Čudo izniklo iz jezgra jezika

Verovali smo da Borislava Pekića ne može da zaustavi ništa osim smrti. I pogrešili smo. Nije ga zaustavio istražni zatvor u kojem se, kao antidržavni element, nadobijao batina. Drugovi komunisti, barem oni jugoslovenski, nisi bili čuveni po odveć sofisticiranim tehnikama ispitivanja, pa je glavni Pekićev islednik, bivši partizan s drvenom nogom, skidao protezu i tukao ga njome kad god bi ga ovaj iznervirao. A nervirao ga je stalno.

foto: goranka matić

Nije ga omelo ni (ukupno) pet godina robije, niti tuberkuloza koju je zaradio u zatvoru i s kojom se, pre svega duvanom i alkoholom, nosio čitavog života, niti ga je pokolebalo maltretiranje kojim ga je, tek toliko da se ne opušta, izlagala narodna milicija sve dok se, 1971. godine, nije dokopao Londona. U Londonu je bilo drugačije. Tamo ne samo da ga policija nije kinjila – čak ni kada ga je privela dok je, sakupljajući materijal za roman Besnilo, tumarao po aerodromu “Hitrou” s olovkom i beležnicom u ruci i, uopšte, ponašao se krajnje sumnjivo – nego se, prema sopstvenim rečima, lišio nezdravog beogradskog običaja da gubi vreme po kafanama. Dakle, u Engleskoj je pisao po ceo dan, a dejstvu alkohola izlagao se, barem ako je suditi po dnevničkim zapisima, samo kad mu pisanje ne bi išlo. Znači retko.

U međuvremenu je komunistički režim pao, Pekić je više vremena počeo da provodi u Jugoslaviji, na svetlo dana izgmizali su oblici poput Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, ali ni oni mu nisu mogli ništa. Godine 1992. zaustavila ga je smrt. U stvari smo, samo na trenutak, pomislili da je tako. Ispostavilo se da smo pogrešili. I posle smrti ostao je najplodniji srpski pisac, a njegove knjige iz zaostavštine pojavljuju se i danas, trideset godina pošto su mu otkazala namučena pluća.

REČENICA

Borislav Pekić nije bio čuven po lapidarnosti. Svoje debele romane pisao je dugim rečenicama koje su odbijale mogućnost da ih zaustavi obična tačka – “uvek sam želeo da kažem sve”, izjavio je ne bez samoironije – te je prizor gabaritnih Pekićevih knjiga, u sadejstvu s “pekićevskom” rečenicom, vijugavom i beskrajnom, naveo ne mali broj čitalaca, računajući i one iskusne, da pomisle kako je Pekić, ipak, mogao da skrati svoje tekstove. Čak je i sam pisac, u jednom trenutku, poverovao da je tako, pa je, ne preterano uveren u to što govori, rekao da bi Zlatno runo verovatno moglo da se skrati za nekih 200 stranica. Uzimajući u obzir da monumentalna fantazmogorija, jedinstveno delo srpske (i svetske) književnosti, zaprema, u zavisnosti od izdanja, više od 3500 stranica, eventualno skraćenje uopšte ne deluje dramatično. Ali to je manje važno. Niko od onih koji su razmišljali o kraćem delu nije predložio šta bi se iz Pekićevih tekstova moglo izbaciti. A jedino bi takav predlog imao smisla. Tome nasuprot, “pekićevci” veruju da se iz Pekićevih spisa nema šta izbacivati, a da se tim odsecanjem ne ošteti sama suština poduhvata. “Sama suština” je, naravno, forma, upravo ta duga rečenica koja prati Pekićev talenat za istorijsku spekulaciju, ili, kao kod Arsenija Njegovana, njegovo hodočašće prostorom i vremenom Beograda. Osim piščevog osećaja za ritam, za dah i duh jezika, ta rečenica miri retku erudiciju i književni zamah, pojam i umetnost, istorijsku (re)konstrukciju i važnosti takve jedne (re)konstrukcije za savremeni trenutak, ozbiljnost i igru, posvećenost i humor. Sam Pekić se, s druge strane, nije previše teorijski zanimao za odnos forme i sadržine u književnosti. Uspela je, govorio je, ona forma kojom se napiše dobar roman. Da je Zlatno runo ostalo istorijski roman, bez snažne kopče sa sadašnjošću i, u tom trenutku, budućnošću, da Zlatno runo nije rasprava sa istorijom koliko i sa politikom i umetnošću, da nije studija o sticanju koliko i esej o ravnodušnosti prema novcu, filozofski tekst o odnosima moći koliko i roman o nastanku i propasti građanskog društva, a naročito da nije čistokrvni roman koji nudi jednu od najvećih čitalačkih pustolovina na ovom jeziku, da nije sve to i još mnogo više, Zlatno bi Pekićevo runo bilo tek roman među romanima. Ovako je čudo izniklo iz jezgra ovoga jezika.

