Opstanak jednog pisma nikakve veze nema sa opstankom nacionalnog i kulturnog identiteta jednog naroda. Ja lično pišem ćirilicom, ali to nije niti poruka, niti preporuka, niti uslov za prijateljstvo, a kamoli pretnja. Skandaloznim bih, međutim, smatrao, da neki štampani mediji ili izdavači budu materijalno ili na bilo koji drugi način privilegovani, samo zato što koriste ćirilicu
U Pekićevom proznom opusu postoje "ozbiljni" i "žanrovski" romani te jedna jedina zbirka priča koja funkcioniše kao karika koja spaja te dve struje Pekićevog romanesknog opusa. A unutar "Novog Jerusalima" je i jedna od najlepših beogradskih priča svih vremena i jedna od najboljih kratkih priča srpske književnosti uopšte, paradni primer Pekićeve umetničke proze: "Svirač iz zlatnih vremena"
Hrvatska slavi "Oluju", ne misleći na to da je više od 200.000 njenih građana srpske nacionalnosti moralo napustiti svoje domove. Istovremeno, vlast predvođena premijerom Vučićem govori da u Srebrenici genocida nije bilo, o Ovčari ni slova, o Prijedoru i hladnjačama takođe. Oni bi samo o pomirenju, bez suočavanja
"Pekić obogaćuje svakog ko ga čita, daje mu nove ideje, uči ga da misli, a svakako će ga i nasmejati"
Lekari obiđu ljude jednom dnevno na železničkoj stanici u Đevđeliji. Čujem da je samo jednog dana prošle sedmice pet žena imalo spontani pobačaj. Toga nema ni u jednoj statistici. Čujem i da su se dvojica pentrala na vagone da bi – nemam pojma kako – napunili baterije mobilnih telefona na vodovima za struju. Ispekli su osamdeset odsto kože i jedva preživeli. Najčešće su ipak povrede od tuča u redu pred zgradom granične policije na samoj stanici. Tamo se izdaje famozni papir na kojem piše da je lice to i to stiglo u Makedoniju te ima 72 sata da podnese zahtev za azil. U prevodu – ima tri dana da se izgubi u pravcu Srbije
Mit o "Srbima, narodu najstarijem" propagira jedna neozbiljna družina amatera-diletanata, podstaknuta jeftinim rodoljubljem, a nikako ne bih potcenio ni trivijalno koristoljublje kao motiv!). Taj mit uvek dobija na snazi u kritičnim trenucima opšteg beznađa i dezorijentacije
"Intelektualci u Srbiji ćute. Osim časnih izuzetaka. Nažalost. Opozicija u Srbiji ne postoji. SANU, koja bi trebalo da bude svest i savest naroda, ćuti u trenutku kada i kulturno i svako drugo biće u Srbiji izumire. I narod ćuti. Da li je to dobro ili ne? Više ni sam ne znam. Voleo bih da ovo poverenje koje imaju premijer i njegova stranka ovoga puta ne bude izigrano. Ja nisam od onih koji bi se radovao da ova politika propadne samo zato da bi propala i da bismo se radovali jer smo eto pogodili da će nas i oni izdati i prevariti, pokrasti. Ja nisam od onih koji slave svoje poraze"
Podaci koje nadležni objavljuju kažu da je više od 200 taksi-vozila oduzeto do danas zato što su vozili izbeglice, azilante, migrante. Nezvanični podaci govore o 800 do 1400 oduzetih vozila. Odnosno, za protekle četiri godine, tačnije do marta ove, oduzeto je 47 vozila, a od tada više od 1400
Za potrebe ove priče, pre svega, treba razjasniti u čemu je posebnost i prava uloga "novog talasa" u donošenju novih vrednosti u našu kulturu – oko čega se svi učesnici i posmatrači sa strane slažu – i koje su to vrednosti bile. Tekst je namenjen mlađima od 27. godina
Arsen je pisao, pevao i živeo, pa naposletku i umro, svima nama koji smo mogli razumeti šta znači kad "na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula", i svima koji su, razvejani po svetu, tamo poneli i Arsena, kao dokaz da nisu tikve bez korena nego ljudi dostojni neke bolje sudbine
Albanija nije za one koji žure. Ako nemate strpljenja, ne idite tamo
