Bilo je to jedno od najlepših leta u mom životu, jer slep kod očiju ništa nisam video ili hteo da vidim. Ne kajem se. Ne bi pomoglo ni da sam unapred strahovao i tugovao zbog onoga što sam mogao da naslutim, čak da znam, ali da zaustavim ili promenim nikako
U posljednjih dvadesetak godina često se vozim trajektima između Kamenara i Lepetana. I svaki se put zagledam u ono brdo iznad Kamenara, malo desno od trajektne luke, pa pogledom pokušavam prepoznati vikendicu u kojoj smo dočekivali novu 1990. Uzalud, nemam se za što pogledom uhvatiti. Pamtim samo unutrašnjost kuće, u koju više nikad neću ući. Nitko od onih s kojima sam dočekao 1990. nije danas u Sarajevu, nitko osim mene nije ni u bivšoj Jugoslaviji. Vrijeme koje je u međuvremenu prošlo duže je od vremena naših života, premda se ponekad učini da je sve bilo jučer i da rat još nije ni počeo
Predsednik Srbije svakodnevno saopštava da se ne plaši, da neće popustiti pod pritiscima, a to njegovo prenemaganje očigledno pali kod onog ne malog broja građana Srbije koji razmišljaju u mitskim kategorijama. No, bez obzira na imidž beskompromisnog vladara, nisu baš toliko retki Vučićevi ustupci pod pritiscima – što spoljnim, a što onim unutrašnjim. Naravno, ta njegova uzmicanja u medijima se ne prikazuju kao nekakvi mali porazi već kao odluke mudrog, promišljenog i nepogrešivog vođe zabrinutog za svoj narod
Po čemu će se pamtiti period od 2012. do danas? Kako se došlo do brisanog prostora za obesmišljavanje rada i klasičnih političkih institucija i samih izbora? Šta govore poređenja sa prilikama u drugim zemljama bivše Jugoslavije
Vilijem Kentridž, koga smatraju savremenim Leonardom, očima njegove saradnice Snežane Žane Marović
Nobelovac, jedan od najvažnijih književnika prošlog veka, smatrao je da pisac ni u javnosti ni u delu ne treba da bude vidljiv
Najbolji album misteriozne američke avangardne grupe u poslednjih deset godina učinio je da ih razumemo bolje nego ikada
"Teško je utvrditi koja je ‘ideologija’ kriva za ovo ili ono. Kada se neko pita kome bi se morao podneti račun za krivi način po kome se danas živi, najpre bi ga trebalo ispostaviti sebi samima. Malo je koja vlast, i ona najnesimpatičnija, došla na vrh bez beslovesne podrške tih istih ljudi što se naknadno pitaju u čemu su se to našli"
Ono što se Ivica Dačić pravi da ne zna kad često pominje pomoć koju je Srbija dala izbeglicama, jeste kako su ti nesrećni ljudi dočekani po progonstvu. Može noćenje u sportskoj hali u Sremskoj Mitrovici, ali uz pratnju policije, a onda ujutru taj konvoj nastavlja dalje, pa neko završi u odmaralištu Divljana kod Bele Palanke, neko u Vranjskoj banji, a neko u barakama kod Obilića na Kosovu
Kada jedna od država ili neki pojedinac pokuša napraviti mali korak za čovjeka, a veliki za srpsko-hrvatsko odnose – kao što su to napravili Anja Šimpraga i Boris Milošević – druga strana odmah krene s retorikom koja izazove kontraefekt
Slobodan Milošević je obećavao brze pruge Srbije, a Aleksandar Vučić da će se vozom stizati do Niša za sat i 20 minuta. Takođe, obojica su u raznim prilikama znali da se hvale stopama rasta: dvostruko višim od najviših u Evropi, odnosno najvećim privrednom rastom u Evropi – kako kad i kako koji. Milošević i Vučić su delili i isti odnos prema opoziciji, "spoljnim" pritiscima, domaćim neprijateljima, slobodi medija i još mnogo čemu drugom. Ipak, postoje i velike razlike. Između ostalog, Milošević je imao neuporedivo samostalnije saradnike od Vučića, partijske disidente i retko kad se pojavljivao u medijima. Sve to je danas nezamislivo
"Meni već dugo neki politički događaji u Srbiji liče na pokušaje vegetarijanaca da preuzmu mesaru, a pritom i bez osvešćene ideje da bi valjalo da je pretvore u piljaru. To dodatno otežava i egzotična ideja da će promene doneti neki narod ili neki građani, i to protestima, bez ikakve političke organizacije, delovanja..."
