Dvadeset šestog marta 1984. godine, u smrt je sopstvenom voljom zakoračio Branko Ćopić, ključni pisac jugoslovenskih detinjstava. Naslutio je vreme umnožavanja crnih konja i crnih konjanika, noćnih i dnevnih vampira, braneći ipak celim svojim životom i delom naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone
Marić je sudbinama svojih junaka iskreno fasciniran. Srž knjige, i tematski, i po intenzitetu fascinacije, pa i po količini teksta posvećenog jednoj osobi je u poglavlju Crna ruka crvene internacionale, poglavlju o Mustafi Golubiću. Na stotinu i šezdeset stranica koje bi mogle da funkcionišu i kao posebna knjiga Marić priča priču o Mustafi Golubiću, čoveku konspiracije
"Ovo naše vreme je vreme Gazda Riste i familije Živke ministarke. Ali: šta da se radi sa tim podatkom? Pa da se ide u pozorište dok ga još ima, dok ga ne zatvore, da se šire vidici i hrani duša delima naših umetnika, a ne, kako Vučić poručuje građanima, da promene svest tako što će naučiti da poštuju novac. Žao mi je što Vučiću neko od njegovih intelektualnih udvorica ne donese na čitanje Vilhelma Rajha ili Bukovskog, ili Tarika Alija, Markuzea – ko zna šta bi nam onda poručio u kom pravcu da se menjamo. Stvarno je horor kad političar narodu poruči da menja svest. Ako nam političari, njihovi mediji i psiho-gurui kroje predstavu o stvarnosti i čoveku u jednoj dimenziji, umetnost i pozorište su najdivniji način da sve to dovedemo u sumnju i shvatimo da čovek nije jednodimenzionalan, da nije samo politička životinja već nešto mnogo šire"
Čavoški, Dodik Istina, Ćosić Kosovo, još jedan štand sa kandila, marmeladu i bundeve, pa "Ostani Srbin, piši ćirilicu", a iza ćoška "Nova poetika", promocija neke jebade "Sam ispod šljive"...
"Bilo je to sasvim izvan grada. Pošto smo prešli most na Savi, pošli smo duž dve staze sve do jednog komada zemlje okruženog šipražjem, gde se uzdizalo nekoliko oronulih paviljona", napisao je Nikola Buvije u knjizi Upotreba sveta. Šezdeset godina kasnije krajolik se nije promenio, samo što se grad spustio nadomak nekadašnjeg nacističkog logora, preteći da pregazi sve znakove smrti o kojima svedoči neprimetna mermerna ploča na kojoj piše da je ovde "uz pomoć domaćih izdajnika, svirepo mučeno i ubijeno preko 40.000 ljudi iz svih krajeva naše zemlje"
Prvi zalivski rat, Avganistan, drugi zalivski rat, Libija. Danas mnogi kao obrazac za vojnu intervenciju u Siriji navode i način na koji je NATO bombardovao SRJ 1999. godine. Tehnologija medijske pripreme rata, prepucavanja velikih sila u Savetu bezbednosti UN ili praćenje rata kao video-igrice u ostatku sveta zaista jesu slični. Ali, kada se saberu žrtve, razaranja i posledice po državu izloženu napadu, u odnosu na ono što je zadesilo Irak, Avganistan, Libiju, a isto se sprema Siriji, rat u SRJ deluje kao pripremna vojna vežba za buduće ozbiljne sukobe
Činjenica je da mediji danas u Srbiji predstavljaju najomiljenije oružje za sukob s političkim neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija... Nije zato što se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje – javni interes
"Nakon izbijanja afere sa plakatom za turneju Laboratorije zvuka 1982. zbog koga sam bio osuđen na 40 dana zatvora, moj brat Bata je odlučio da Vilmoš Kauboj, u kome su neki prepoznali karikaturu Tita, ne nastupa više sa nama. Slučajno sam posle toga sreo Vilmoša u gradu i on me kroz plač pitao: ‘Zašto ja više ne mogu da nastupam sa vama?’ Rekao sam mu da je to jako komplikovano da mu objasnim, ali da je nama strašno žao i da nastupe s njim pamtimo kao izuzetan period i da ga i dalje volimo. Umro je 1992, u zimu. Svi su bili ‘zauzeti’ pa sam ja otišao na sahranu i održao mu posmrtni govor. Na sahrani smo bili Cigani i ja, što samo potvrđuje teoriju da je čovekov život po sebi tragedija – glavni junak uvek umire na kraju"
Posle vazdušnih napada francuskog ratnog vazduhoplovstva malijske i francuske trupe radikalne islamiste potiskuju ka severu zemlje. Velika Britanija i SAD najavljuju podršku francuskoj vojsci, a Evropska unija izdvojila je 20 miliona evra da bi se obezbedila hrana za oko 150.000 izbeglica u Maliju i 100.000 koje su od rata pobegle u susedne zemlje. Ishod ovog rata neće, međutim, uticati na ubitačnu bedu nekada uzorne afričke zemlje, u kojoj je vojna hunta ukinula demokratiju, u kojoj je jedan obrok dnevno luksuz, u kojoj umire skoro petina dece mlađe od pet godina, u kojoj stanovništvo spas traži u muzici
"Čak i ta državnost, prvo, nije do kraja ostvarena, a drugo nije donijela nešto što bi čovjeku omogućilo ličnu sreću, tako da smo ovdje pred jednim duboko uzburkanim duhovnim stanjem na obe strane. Kao episkop, ovdje primam i Albance i Srbe i sa svima razgovaram, i kod svih osjećam žudnju za nečim stabilnim, što se ne mijenja, što čuva ljudske vrijednosti i vrline bez pogovora, da ne mogu da se mijenjaju s vremenom"
Objavljivanjem dva albuma Bar kod Džoa i Bili Holidej, jedan od najznačajnijih autorskih tandema u istoriji stripa, Munjoz i Sampajo, konačno su dobili i svoja izdanja na srpskom
Rasizam se ne može pripisati građanima Srbije kao etiketa – bilo od nas samih, bilo sa strane. Ali o rasističkim izgredima i te kako ima šta da se kaže