Konačni rezultat privatizacije medija i dalje je nepoznat, a u ovom trenutku previše je nepoznatih elemenata i previše spekulacija. Nije to iznenađenje: onaj ko je iole upoznat s ovdašnjim privatizacijama, kao i ovdašnjom medijskom scenom, mogao je i da pretpostavi da će sve to baš tako da izgleda – tim pre što su nekadašnji državni mediji godinama sistematski, temeljno srozavani i uništavani, kako bi na kraju postali lak plen ovog ili onog mogula
Emisija "Dan sa Premijerom" emitovana je ne samo u subotu već i u nedelju, za gledaoce koji su je eventualno propustili, ili za neverne Tome, a znamo da među nama ima i takvih. U 11 i po minuta ove emisije autora Petra Gajića sublimiran je jedan Premijerov radni dan. Zbog istorijskog značaja ove emisije, tu nisam ciničan, važno je njenu analizu početi od naslova
Trenutno vlada kultura beznađa. Dominik Mojsi govori o tri emocije – poniženju, nadi i strahu. U Srbiji imamo emociju poniženja, budući da je opšte mišljenje da smo iz devedesetih izašli kao najveći gubitnici, sa uništenom privredom, uništenim dobrim ugledom, stalno pritiskani velikim silama koje su bile naklonjene našim "suparnicima". A i emocija straha se sve više ispoljava, pogotovo prilivom azilanata
U leto ‘95. trajao je šinterski lov na ljude po Srbiji. Srpska policija, policije Republike Srpske Krajine i Republike Srpske i pripadnici Arkanove Dobrovoljačke garde hapsili su one kojima je mesto rođenja bilo u Hrvatskoj ili Bosni i slali ih da ratuju, posle manje ili veće torture. Kontrole i hapšenja odvijali su se svuda: po izbegličkim centrima, stanovima, studentskim domovima, na ulicama…
Nekropolitika je ovde toliko uticajna da su mrtvi, kosti, stratišta i zločini osnova za definisanje svih pojedinačnih identiteta balkanskih naroda
Nespremnost većine u Srbiji da prihvati sopstvenu odgovornost za zla nanesena Hrvatskoj devedesetih može se meriti samo sa potpunom nezainteresovanošću većine u Hrvatskoj za sudbine prognanih i pobijenih civila u "Oluji". U većoj ili manjoj meri, isto se odnosi i na celo naše okruženje
"Kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan"
Pogled u retrovizor starog traktora pokazuje kako je traktorska industrija u jednom sistemu nastala, a u drugom nestala, kako je trasirala put naše industrijalizacije i transformacije poljoprivrede, a potom podelila sudbinu ne samo deindustrijalizacije već i deagrarizacije naše zemlje
"Ti znaš šta je Guča – ljudi opasno sviraju, ovi naši Cigani. Malo jeste raštimovano, ovde-onde, ali kad počnu da sviraju, groove je to. A onda mi iz diskografske kuće Enja Records, za koju snimam godinama, kažu: ti treba da snimaš s njima. Objasnim Ekremu Sejdiću da producent hoće da me snima kako sviram s njima, a oni da me prate. Pitam, hoće doći u Minhen? Ne, to ne valja. U Beograd? Ne, i to im je veliki grad. Hoće tamo gde mirišu ćevapi. I odem u Vranje. Prvog dana bilo je malo kruto, snimali smo u kući Bore Stankovića. Oni stanu ukrug i sviraju. Sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, dâ mi ruku pa mi kaže: ‘Gosin profesore, bata Dule – sad si naš.’ Primaju me u pleme!"
Ambasadorka trenutno druge najmnogoljudnije zemlje na svetu o brzom rastu indijske privrede, indijskim poslovnim vezama sa Srbijom i mogućnostima za njihovo poboljšanje
Ko su ljudi koji su na prvi mig "navijača" otišli iz kluba za koji tvrde da je bolji nego pre dve i po godine, zašto je to uopšte bitno i šta će se dogoditi narednih meseci
"U muzici sada imate dva paralelna sveta, one u muzičkoj industriji i sve ostale. Jedina razlika u odnosu na vreme Sex Pistolsa je što danas postoji internet gde svoj rad možete učiniti vidljivim, ne treba vam Meklaren koji će ići i urlati unaokolo trudeći se da vas progura u novine. A u Engleskoj je sad situacija kao u vreme Margaret Tačer. Potpuno ista klima"
