Ako Veselin Šljivančanin može da bude ne samo član SNS-a nego i aktivan promoter njihove politike, ako Momčila Krajišnika prima predsednik Srbije, onda se vladajuća garnitura nije, kao što pokušava da nas ubedi, promenila ni za nijansu u odnosu na one razularene radikale kakvi su bili devedesetih
"Sećate se kada sam dobio pismo od Legije, pa me je onda MUP pritiskao što ga odmah nisam dao u policiju, nego sam ga dao Nebojši Čoviću? A ja sam za Zlatibora Lončara policiji dao izveštaj, i niko nije hteo ni da vidi slike, vikali su, ma daj, skloni te slike. Nisam sa Lončarem pričao, ali mi je viljuška na kolima prerezana i to je tako. Kako da imam zaštitu, kad nemam kome da se obratim? Ovde ako ste politički nepodobni, i kažete nešto protiv vlasti, vi ste u problemu"
Kako i o čemu razmišlja najmlađa generacija domaćih reditelja
"Toliko uživam u pisanju da čak pomalo i razumem zašto smo tako malo plaćeni: pa zato što se dobro zabavljamo dok pišemo! Skoro da bi mogli i da nam naplate tu zabavu"
U pokušaju da odgovore na pitanje šta je Balkan i šta bi trebalo da bude, učesnici tribine koja je održana u Preševu bili su prilično pesimistični, a kada je reč o odnosima Srba i Albanaca na jugu Srbije, saglasni su u tome da oni danas ne postoje i da su bili intenzivniji čak i u vreme ratnih sukoba na Kosovu
Ako je nalaz prethodnog (jesenjeg) istraživanja bio relativno ohrabrujući za opoziciju i jednog, u tom trenutku, još samo potencijalnog predsedničkog kandidata ("ide Vuk, ide Vuk"), ovoga puta se ponovo sve vrti oko oveštalog starorežimskog trojca – Vučić, Toma i Ivica
"U Beogradu je jedno vreme postojao manir da se godišnja produkcija žrtvuje zbog jednog, dva ili tri velika događaja koja će biti značka na reveru. Ljubljanski način kada je o muzici reč – tokom cele godine – mnogo mi se više dopada. Srce mora stalno da radi da bismo bili živi"
Odlazak Miodraga Mikija Jevremovića podseća na pitanje – zašto je ta masovno popularna, serijski proizvođena i štedro prepakivana vrsta muzike izumrla, čak mnogo pre većine svojih glavnih protagonista
Mogu li ubogi članovi partije koji u prapočetku svoje karijere imaju čin bota i koji pišu svaki dan nešto za šta misle da ide na vodenicu njihove partije, nakon dužeg staža i sami postati plen svoje svakodnevne rečitosti?
Ne mogu se oteti utisku da je ovolika pregrejanost posledica nerealnih očekivanja srpskih političara da će se s ulaskom Trampa u Belu kuću svet okrenuti naglavce, a kod nekih od njih vidljiva je želja da se Srbija vrati u sferu ruskog uticaja
Dan Republike Srpske jedna je od brojnih tačaka razdora u BiH. Dok su jedni slavili 25 godina ovog bosanskohercegovačkog entiteta, paradirajući uz Marš na Drinu i sanjajući još "specijalnije veze između RS i Srbije", drugi su isticali da je to dan koji treba obeležavati kao "dan žalosti i jedan od nacrnjih datuma u istoriji Bosne"
Jednom nedeljno se čuje sa roditeljima, nemaju internet kod kuće pa ne može češće, a i bolje je tako. Govori im da je dobro, da ima dobar smeštaj, dobru hranu i da su svi fini prema njemu. Na svom Fejsbuku je okačio snimak gde sa prijateljima šeta okićenom Knez Mihailovom ulicom, smeju se, zadirkuju međusobno i pričaju nešto na paštu jeziku. "To smo zbog naših snimili. Da se ne brinu…", kaže Mudžib
Mislim da se Hristova poruka i danas i svagda najbolje "prevodi", to jest svedoči, ne rečima, nekakvim – neretko komplikovanim – teološkim teorijama, već pre svega – delima ljubavi
"U Elektri, kao i u svakoj složenoj formi književnosti i pozorišta kakva je tragedija, nemoguće je pronaći krivca u jednom čoveku ili jednom motivu. To je ono što tragediju čini umetnošću, a ne ponavljanjem života na sceni"
Kada planiraju da postanu roditelji, mladi na institucionalnu pomoć društva kroz ustanove za čuvanje dece, a posebno na finansijsku pomoć države, praktično i ne računaju
Niko normalan u današnje vreme ni ne sanja da ima nešto protiv policijske države; živimo na policijskoj planeti. Jedna je stvar kad je policijska država ozbiljna, a druga kada je šljampava i brljiva. Dva do sada nesporna policajca zaglavila su pritvor od 30 dana samo zato što su podneli krivičnu prijavu upravo zbog šljampave i bespotrebno brljive policijske hijerarhije u MUP-u Srbije
Nekada sam mogao da kažem da sam Jugosloven, sada bih mogao da kažem nostalgičar. Ideološki sam bio Jugosloven u Titovo vreme, vrlo svesno i vrlo namerno, a sad već ne bih mogao da se definišem. Nisam ničiji, mada imam dva pasoša, srpski i austrijski, a mogao bih da dobijem i izraelski i mađarski. Ovde sam kao kod kuće, znači sigurno sam Beograđanin, a inače sam apatrid
Protekla godina bila je godina ozbiljnog laganja, osrednjih investicija, prividnog napretka, takođe osrednjeg, uzdizanja ispotprosečnih kadrova i najava da će tek sad najgori da nas uzjašu
Ja sam Branimir Milovanović. Početkom 2013. godine proveo sam 26 dana u Mjanmaru, upoznajući, fotografišući i snimajući ljude i život oko sebe. Ovo je moja priča o zemlji u kojoj se, u velikim gradovima ili selima u planinama, pored puta se mogu naći ćupovi sa svežom vodom koju svakoga jutra neko donese za slučaj da putnik, koji tuda naiđe, bude žedan
Liči na pejntbol, ali umesto boje, identične replike pešadijskog naoružanja ispaljuju biorazgradive plastične kuglice koje ne bole i ne prljaju odeću prilikom pogotka. Ersoft je igra popularna među milionima širom sveta, a cilj je da sve izgleda što približnije pravim vojnim operacijama i borbama. Jedne decembarske subote reporteri "Vremena" imali su priliku da uzmu učešće u ovom sportu
Odlično promišljena i besprekorno izvedena, serija reditelja Dalibora Matanića i scenariste Ivice Đikića, koncentrisana u paklenom međuprostoru novinarstva, biznisa, politike, crkve, policije i kriminala, sam je vrh celokupne post-YU produkcije u svom žanru
"Nacionalizam u stvari ne postoji. Nacionalizam je sredstvo. Sredstvo za mobilizaciju. Način pomoću koga se aktiviraju određene strasti u čoveku, pomoću koga se mobiliše određena zajednica da bi se izginulo na bojnim poljima"
Navin je bila profesorka književnosti u jednom velikom gradu u Avganistanu, pisala je i objavljivala pesme i priče. Godinama je primala pretnje smrću od talibana zato što je žena koja se usudila da radi i bude javna ličnost, ali nije želela da napusti svoju zemlju. Na kraju je otišla, zbog svoje još nerođene dece. Na putu je već godinu dana, i još nije stigla do cilja
Možda ne živimo u najsrećnijoj državi na svetu, ali zato bar imamo sreću da živimo u zlatno doba nauke. Malo li je
