"Sveti Sava nije u Srbiji. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo"
Montažer, reditelj, producent i jedan od najznačajnijih pedagoga filmske umetnosti, Marko Babac umro je u Beogradu 12. jula 2014. Bio je jedan od trojice jugoslovenskih filmskih autora čiji je film zvanično sudski zabranjen
"Kažu, vreme socijalizma bilo je ‘Periklovo doba’. Pa, bilo je, znate... Eto, doživeo sam i to da se s nostalgijom sećam takozvane Titove epohe. Zašto? Možda zato što trideset godina ovde nije sagrađeno gotovo ništa! Vozimo putevima napravljenim u periodu ‘titoizma’; sa tih česmi pijemo vodu; beogradska rasveta postavljena je u vreme Branka Pešića, Živorada Kovačevića, Bogdana Bogdanovića... Šta su napravili oni koji su došli nakon njih?! Najzad, oprostite, u tom ‘Periklovom dobu’ kultura je bila programski određena kao stavka važna taman koliko i teška industrija"
Sudbina izbeglica zbog ratnih vihora devedesetih koji su protutnjali prostorima bivše Jugoslavije je pre lajtmotiv, sporedna tema, karakteristična situacija no glavna tema filmskih narativa
"Obrazovani i pošteni mladi ljudi u današnjem svetu nemaju izbor, osuđeni su na lopovluk, bljutave kompromise i odricanje od svojih moralnih načela. To je veliki civilizacijski poraz. Ideje prosvetiteljstva, solidarnosti i socijalne pravde posustale su pred gramzivošću bogatih i moćnih"
"Sve što se dešava sa Pozorjem ove godine, od problematične selekcije, preko ostavke uredništva časopisa ‘Scena’ do istupanja Bosanskog narodnog pozorišta podsjeća na Sterijino pozorje 1992, a to je strašan udarac nama kao generaciji jer se pokazalo da nismo uspjeli da glasamo, rezonujemo, ili uradimo bilo šta izvan matrica koje su naši roditelji i generacije prije njih kreirali za nas..."
"Jesam Balkanac i ne bih to menjao nizašta drugo. Ali istovremeno pokušavam da osvestim šta to meni znači. Ne volim fundamentalne pripadnosti bilo čemu, ne volim kada se stvari navodno ‘podrazumevaju same po sebi’. Volim Balkan, ali kako Marija Todorova kaže, bez potrebe da budem ponosan na njega, niti da ga se stidim. Ali, ajmo malo biti ponosni!"
"Domaći film bukvalno se guši u ogromnoj masi američkih filmova koje naši distributeri favorizuju. Kada dođete ispred bilo kog multipleksa, to više liči na ulaz u Diznilend nego na bioskopsku salu. Neverovatno! Otimamo od svojih da bismo dali američkim producentima. Slično kao Superhik u Alanu Fordu koji otima od siromašnih da bi dao bogatima. Ako hitno ne donesemo zakon koji štiti domaći film, bojim se da nam predstoji Smrt filma na Balkanu"
"Sredinom juna 1992, neka srpska vojna ili policijska formacija provalila je u naš stan i sina i mene nasilno mobilisala. Rafal u vrata, a onda: ‘Neka izađu svi muškarci!’ Sišao sam sa sinom. Ispred zgrade su već bile okupljene ostale komšije. Postrojili su nas, rasporedili: Srbe na jednu, Hrvate i Bošnjake na drugu stranu. Sjećam se, Nikola Šupica – ogroman, krupan čovjek u nekim razvaljenim papučama, magistar ekonomije, govori četiri strana jezika – pobunio se kada su ga izveli: ‘Ja sam Jugosloven!’, rekao je. ‘Neću sa vama!’ Nije pomoglo; kao i nas, i njega su odvojili na srpsku stranu. Odveli su nas na Vrace, iznad Grbavice, gdje su bili smješteni srpski magacini i komanda. Zadužili smo puške. ‘Napunite ih!’, naredili su. Kako da ih napunimo, bog te vidio! Pokazali su nam i komandovali: ‘Pucaj!’ Na Sarajlije, na komšije, na prijatelje, na braću... ‘Samo prebacujte preko Miljacke!’, vikali su"