DELA

Pekićevo bi se delo moglo klasifikovati na nekoliko načina, premda je hronološki red, verovatno, najčistiji. Svoj prvi roman, Vreme čuda Pekić objavljuje 1965. (tada mu je 35 godina), za Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine dobija NIN-ovu nagradu, a prvi period (recimo to tako) završava romanom Kako upokojiti vampira (posvećenim Danilu Kišu), u kojem je kišobran Adama Trpkovića, kojim ovaj odleće u nebo, emanacija štapa Kišovog Eduarda Sama. Srednji period obeležen je izlaženjem sedam svezaka Zlatnog runa i antropološkim triptihom Besnilo, 1999 i Atlantida. Kako će sam reći, tri poslednja romana pisao je kako bi se odmarao od Zlatnog runa. Zreli period, pak, obeležen je objavljivanjem sabranih dela – tu se prvi put susrećemo s Pekićevom dnevničkom prozom Tamo gde loze plaču – zatvorskom trilogijom Godine koje su pojeli skakavci, spisima iz Engleske i zbirkom priča Novi Jerusalim. Posthumno njegovo delo, o kojem vode računa uglavnom supruga Ljiljana i kći Aleksandra Pekić, donosi delove obimne Pekićeve prepiske iz svih perioda života. Najveći deo pisama Pekić je, vođen arhivarskim duhom, sačuvao, jer svoja pisma je ili prepisivao, ili je, kada je pisao na mašini, pravio kopiju (čemu je, deco, služio takozvani indigo papir), dok se nije postavljalo pitanje hoće li sačuvati pisma koja je primao. Zabavan je i znakovit detalj koji pronalazimo u dnevnicima, naime kada ga je jedan pisac optužio da je napisao ono što nije napisao – “jeste”, zapisuje Pekić, “to je zaista ličilo na ono što sam mogao da kažem, ali nešto tu nije bilo u redu” – Pekić je, naprosto, izvukao inskriminisano pismo iz arhive i zlonamernom korespondentu prevukao, kako kažu Njegovani, “štriklu preko nosa”. Drugi veliki deo zaostavštine čine izabrani dnevnički zapisi i, sudeći prema napomenama razbacanim kojekude (upravo, naravno, po dnevnicima), ostaje još ko zna koliko neobjavljenih tomova. Dnevnike je Pekić vodio bezmalo 40 godina i to gotovo svakodnevno, a kada se preselio u London i, prirodno, poneo kutije dnevničkih zapisa, požalio se dnevniku kako većinu kutija nije ni otvorio. Najzad, posle smrti objavljen je i roman Graditelji, deo zamišljenog, ali nikada ostvarenog projekta. U jednom divnom dnevničkom zapisu pronalazimo da je, pišući Graditelje, u žaru pisanja Pekić pobrkao stvarnost i fikciju, te se, iz dubine romana, okomio na Ljiljanu (“ženu koju volim”, zapisao je) kao da je ona lik u romanu. Ništa Ljiljani, koja se upravo bila vratila s posla, nije bilo jasno, najpre se branila, potom je, zapanjena, ćutala, da bi najzad briznula u plač. Tada je i Pekić izašao iz transa i, šokiran svojim postupkom, zagrlio izbezumljenu ženu.

PEKIĆ I OKOLINA

Pravo je čudo kako je iza ovog velikog pisca ogromne radne energije i asketskog načina života – pronalazimo u njegovim pismima i dnevničkim zapisima kako se žali da ga bole ruke od kucanja, a Ljiljana Pekić je izjavila kako bi, posle celodnevnog pisanja, Pekić gledao televiziju i čitao tri knjige odjednom – ostalo toliko legendarnih priča i anegdota, među kojima je posebno ljupka ona kada ga, obeznanjenog od pića, na ramenu, poput džaka, nosi Mirko Kovač. Zapravo, po svim svedočenjima, Pekić je imao upravo neuporediv kapacitet za ispijanje viskija, te bi mnogo verodostojnije zvučala priča kako je, u stvari, on nosio obeznanjenog Kovača, ali pošto, uprkos žilavosti, nije bilo nikakve šanse da on Kovača uprti na rame, ostaje da upravo po tom detalju poverujemo u prvu varijantu. (Svakako bi, istine radi, na ovom mestu trebalo konsultovati Božu Koprivicu.) Bio je Pekić uvek u samom središtu društvenih i književnih zbivanja, barem dok je bio u Beogradu, i nije propuštao priliku da bude na pravoj strani. Na robiji, robijaši su ga voleli jer se uvek, bez predomišljanja, zalagao za zatvorenike nasuprot upravi (pa je i sam, često, zbog toga stradavao). Godine ‘68. je, naravno, “visio” u rektoratu među studentima, odnosno, kako je sam rekao, igrao ulogu kurira između pobunjenih studenata i Udruženja pisaca u Francuskoj 7 (to je, deco, nekada bila časna kuća; ne, deco, nije uvek bila leglo duboko netalentovanih ništaka, kakvo je danas), da bi mu upravo detalj kada policija na Novom Beogradu, kod čuvenog nadvožnjaka, tuče studente, poslužio za kraj Hodočašća Arsenija Njegovana. (“Imam roman”, zapisuje Pekić u dnevnik, misleći na Hodočašće, “ali ne znam zašto sam ga napisao”. Studentski nemiri će, voljom boginje pisanja, očigledno, dati razlog Pekiću.) Kada je trebalo braniti progonjene pisce, umetnike, profesore – uvek je bio na strani progonjenih. Pad komunizma dočekao je s nadom, Miloševiću se, naravno, odmah suprotstavio, bio je među omiljenim govornicima na Terazijskoj česmi marta 1990. godine, dobio je na antimiloševićevskim demonstracijama, ako nas sećanje dobro služi, pendrekom po glavi kod zgrade Politike, premda ostaje donekle nejasno da li se Miloševiću suprotstavljao verujući da je komunista koji nastoji da održi stari poredak, ili mu se suprotstavljao kao nacional-socijalisti, a odgovor na tu dilemu možda ćemo pronaći u nekom od neobjavljenih tomova dnevnika.

Pekić umire 1992. u 62. godini. Kako je i predvideo. Deluje neobično, ali Pekić je verovao u astrologiju. Proučavajući položaje zvezda i planeta, utvrdio je da će živeti, otprilike, šezdesetak godina, te je, piše, zbog toga pokušao da na vreme završi što više stvari, jer “kad budem umirao, želim da umirem, a ne da pišem”.