Skloniše autobuse iz vidokruga, bez da se nabija, pristigli narod se rasporedi, kad sve bi postavljeno, eto ti g. Vučića, presekoše vrpcu, pa se Vučić gospodin, kome je blistalo lice, reče: Zahvalan sam brojnim meštanima koji su ovde, i Pambukovice i Novaka... hvala vam na tihoj, pristojnoj i ogromnoj podršci, vi ste moja snaga...
Plačem, ali ne od suzavca, nego od prizora koji vidim. Deca su se nagutala otrovnog gasa, vrište i plaču. Dajem im vlažne maramice, pokazujem da ih stave preko usta i nosa. Guraju nas, tuku pendrecima, bacaju po zemlji. Jedan policajac me podiže, ponadam se – čuo je da smo novinari, prestaće. Ali, on me baca na zemlju, pod noge drugom policajcu
Za razliku od članstva, laburistički parlamentarci imaju, čini se, mnogo manje sluha za revolucionarne tendencije svog novog lidera Džeremija Korbina. Ili mnogo manje spremnosti da rizikuju svoje političke karijere
O nehumanom tretmanu radnika u Amazonu, najvećoj svetskoj kompaniji za internet-prodaju, govori se već gotovo čitavu deceniju. U avgustu se, međutim, prvi put zbog toga podigla ozbiljna prašina. Ovog puta su o neljudskim uslovima rada progovorili bivši menadžeri ove kompanije, a ne nisko plaćeni magacinski radnici
"Ovo što sada živimo je kao u vremenu ranog hrišćanstva. Onim ljudima koji su držali do nekog sistema vrednosti, koji su držali do sebe, njima je jako teško, oni su se sklonili, postali su nevidljivi, oni su, u prenesenom smislu u šahtu. Baš kao što su beskućnici nevidljivi, nevidljivi su i dobri lekari, inženjeri, matematičari, fini i pristojni ljudi, oni koji nisu vaspitavani da preko leševa dolaze do nečega. Oni su u šahtu, tom nekakvom podzemlju – tu je Srbija koja vredi. To su ljudi koji se druže između sebe, nemaju novca da izlaze, sami su u svojoj državi postali građani drugog reda. A s druge strane, onaj Beograd gore trešti i šljašti"
"Koliko je dugo trebalo da se probije stav Akademije nauka i Akademije arhitekata o ‘Beogradu na vodi’? Nije cenzura samo kada neko zove iz kabineta ovog ili onog i kaže: ‘Nemoj da objaviš, ili objavi.’ Cenzura je kada svetlo dana ne može da ugleda informacija koja je bitna za život građana, a koja dolazi iz neke ‘druge ruke’, a ne samo iz vladareve"
Odlazak Momčila Babića je još jedan dokaz koji potkrepljuje teoriju da od pozicije direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nema ni željenije ni baksuznije funkcije u državi
"Štrajkuju obični radnici i Mekdonalds to dobro zna", kaže Dženifer Eps-Edison, lider kampanje "Borba za 15 dolara" u Viskonsinu. "Nisu primili nikakav novac za učešće u štrajku, i nisu napustili svoje poslove zbog šake dolara, već zato što im je muka da rade pod takvim uslovima"
Deo beogradskih medija je prošle nedelje objavio informaciju da je u Beogradu, u Gospodar Jovanovoj ulici broj 47, srušena kuća iz XIX veka u kojoj su živela čuvena braća Baruh, što je izazvalo niz potpirivanih gnevnih reakcija u javnosti. Ovu informaciju niko nije proveravao, jer da jeste, znali bi da ona – nije tačna. Srušena kuća nije bila kuća braće Baruh, niti bilo koga iz njihove porodice. Pa ipak, iako lažna, ova vest imala je jednu dobru posledicu – skrenula je pažnju na znamenitu beogradsku jevrejsku porodicu i njenu tragičnu sudbinu
Dok jurimo Kosmajca, slušamo "utuke na utuk" Tadića i Dačića, na širom otvorena medijska vrata vraćaju se stari partneri u vođenju nejavne politike – Čume, Legija i Vladimir Beba Popović – i ispod radara javne pažnje prolaze nam beli slonovi
Naši TV kanali su se praktično podelili po tome da li u njihovim programima neko elektronski čibuči. Šta je to u ljudskom biću što ga tera da po ceo dan glođe i sisa nikotinski USB priključak?