"Sve što se dešava u našim pozorištima, kao i mnoge druge stvari u našem životu, jeste veštački isfabrikovana stvarnost. Kada jednom društvu suštinski ne treba kultura, onda će ono lako naći hiljadu načina da tu činjenicu potvrdi"
"Kako to da su svi – ratne vojvode i portparoli, sps/jul-ovski ministri i tajkuni – u međuvremenu postali ugledni građani, državni funkcioneri i činovnici, a da je taj status nekako izmakao samo Ljubiši Ristiću? Zašto je, od tolikih, jedino njemu ukinuto pravo na rad"
Od postavljenja Kokana Mladenovića na mesto upravnika beogradskog pozorišta "Atelje 212" pre tri godine desio se niz "slučajeva" koji su polarizovali kako ansambl ovog teatra tako i širu pozorišnu javnost. Sve je kulminiralo proteklih dana kada se pojavilo pismo dela glumaca sa zahtevom za Mladenovićevu smenu, a zatim i pismo podrške Mladenoviću od dela zaposlenih u ovom pozorištu
"Bio sam rešen da isteram Ustaničku ulicu. Dva projekta su mi propala, a ovaj sam želeo da isteram. Ako i propadnem kao producent, uvek mi ostaje gluma, ali pre toga sam želeo sam da napravim film o ljudima koji idu glavom kroz zid, koji idu protiv struje"
Među najvrednijim dokumentima arhiva Radio Beograda uvek se kao prvi ističe onaj koji je najstariji: snimak Artura Salivena (1888), engleskog kompozitora, koji je govoreći o izumu fonografa rekao da je "zadivljen tehnikom, ali i preplašen činjenicom da će biti zabeležena tolika bezvredna i loša muzika"
"Ljubav i sloboda, to su dve stvari na kojima počiva ljudska vrsta. S tim što za ljubav treba i malo sreće"
Ovog leta makedonsku javnost potresa slučaj reditelja Vladimira Milčina, profesora glume i izvršnog direktora Fonda za otvoreno društvo Makedonije, koga je Komisija za lustraciju označila kao saradnika "tajne službe"
"Prizor koji fotografišem doživljavam kao pozorišnu scenu na kojoj se odvija život. Svako na ovoj fotografiji ima i svoju ulogu i svoju priču. Često ugledam prizor, scenu koju bih voleo da zabeležim fotoaparatom i čekam. Čekam da se pojave glumci da joj unesu život i – škljocnem"
Grad Beograd raspisao je konkurs za dodelu jednokratne pomoći na ime finansiranja jednog dela školarine za nastavnu 2010/2011. za studente BU, Univerziteta umetnosti u Beogradu i visokih strukovnih škola. Prednost na ovom konkursu imali su materijalno ugroženi studenti, čija primanja po članu domaćinstva iznose 10.000 dinara i manje. Do zatvaranja ovog broja prijavilo se preko 550 studenata
"Ovo je nacionalni teatar, a ne sindikalni ili partijski, u njemu treba raditi, menjati rđave navike i popravljati greške većom brzinom od one kojom smo ih stvarali"
"Vreme nauke" predstavlja pobedničko idejno rešenje Centra za promociju nauke
"U ovim mojim godinama dostigao sam nivo da mi niko ne treba na sceni osim jednog dobrog gitariste ili pijaniste koji će da me prati, a da ja sobom, svojim glasom, manirom, posvećenjem, dočaram sve filharmonije sveta, sve violine sveta, sve gajde sveta, a da se sve to čuje u tom jednom jedinom usamljenom glasu"
