno je, dakako, ‘srpsko junaštvo’. Da ni to nije nikakva garancija protiv pada u barbarstvo, slijedi valjda iz same stvari. Geneza ovoga sklopa slična je genezi sklopa – ‘tisućgodišnja kultura’. Otud je opravdano što se obično citiraju u paru kao nešto od čega valja uteći dragome Bogu"
Portugalska muzičarka koja je svirala na najneobičnijim mestima u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, za "Vreme" piše o utiscima sa svojih putovanja i nastupa