Kako usrećiti Evropsku uniju i Putina? Koliko koštaju socijalisti u vlasti, a pošto su u opoziciji? Mogu li naprednjaci sami izneti teret Kosova? Zbog čega su predsednički i gradski izbori 2022. za Vučića pakleni posao u najavi? Konačno, kako namiriti sve gladnija usta u partiji sa sve oskudnijim resursima u zemlji? Bez obzira na 188 poslanika u Skupštini, predsednik Srbije nema pravi odgovor na sve ove nedoumice
Prvi roman na svetu napisala je žena. Bilo je to u Japanu, u 11. veku, kad su žene bile cenjene zbog obrazovanja, a ne zbog izgleda, porekla ili bogatstva
Ovogodišnja konkursna komisija Ministarstva kulture i informisanja, koja je trebalo da odredi koje će publikacije biti otkupljene za biblioteke Srbije – po mišljenju ministra, u principu je dobro obavila posao, ali je napravila tri neoprostive greške. Na spisak za otkup uvrštene su, naime, i tri knjige koje – verovatno tako misli ministar – podrivaju Srpstvo
Broj zaraženih blago opada, za sada nema govora o popuštanju mera, a predsednik se sprema za jesen tako što počinje izgradnju bolnice koja će biti gotova do zime
Dva metka koje je Jovović ispalio u Antu Pavelića 1957. godine, nadomak Buenos Ajresa u Argentini, još uvek odzvanjaju
Možda zamenik gradonačelnika Beograda zaista uđe u istoriju, ali ne zbog mnogo čega lošeg, i ponečega dobrog, što je uradio u svojim opsesivnim pokušajima da ostavi trajni pečat na licu prestonice, već kao neko ko je ključno doprineo padu Vučića
Samoproglašeni predsednik ne vlada državom, već vlada ucenjenim bašibozukom, podtrpeznim kučkama i ližisahanima. Vežgaju i kevću da su Partizanova znamenja komunistička, pa ih treba skloniti. A stoti put ponavljam: 12.000 komunista ušlo je u rat, 9000 je poginulo. E, pa, neće moći promeniti ta partizanska znamenja, patriotska i građanska. Na Stadionu JNA, na Partizanovom stadionu još igraju Čajkovski, Bobek, Zebec, Milutinović, Šoškić, Galić, Jusufi, Kovačević, Vasović, Miladinović. Ne bih kročio na naš stadion kad bi se promenio grb, kao što ne bih ušao u Jugoslovensko dramsko pozorište da promeni ime. Jeste, tradicija je lepota koju čuvamo. Svako ko misli da može prebrisati partizanski ponos zajebao se
Najglasnija je bila "estrada", koja se nekako osetila pozvanom da odgovori na "šiptarsku provokaciju". Tako su, više ili manje vulgarno, odgovarali Aca Lukas, Jelena Karleuša i Veljko Ražnjatović
Te 1992. godine, kada se na prostorima Jugoslavije sve usijavalo, Dukađin Lipa je sa svojom suprugom Anesom emigrirao iz Prištine u London. Tri godine kasnije, rodila im se ćerka Dua
"Vidim samo kontinuitet, ne vidim ništa suštinski drugačije u naprednjacima nego što je bilo ikada, niti da će biti suštinski drugačije nakon naprednjaka. Uvek ćemo imati predsednika sa nabujalim egom kao što smo uvek i imali, i uvek ćemo imati te ljigavce kojima je on okružen i tu vrstu politike koja je sama sebi svrha"
"Odnos ekonomske politike prema privredi sav je u znaku dominacije politike i vlasti. Naša vlast se u privredu meša daleko više nego u većini drugih zemalja, ima nezdravu sklonost da komanduje u privredi, da vršlja po privredi, a to onda ima za posledicu da bi u raspodeli te podrške, u alokaciji tih sredstava i kreditnih olakšanja moglo da bude grdne pristrasnosti, da miljenici vlasti prođu daleko bolje od onih koji nisu sa vlašću tako čvrsto skopčani"
Ovo je priča o muzičkoj i izvođačkoj upornosti, tvrdoglavosti i istrajnosti, i jednoj nimalo bezazlenoj opsesiji rok muzikom i kulturom
Ako se pozorište pravi s tim da je svesno ukalkulisano da će imati tih sedam unapred selektovanih gledalaca, i možda nikada nikoga više, onda je ono možda ipak suvišno, samo stvara komunikacijski šum, privid vlastitog postojanja
Gradnja Spomen-hrama Svetog Save nije prvi put u središtu pažnje. Naprotiv, ova monumentalna građevina, čija je gradnja počela pre 85, a ideja o nastanku začeta pre skoro 130 godina, svedok je i akter raznih istorijskih zbivanja, odraz i pokazatelj promenljivih odnosa Crkve i države, simbol verskog i nacionalnog, te njihovog preplitanja. Patrijarh Irinej je šesti velikodostojnik na čelu SPC-a od kada su temelji postavljeni. Čini se zaista da od kada je Hrama, nije bilo tako dobrih odnosa crkvenog i državnog vrha kao što su danas. Imajući u vidu, međutim, kakva je danas država i kakve su vrednosti onih koji je vode, teško da je to dobra vest
Sveopšta napetost, broj obolelih koji nikako ne pada, bes lekara, arogancija vlasti i Kriznog štaba, sumnjiva statistika i čudni rezultati pi-si-ar testova postaju polako deo svakodnevice. U aprilu su nas upozoravali na "novu normalnost" iako smo mi ovde davno zaboravili kako izgleda i stara normalnost. Poštenije je reći da živimo "novu nenormalnost"
