Postalo je jasno ono što se moglo pretpostaviti nakon prve najave da će novi film uopšte i biti snimljen: u kreativnom i narativnom pogledu, Matriks: Uskrsnuća je jedan posve nepotreban nastavak, isto kao što su svojevremeno nepotrebni bili Matriks 2 i Matriks 3
O sasvim različitim umetničkim dometima filmova dvojice zaslužnih veterana svetske, odnosno srpske kinematografije, povezanih slučajnim tajmingom i namernim razmatranjem motiva nostalgije
Sto godina je od rođenja dva reditelja čije je tragove moguće naslutiti u filmovima njihovih vrlo uspešnih naslednika
Dva celebrity biopica: Kralj Ričard Reinalda Markusa Grina i Spenser Pabla Laraina
Taj Žilnikov svet, to je jedna biosfera za sebe, u kojoj je on naizgled samo jedan od egzemplara
Generalni direktor RTS-a Dragan Bujošević još uvek nije odgovorio da li će emitovati film „Quo vadis, Aida“, koji je na Filmskom festivalu u Berlinu proglašen za najbolje ovogodišnje filmsko ostvarenje u Evropi
Pojava novog soja virusa korona i u Evropi, takozvanog omikrona, najnoviji je alarm u ovom skoro dve godine dugom “vanrednom stanju”. Zabrane dolaska iz novih rizičnih područja – pretežno Južne Afrike i njenih suseda, koje države užurbano uvode, neodoljivo podsećaju na početak 2020. godine i tadašnju pojavu prvih inficiranih na starom kontinentu, a nešto kasnije i u Srbiji. Srpski zvaničnici nisu preterano komentarisali novi soj, ali, podsećanja radi, nisu se u prvim danima korone mnogo brinuli ni zbog “najsmešnijeg virusa”
Nismo li i danas podeljeni na vernike i izdajnike, anglofile i rusofile, a najmanje je onih koji odbijaju da se slepo predaju bilo kom autoritetu
Najnoviji film Srđana Dragojevića prilično otvoreno i hrabro stupa na tle savremenog evropskog arthaus/umetničkog filma, a da pritom pruža nešto drastično drugačije u odnosu na ono što bismo mogli da detektujemo kao preovlađujući izraz, oličen ponajpre u tom tvrdoglavom spoju naglašenog verizma, naturalizma koji je neretko tek prikriveni strah od nepregleda razmahane mašte, i stilema takozvanovog sporog filma
Politički zanat je na italijanskom poluostrvu prisutan skoro dve i po hiljade godina, što je kod vladajućih struktura stvorilo specifičan gen samoodbrane sopstvene samoživosti i neograničene pohlepe. Polubožanski status narodnih poslanika sada bi konačno mogao da se promeni
"Na američkoj turneji sa Garbidžom je u početku bio prisutan strah. Plašili smo se da se ne zarazimo jer idemo u okruženje sa 20.000 ljudi, a naša jedina distanca je to što smo na bini. Znači, ispunili smo onih šest stopa socijalne distance, ali šta ako među tih 20.000 ljudi njih 1000 ima kovid i oblak kovida nas prekrije. Ta pomisao je zastrašujuća i za nas i za publiku. Ali onda sledi jedno posve drugo osećanje – publika je toliko uzbuđena, nisu bili na koncertu dve godine, i strah raspršava neverovatan krik tih ljudi koji kao da su upravo pušteni iz zatvora. Mnogo je tu različitih, pomešanih emocija"
Motiv slobode, koja i na osnovu toga što se moglo spoznati u pet filmova o kojima će ovde nešto pomnije biti reči ostaje prilično varljiv, možda i u biti neuhvatljiv koncept, ako ne i konstrukt večito pred vratima boljih i pravičnijih društava i svetova koji nikako da nastupe
"Ovo je pitanje elementarne ljudske etike. To da neko podržava ratnog zločinca za mene je ozbiljan problem, ali da država podržava ratnog zločinca pokazatelj je fašizacije države. U tom smislu, borba protiv fašizma postoji na svim frontovima, ali najpre se vidi preko ovog pokaznog primera koji je dosta ekstreman. Meni je čak i neočekivan. Nisam stvarno mislio da će ići toliko daleko i nadam se da im je to nekakav autogol"
Edgar Rajt: Prošle noći u Sohou (bioskopi); Džejms Samjuel: The Harder They Fall (Netflix)
O korenima i razlozima jednog (zasluženog) uspeha, ili: ništa nije profitabilnije od pametnog antikapitalističkog manifesta
Sva četiri filma (Venom 2, Noć veštica ubija, Poslednji dvoboj, Dina), povrh svega ostalog, računajući tu i ono nužno kada je reč o ciljanim bioskopskim hitovima, pred gledaoce donose i prilično neveseo osvrt na ljudsku prirodu i njene mogućnosti i domete
Odličan rimejk i korektan prikvel – dovoljno za bolju stranu jesenje bioskopske ponude
Ovaj pomalo i svečarski film zaslužuje iskrenu filmofilmsku šansu, ponajpre posvećenika ali i onih koji po obodima bioskopskih repertoara tragaju za ozbiljnijim i manje bučnim i nametljiim izazovima
Imali smo prilike da vidimo još jedan Bitef pod sankcijama – ovog puta pandemijskim sankcijama. Kao i Bitefe između 1992. i 1995. godine, i ove godine festival su "spasle" domaće predstave i male međunarodne trupe, kao i individualni projekti
Vudi Alen: Apropo ničega
prevela Stela Spasić; Laguna, Beograd 2021.
Igrana serija Beli lotos i animirana Princ pred gledateljstvo stižu kao iznenađujuće ideološki britke i polemične priče i postavke, a sa još dva iznimno važna zajednička sadržatelja – motivima nihilizma kao svetonazora i nedvosmislene osude kastinskog ustrojstva sveta i odnosa u njemu
Istančani realizam kosovskih debitantkinja podstiče na razmišljanje, a utisak koji ostavljaju njihovi filmovi traži promene svesti, pre svega – o mestu hrabre žene, svake žene – u društvu kojem zajedno težimo
Ovo je film legitimne sredine puta koji se ponajpre obraća poklonicima Zdravkovićevog opusa i tog njegovog prepoznatljivog javnog habitusa, i to je upravo prostor u kome će ovaj film praviti najsnažniju kopču i najtemeljnjiju komunikaciju sa širom publikom
U glavnotokovski film Belmondo je uneo dodatno naglašenu ekspresivnost, zaraznu energičnost, te neprikrivenu osećajnost i cinizam zaumnije podvrste, važne sastojke francuskog "novog talasa" u godinama pojave i inicijalne evolucije. Međutim, iako će ubrzo potom postati zvezda glavnog toka, i to u kontekstu nesporno profesionalne kinematografije jasnog profila i promišljenih stremljenja i u pravcu komercijalnog filma, Belmondo je pomalo iznenađujuće insistirao i na neizostavnom poštovanju forme u glumačkom pristupu
Nekome koga će se to ticati neće služiti na čast činjenica da Lane za života nije, a morao je, dobiti i Dobričin prsten i "Pavla Vuisića". Danas Seka Sablić kaže da je možda bio veći i od Čkalje, Gorica Popović naglas razmišlja da je makar bio egal Zoranu Radmiloviću, a Šerbedžija tvrdi da je bio najveći iz njihove generacije