Na pitanje kako se oseća dok ga veličaju kao sveca Nelson Mandela je jednom prilikom odgovorio: "To nije bio posao za koji sam se prijavio." Mandela nije bio pravovernik bez mane. Ali je nepokolebljivo verovao u ideale slobode i ravnopravnosti. Pokazao je i kako se gasi mržnja i kako se prašta. Da ništa drugo nije učinio, bilo bi to dovoljno da ga svet zauvek pamti
Proslava petogodišnjice SNS-a bila je, recimo, generalna proba za završnu konvenciju prvih sledećih izbora, nešto kao jubilej s predumišljajem. Ali je pitanje za milion dolara kako će izgledati proslava desetogodišnjice ove stranke
Nijedan jugoslovenski pisac nije takav virtuoz u jeziku kao Mirko Kovač. U svojim pričama i romanima, scenarijima, dramama, esejima, Kovač je podigao spomenik (pamjatnik) našem jeziku (pa nek ga svako zove kako mu odgovara)
Direndiš na Taksim mejdanu: Brutalnost policije pri suzbijanju protesta protiv seče stabala u Istanbulu šokirala je Turke i pokrenula na demonstracije u 67 gradova u 30 od 81 provincije. Na scenu je stupio urbani mladi deo srednje klase koja je do sada bila apolitična. Sada se politizuje na ulicama, buni protiv vlade i stega kojima su bili podvrgnuti njihovi roditelji
"Gotovo u svakoj epizodi Kena Parkera imate najrazličitije reference na književnost, film, slikarstvo... Pokušavali smo da u strip ubacimo sve ono što nam je u to vreme bilo na pameti, kako bismo čitaoca podstakli na dodatno istraživanje oblasti iz kojih smo mi crpli svoja nadahnuća i uvide, zatim da skrenemo pažnju i na socijalne i političke probleme, ali pre svega – da ispričamo priču. Moj crtež je uvek bio u službi priče"
"Moj filmski stil je mešavina tragičnog i komičnog, humora i užasa. Valjda je to deo mene; biće da sam i sam takav... Uzgred, mislim da je smeh oblik jaukanja. Čovek se ne smeje nečemu što ga ne dotiče; i obratno: smešno mu je ono što ga boli, ma koliko, inače, bilo krvavo" "Deo šezdesetosmaša je postao vlast: Bil Klinton, Joška Fišer... O našim šezdesetosmašima-kolaborantima, koji su se utopili upravo u ono protiv čega su se borili ‘68, da i ne govorim. A mi ostali? Naša jedina krivica je što smo – izgubili... Da, mi smo gubitnici"
Sve više upozorenja na kršenje ekonomskih i socijalnih prava širokih slojeva radno sposobnog stanovništva u sivoj zoni tranzicije i neuspešne privatizacije, u beskrajnim radnim sporovima i stečajnim postupcima, u mikro i malim preduzećima koja grcaju – i u čekaonicama Nacionalne službe za zapošljavanje
"Ključni nesporazum među narodima u regionu detektuje se u dijagnozi prirode sukoba devedesetih. Da li je to bio građanski rat ili je bila agresija? Teza da je bio građanski rat ne samo da je istinita, već garantuje pomirenje bez kojeg nema napretka na ovim prostorima. Teorija da je bila agresija garantuje nove sukobe. ‘Međunarodnoj zajednici’, sili koja mešetari posljednjih 300 godina na ovom prostoru, direktno je u interesu da se na Balkanu nikad ne zakopaju ratne sjekire. Otuda njihovo insistiranje na tome da je bila agresija biva logično i razumljivo. To je osnovno ishodište posljednjih presuda Haškog tribunala. Da nikad ne dođe do pomirenja"
Knjiga "Stevan Filipović – Istina o istorijskoj fotografiji" Mirjane Belić-Koročkin-Davidović i Radivoja Davidovića, u zajedničkom izdanju autora i Čigoja štampe, sadrži dve priče, obe podjednako važne: o Stjepanu (Stevanu) Filipoviću i o legendarnoj fotografiji Stevana na vešalima, sa uzdignutim pesnicama, nekoliko trenutaka pred smrt, 22. maja 1942. godine u Valjevu. Zaokruženim i potpunim podsećanjem na kratak život Stevana Filipovića, autori knjige započeli su put koji bi bilo dobro nastaviti, put ka rehabilitaciji antifašističke prošlosti i spasavanju od zaborava simbola te prošlosti
Ima šest teorijskih mogućnosti da se sastavi vlada. Dosadašnja koalicija manje kažnjena nego što se moglo očekivati, samo su partneri postali skuplji. Da li su glasači odbacili dvopartijski sistem. Nekada: prvo ustav pa izbori. Sada: prvo predsednik pa vlada
Jedan od nezaobilaznih pratilaca (cinici bi rekli pokretača) svih ratova i revolucija oduvek je pljačka. Krade se sve što se može zamisliti, novac, nakit, oružje, nameštaj, ali se ne zaboravljaju ni umetnost i istorija, pa stradaju muzeji, galerije, biblioteke, verski objekti, arheološki lokaliteti... U pljačku kreću i pojedinci, stihijski, i čitave države, organizovano
Da li kapitalizam XX veka propada u društvu XXI veka? Davos pretenduje da bude kumbaya kapitalizam. Izraz kumbaya (Kum Ba Yah, dođi, gospode) pozajmljen je iz kreolskog jezika robova iz Južne Karoline i Džoržije u pesmi koju je pevala Džoan Bejz
Malo dalje od komunističkog bloka u kome demonstranti viču da "narod vuku u bedu" da bi spasli banke i nose crvene barjake na kojima piše "narode, u protivnapad", grupa demonstranata u Solunu maršira sa grčkim zastavama. Čini se da pripadaju nacionalističkoj desnici. Govore o "gubljenju nacionalnog suvereniteta", kažu da vlada slepo sluša šta kaže Trojka i vodi ekonomiju u "dehelenizaciju", da se u bescenje rasprodaju društvena preduzeća, prirodno bogatstvo i grčke banke. Viču da "Nemci ponovo dolaze", da će sledeće godine, kada narod bude jedva preživljavao sa bednim platama i penzijama, Grčka preći u tuđe ruke, u ruke stranaca...
